„Забавников” историјски забавник

ДВЕ БОМБОНЕ НАДЕ

Вести су смењивале једна другу, од очаја до наде. Авион са потпуковником Живорадом Петровићем и поручником Драгољубом Пајевићем јесте се разбио у Алпима, јесу три дана и три ноћи били у снегу и леду, без помоћи, али…

Није било сумње да се збило нешто сумњиво. Група југословенских војних пилота нестрпљиво је гледала у небо над аеродромом у Инзбруку. „Потез-25” са потпуковником Живорадом Петровићем, командантом Првог ваздухопловног пука и вођом ескадриле од шест авиона, и пилотом – поручником Драгољубом Пајевићем, никако да се појави. Било је већ касно суботње поподне 27. августа 1927. године.
   Није их било ни у недељу. Радио-телеграфисти су имали пуне руке посла. Тип-тип-тип… летело је преко Алпа, тамо према Цириху, па назад до Инзбрука и даље ка Београду. Никаквих вести, а договорено је да се сви после лета из Цириха нађу у Инзбруку и отуд заједнички крену према домовини.

Читуље у новинамa

   После седмодневне авијатичарске утакмице (у време рађања ваздухопловства слична надметања била су уобичајена) у прелетању Алпа, наши асови неба враћали су се овенчани славом. Због изузетно лошег времена командант Петровић одлучио је да он лети на зачељу, да их све има на оку. Убрзо после полетања улетели су у непрозирну маглу коју су кидали повремени налети вејавице. Сада је свако тражио свој пут према Инзбруку.
   Око подне, пет авиона хладило је моторе на стајанци аеродрома највећег града северне Аустрије. Шестог није било. Није га било ни у понедељак, 29. августа. По заповести из Београда, пет апарата одлетело је за Грац, у нади да ће можда тамо сви бити заједно. Авиони и људи који су кренули у потрагу враћали су се без одговора. Нигде никаквог знака. Уторак је препустио место среди. И онда…
   Вест је први објавио бечки „Корбито” и она се одмах нашла на насловним страницама свих наших дневника и доброг дела европских:

„Беч, 31. августа.

   Јављају из Бреганта да су туристи јуче на глечеру западно из Изабелиног врха нашли југословенски војни авион о коме је било јављено да је залутао. Авион је разбијен. Пилот поручник и његов пратилац потпуковник већ су били мртви. Особље станице за спасавање и жандарми са постаје у Клестерлу снели су на носилима поручников леш. Потпуковников леш биће пренет сутра.”
   Убрзо затим „Инзбрукер цајтунг” јавља да је поручник Пајевић жив, с тешким повредама на ногама које су биле потпуно смрзнуте. Потпуковник је нађен мртав.Званични извештај тамошњих власти гласи да су обојица мртви. У новинама пригодно „In memoriam”  и Петровићу и Пајевићу.
   Онда извештач наше телеграфске агенције „Авала” уноси још делић наде:
   „... У повратку са циришког митинга, војни југословенски авион нађен је на глечеру код Изабелиног врха у Форалбергу. Потпуковник Петровић, на три километра од врха, нађен је у разлупаном авиону жив, смрзнутих руку и ногу… Он је пренесен у болницу у Фелдкирху у среду по подне. Стање његовог здравља повољно је.”
   Првог септембра у Јагодину стиже телеграм Савети Пајевић:
   „Сретно спасао живот. Мало повређен. Лежим у Фелдкирху у Аустрији. Сутра полазим у Цирих. Јавићу се опширније. Гине.”
   Ни породица потпуковника Петровића не губи наду. Његова супруга хоће очанички да верује у истинитост приче једног новосадског лекара који ју је уверавао да у телу смрзнутог човека срце још куца и да пуних осам дана по смрзавању залеђени организам може да се врати у живот.
   Осмогодишњи дечак теши мајку: „Немој, мамо, да плачеш. Ове године нећемо славити Божић, али зато ћемо ићи тати на гроб!”
   Сарадник „Политике” покушава да допре до болничке собе поручника Пајевића. У међувремену новине извештавају о новим авијатичарским подухватима. Свет с нестрпљењем прати вести о покушају аероплана „Олд глори” да савлада Атлантик, о подвизима немачких, руских и француских пилота, али ишчекује и окончање драме несрећних југословенских авијатичара. У Београду се одвијају последње припреме за надметање за Краљев куп. Претходно је успешно окончана авијатичарска утакмица пилота словенских земаља…

   На основу прикупљених података новинар читаоце „Политике” упућује у целу ствар, од почетка до краја:
   „...Наше пилоте је у Штубенском кланцу сачекала непробојна магла. Узалуд су покушавали да прођу кланцем који је местимице ужи од 100 метара. Вратили су се назад, јужније, уверени да ће се кроз облаке пробити у Фервалдску долину одакле није тешко до Инзбрука, а између планина високих две до три хиљаде метара… Кад су мислили да су прелетели преко врха Ајзенталершпице, 2757 м, Петровић је Пајевићу наложио да крену у спуштање. Сачекао их је јак ветар који ту увек мења правац… Прво су видели снег и с њим клизили педесетак метара и онда се забили у стену… Двадесет четири сата у несвестици… Неуспешни покушаји да допру до авиона и из торбе узму мало коњака, за окрепљење… Неподношљива хладноћа а они непокретни… Не могу ни да говоре… У подне, била је већ недеља, два авиона су их надлетела а да их нису приметила… Несрећницима се заглавио и метак у револверу…
                                                   Зуби у леду

   У понедељак ујутро Петровић, који је мање повређен, креће да потражи помоћ… Пајевићу је сломљен кук… Бауљајући и котрљајући се, Петровић покушава да савлада глечер и велике пукотине на њему… Пајевић је углавном у несвестици… чека помоћ… Она стиже у уторак пре подне.
   Четвртог септембра пронео се светом и нашом земљом глас да је потпуковник Петровић ипак жив. Пуне се улице и тргови наших гладова. Сви хоће да верују у чудо. И онда из Инзбрука долази следећа обавест:
   „Целог јучерашњег дана вршено је под најмодернијим методама повраћање у живот Петровића и то под контролом професора клинике г. Рајтера. Ови покушаји почели су јуче у 7 h пре подне и после 6 h увече потпуковник Петровић даје извесне индикације живота. Наде су напуштене тачно у 6 h када је ишчезла свака могућност да се поврати у живот.”
   Госпођа Персида Југовић, мајка потпуковника Јована Југовића који је као претпостављени Петровићу погинуо на митингу непуну годину раније, нуди госпођи Петровић да свог мужа сахрани у исту гробницу где почивају кости њеног сина…
   У операционој сали болнице Фелдкирхе поручнику Пајевићу оперисан је сломљени кук. Ноге су му промрзле до колена, руке до лаката. У најгорем случају, кажу лекари, мораће да ампутирају неке прсте… Пајевић је, у међувремену, зарадио и тешку упалу плућа. Ипак успева да новинару „Политике” исприча свој део приче:
   „...Мене не боли толико нога, колико ме боли да је Петровић погинуо због мене. Кад се сетим његово двоје деце, онда ме највише боли. Шта ће ми сад живот? Боље је много да и ја умрем. Зашто су ме спасавали? Жао ми је што и ја нисам погинуо с њим…
   …Магла, магла свуда. Били смо последњи. Другове пустили испред нас. Облаци се спустили. Мислили смо да ћемо се провући кроз облаке и изаћи из планине. Гледао сам потпуковника, разумео сам сваки његов знак. Он рачунао да смо прешли високи ланац и дао ми знак да треба силазити. Дао ми знак… Дао ми знак… Спуштао сам се. Одједном осетим опасност, нагло окренем и то је све што знам…
   Пробудили смо се тек сутра. Лежао сам у снегу три метра од Петровића. Гледали смо се али сатима нисмо могли говорити. Обојици нам ишла крв на уста, нос и уши. Предвече ми је рекао, дођи, узми флашицу коњака, можда ће ти то спасти живот, али нисам могао да се помакнем, ни он исто тако.
   Тако је настала ноћ и ми лежали без помоћи. Нисам јасно знао шта се догађа, видео сам како Петровић маше рукама. Тамо далеко између планина летела два наша аероплана. Па отишли. Шта смо могли? Нема никога да нам помогне. Осећао сам страшне болове, нарочито ноге биле отекле и ципеле попуцале.  Докотрљали смо се један до другог, не знам како, и исекли ципеле, тако да смо остали боси. Кад је настала ноћ, увили смо капутима један другог. Нисмо још могли да говоримо и све је било као у сну. Тако смо дочекали трећи дан. Онда ми је потпуковник рекао да иде да тражи помоћ. Ја сам га одвраћао, али он је пошао.
   Пре него што је отишао нашао је у џепу две бомбоне. Дао једну мени, једну узео он, као да смо браћа. Онда почео да се котрља низ лед. Нисам могао да му помогнем. Шта да радим кад сам био скоро мртав? И тако га брзо нестало. Ја сам чекао дуго, а време је пролазило. Болови су бивали све јачи и мени се непрестано чинило да чујем неке гласове око себе. Онда ми се све замутило. Био сам ужасно жедан и гризао сам лед. Осећао сам како ми се зуби ломе и гутао сам их заједно с ледом.
   Нисам могао издржати болове. Почео сам да губим свест, а они гласови постајали су све јачи, толико јаки да су ме од њих уши болеле, и ја сам почео да вичем, што сам јаче могао, па се онда помало све утишало.
   Тако су ме нашли. Најгоре ми је било оно ношење. Кажу да је једанаест сати трајало...”
   Потпуковник Живорад Петровић нађен је километар и по даље од разбијеног авиона и 400 метара ниже. Авијатичарске панталоне биле су му скроз подеране, на глави слеђена крв од удара у стену.
   Сахрањен је 5. септембра у Новом Саду, где је и службовао. Испратиле су га десетине хиљада људи, уз урлање авиона који су надлетали погребну поворку. Један од говорника поновио је његове речи изговорене на сахрани Петровићевог колеге Јанковића:
   „Знам да пењући се у авион седамо у мртвачки ковчег и да је сваки наш лет најкраћи пут до гробља.”
   Дан касније у Јагодину, на адресу мајке поручника Пајевића, стигла је дописница из Фелдкирха, писана 2. септембра. На њој речи:
   „Драга мама, данас ми је већ мало боље. Ево ти шаљем адресу да ми можете писати. Твој Гина. П. С. Рука ми је у завоју па не могу да пишем.”
   Онда је пристигла обавест да је 8. септембра поручнику Пајевићу морала бити ампутирана лева нога на три центиметра више чланка и два прста леве руке. Операцију је извршио специјалиста у болници у Фелдкирху. Операција је, изврштавали су надлежни, успела.
   Последња вест је стигла 12. септембра:
   „Данас у четири сата поподне поручник Драгољуб Пајевић без болова преминуо. Смрт је наступила услед опште изнурености тела и душе. И поред највећег пожртвовања и особите бриге лекара и др. Прадера и братске бриге болничара, поручник Пајевић није могао да се спасе...”
   Сахрањен је 16. септембра у завичајној Јагодини.
   А јероплани су летели над Јагодином.