За читање и уживање – Ранко Маринковић

ДВА МРТВАЦА

Свима је морнарима у „Диоклецијановом подруму” било чудно што морнар Дуте са једрењаче „Исе” вечерас толико расипље. До исплате било је још врло далеко, а он је све вечерас позвао онамо на пиће. А пио је и сам као отврднула спужва и скакао махнито по крчми уз хармонику. И чудно, није ни погледао ђевојака, а имао је по свим џеповима новчаница. Пуно новаца! Још ниједан од њих није толико имао. Но кад су потегнули пету и шесту партију из великога земљаног врча, никоме није више ни падало на памет одакле Дути толики новац. Ваљда му је отац послао из Аустралије, или је уновчио украдену робу, и тако нешто... Уосталом, шта их се и тиче!...
   А Дуто је био расположен до махнитости: под његовим гломазним стопалима под се уламао кад је скакао око столова, растежући хармонику. Разбарушен и раздрљених груди, црвен и плећат, огроман као препотопни мамут, он је доминирао у овој задимљеној шпиљи као краљ звјеради. И сви су пјевали што је он хтио и плесали како је он хтио, јер видело се: није вечерас некако сасвим нормалан! Дуто је осјећао лагодност потпуне слободе, као на океану, урликао је и бијеснио да се свијет руши. Нека пропадне! Он вечерас слави велико пропалаштво! Рената га је оставила. Хоће рониоца Болета. Боле је слабији од њега, и ружан као крезубина, али много више зарађује, од свакога роњења двије стотине. И Боле је скоро увијек код куће, а он је само неколико дана у години. Али да га је хтјела, он би јој писао и слао све паре, она би штедила, згртала, и једнога дана би купио свој брод, и њу би повео са собом на море...

   Ој, море дубоко, сва моја радости!... – затегнуо је Дуте из бијеса, из очаја, од пошасти што чини човјека сасвим махнитим да му је свеједно пјева ли или урличе и лупа главом о зид.
   По теби мени плови цвит, цвит моје младости...
   Мала пристанишна крчма заорила је снажно, као да се пустила низ вјетар, узљуљана валовима. А онда резигнирано, сентименталношћу мјесечинастих тишина на пучини, кад се стакласта мора тек незнатно гибају у равним плохама, попрскана капљицама мјесеца; ноћу, кад се спуштају умрли морнари у море с утезима ланаца на ногама, умотани у старо једро.
   Морнаре ја ћу питати за мога драгога...

Отворила су се врата. Извана је заглушила пјевање пристанишна ужурбаност, дизање сидара, режање сирена и пиштање парних стројева. Ушао је ронилац Боле, погнут и мрк као олујно предвечерје. Пошао је према Дути и пружио му руку.
– Здраво, Дуте!
– Здраво, Боле!
– Имам нешто да ти кажем, сједнимо овамо у ћошак.
– Шта си наоблачен, код тебе је ведро?
– Ти си волио Ренату?
– Јесам. Па?
– Нема више Ренате! – Боле је говорио мукло, као под водом. Дуте га је проницаво гледао: шта је то с њим?
– Побјегла је.
– Побјегла? Када?
– Јутрос са собаром на „Мауретанији” у Америку... Ништа нисам знао; преварила ме, куја!... И тебе је преварила...
   Дуте није знао шта да мисли, како да се влада према тој вијести. Да ли је то добро што је побјегла, или није добро? Можда је неће никада више видјети...

                   


– Шта ћеш сада?
– Заронићу у канал. Неће ме извући... Ако ме извуку, добићу најмање двјеста хиљада...
– И ја ћу заронити... – Дуте је објесио главу и ријечи су му туробно мрмориле.
– Шта? Зашто?
– Видиш новаца? – Дуте је имао шаку новчаница. – Све ово гостим. Разбио сам касу капетану... Сутра ће већ знати...
– Ради кује?.. А колико си?

– Доста, много! Пиј, Боле!
– Пиј, Дуте!

Стишало се расположење крчме. Дуте и Боле су туробно гледали у врчеве преда се и шутјели као обрасли гробови. Сједили су тако до пјетлова, а онда се, љуљајући, разишли. Боле је сишао у шлеп с дизалицама, а Дуте се успео на једрењачу, усидрену усред луке. Онђе је сјео на сноп ужета спустивши главу међу кољена. Доље под палубом другови рчу. Друге лађе разапињу једра и пароброди пуштају сувишну пару, а с пучине је свитало. Дуте је сишао на дно своје памети и освијетлио је кружећи црвеном, распламсалом буктињом.
   Побјегла! И преварила и њега и Болета, а превариће и онога с „Мауретаније” чим се искрца, и онда ће варати све редом. Остављаће за собом мртваце, скелете, алкохолике, самоубице... пропалу рају – пропалице! Јер ко у њу загризе, тај ће носити удицу у утроби. Она трује. Она га је затровала мачкастим умиљавањем, и он зна да је мачка, и куја – звијер, али да сада дође, он би је на рукама носио и трчао би с њом по води да се све развали од чуда. Одједрио би с њом пуним једрима, и нигђе не би пристајао, као уклети Холандез. И био би страх и трепет по морима, јављао би се у муњи и грмио би пучинама, он би њој био једини бог! А она је тако глупо побјегла...

Ранко Маринковић (1913–2001) хрватски је романописац, драмски писац и есејиста. Прве новеле објавио је у часопису „Печат”, а пажњу критичара привукао драмом „Албатрос”. Следе збирке приповедака „Прозе” (1948), „Ни браћа ни рођаци” (1949), „Око Божје” (1949), „Под балконима” (1953), „Руке” (1953) и „Понижење Сократа” (1959). Његове приче често су смештене у предратну провинцију далматинског острва и баве се темама малограђаштине, супарништва, сукобом скрајнутих и угњетаваних појединаца са носиоцима власти и борбом за потврду властитог достојанства. Роман „Киклоп” (1965), за који је добио „Нинову” награду, адаптиран је за сцену и филм, и сматра се врхунцем Маринковићевог стваралаштва.
   Прича пред читаоцима први пут је објављена у „Политици” 12. априла 1934. године (видети оквир)

   И провалио је у капетанову кајиту због ње. Хтио је да јој покаже много новаца, али у крчми је није нашао, и позвао је све другове на пиће. А она је већ била побјегла!...
   Кад сване, капетан ће открити. Оковаће га и послати на робију. Робију! Није ли то све до сада била робија? Та он је галиот, прикован уз даску као псето за плотом, и тјера господареве лађе по морима, спаја континенте и сијече океане, носи товаре газди у крило, гради му љетниковце уз море с мраморним стубиштима и бијелим статуама које симболишу годишња доба у лику нагих дјевица. Њега бије вода са свих страна, зима га пустоши, а какву је срећу за то доживео? Кад год је одлазио на море, Дуте је био невесео, некако разочаран у самоме себи, ето, поново иде на издржавање казне, као робијаш од десет година с повишењем на још толико робије. Повратци су му најсунчанији часови, повратци су славље, обиље планова и одрекнуће бродарења. Али планове није имао чиме да проводи, живот је жедно сједио на шији, и опет нова робија и морска пустош, вода, вода и вода... И увијек тако, и безброј пута тако, док га не покопа вода или, стар, пропао, не види своју младост уновчену у туђим рукама. Он је ту украо, узео је, не би ли негдје сјео да одахне уз жену коју воли. Али и жена га оставила, и другога је оставила: она има добар њух!...

И сад је ту сам на палуби, на спирали ужета, мамуран, робијаш, оковаће га за пар сати, Рената је побјегла у Америку, и он ту себи сентиментално труби, као да то исто није већ стотину пута дробио ноћу у кајити кад није могао да спава! А шта да ради? Рекао је Болету да ће ронити, но – докле?... А и шта друго? Робија, опет ланци, копнени галиот!...
   Дуте је полако устао, полако као провалник пред плијеном. Неколико метара зарђалога ланца омотао је око тијела и свезао све чврсто конопцем, затим се помакнуо према огради, а ланац је звонио. Галиот дезертира! То се кажњавало смрћу... Дуте је стао до ограде, опсједнут страхом, Плашио га је звек зарђалога ланца и она црна вода доље. Сјео је на ограду држећи се чврсто за једно уже, и поново је мислио о свему. И опет исти резултати, исти крај – ронити! Дуте је маларички дрхтао. Пред њим је израсло нешто црно и огромно, и приближавало се, пружало удове, а онда га је лупило нечим гуменим у прса и чело, и Дуте је испустио уже и запљуснуо наглавце. Појавио се и заурликао животињски, али вода му је залила уста, ланац га је вукао као гријех душу над паклом, и он је почео да кида ланац, да млатара рукама, нокте је забадао у дрво брода... но Дуте је тонуо... и нестао с површине.

                           *
Ронилац Боле је добио налог од поморске области да извуче леш утопљеног морнара. Боле није био страшљивац. Ронио је већ и у црне дубине и без ножа. Извлачио је и лешеве из потопљених бродова с осјећајем као да извлачи вреће. Али кад су му сада навукли металну ронилачку куглу на глави и шрафили је око врата, њега је облио хладан зној, и тражио је да му отворе прозорче да се још надише ваздуха. Он је у ствари хтио да чује још људских гласова, не би ли тако сузбио ледени млаз страха, што је силазио из металне кугле у руке, у ноге, и кочио га као ишијас. Јер Боле се није никако могао да отресе дојма да Дуте на дну, испод неколико метара воде, још живи, да ће му пружити руку кад сиђе и смијешити му се пријатељски, и говорити му можда о Ренати...
   Боле је затражио нож и затакао га за појас, уговорио сигнале и настало је спуштање. Сисаљке су стављене у погон. Нервирало га је то полако уроњавање, као да га спуштају у гроб. Хтио би да га пусте да одмах потоне, јер ће овако још дати сигнал за извлачење. Шта већ једном не стане!

Коса му је стршила у кугли кад је угледао Дуту како сједи, омотан ланцем, оборене главе, међу петролејским кантама, ноћним лонцима, сидрима, обраслим травом и пужевима. Боле је стајао пред њим, а Дуте се заљуљао услијед струјања воде, глава му се подигла и погледао је друга рониоца воденим погледом, који нема шта да каже. Боле се одмакнуо и чекао неко вријеме, не би ли запазио још какве знаке живота. Онда му је пришао, зграбио замку (видио је, рибе су га већ накљувале по образима) и настојао да му је подвуче под пазухе, али кад се сагнуо да подигне руке мртвацу, оне му падоше око врата, и он се нашао у мртвачеву загрљају.
Боле је замро, поклекнуо: мртвачева глава лежала му је на прсима.


ПРИЧЕ „ПОЛИТИКЕ”

   Поводом јубилеја, тридесетогодишњице листа, „Политика” је 1934. расписала конкурс за најбољу омладинску причу. Право учешћа на такмичењу имали су сви „у најлепшим годинама између петнаесте и двадесет пете, кад се у литератури имају још све илузије, и кад се у себе и своју судбину има још све поуздање и сва вера”.
  У првој, студентској групи, прву награду за причу „Ципеле” добио је Миливоје Ристић, тада студент права из Београда, другу награду Ранко Маринковић, студент филозофије из Загреба, док су трећу награду поделили Василије Медан и Гојко Бановић (будући новинари-репортери „Политике”) и Стеван С. Краљевић, студент права из Сарајева.
   У групи средњошколаца прве две награде додељене су Живораду Буљугићу и Ксенији Краљевић.


Није могао да даде сигнал. Задавиће га овај вампир, загушиће га кроз метал, разлупаће му прозорчиће и исисати очи и мождане, осветиће му се што му је преотео дјевојку, та, и он ју је изгубио...
– Немам је, Дуте! Пријатељу, и мене је преварила, та знаш, та...
Сабрао се нешто, исукао нож и лупио утопљеника у потиљак. Од ударца му се глава забацила, и у Болета су гледала два набубрела, водена ока и разјапљена, црвена уста са здравим зубима као у звијери. Боле га лупи међу очи, затим у главу, у врат, бијесно, лудачки, у самоодбрани! А кад га је ударио ножем у прса, утопљеник зарукне неки наднараван глас и мјехури му избију на уста и сукрвица. Боле се се једва сјетио да даде један страховити сигнал. и баци се на мртваца да га дави, да му изгули главу, да га разнесе!...
Морнари су извукли на површину два грчевито загрљена мртваца.

Број: 3432 2017.
Илустратор: Ивона Крижак