Ово можда нисте знали

ДУШЕВНА СИРОТИЊА

Да ли неко из ваше околине испољава необично понашање и чини да се осећате лоше? Можда је време да се удаљите од такве особе уколико је реч о психопати. 

Особе које су болесно склоне злонамерном или насилничком понашању, којима  недостаје људско занимање за осећања или интересе других људи, као и осећање жаљења или кривице због сопственог понашања, често олако назовемо психопатом или социопатом. Међутим, ове две речи не описују исте особе.
   „Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје” који је Америчко удружење психијатара издало први пут 1952. године а психијатри га широм света користе у разврставању душевних поремећаја и проверавању мерила помоћу којих се успоставља дијагноза, раздваја ове две дијагнозе. Неки стручњаци за душевно здравље пак сматрају да су и психопатија и социопатија поремећаји личности усмерени против друштва, с неколико заједничких особина али и различитим испољавањем.
   Према „Приручнику” и психопатију и социопатију одређује истрајно непоштовање или кршење права других, и заједничко им је испољавање најмање три или више од наведених навика или понашања:

1. кршење закона
2. обмањивање ради личне користи или задовољства, укључујући лагање и преваре
3. нагле одлуке или неспособност планирања
4. раздражљивост и насилност који често за последицу имају физичке нападе
5. несмотреност у поштовању сопствене сигурности и сигурности других
6. неуспешно испуњавање важних обавеза у одраслом добу – обавеза у породици или на послу, као и новчаних обавеза
7. недостатак истинског жаљења или осећања кривице – до тачке потпуне равнодушности – због озбиљне штете или велике узнемирености коју подносе други људи.

   „Красе” их тежња да се права, интереси или осећања других посматрају презриво, с висока, као и изузетно изражено самозадовољство и самоувереност.
   Психијатри и психолози наглашавају да ови поремећаји не могу с потпуном сигурношћу да се утврде код деце због просте чињенице да се деца годинама развијају, усклађујући своје понашање према реакцијама околине. Па ипак, накнадним испитивањима утврђено је да су одрасле психопате и соцопате у детињству показивале неки поремећај понашања – најчешће насилничко понашање према људима или животињама, уништавање туђих предмета из обести, злонамерно обмањивање или крађе, и озбиљне прекршаје који се код одраслих кривично гоне.

Психопате су готово сасвим неспособне да се истински осећајно повежу са другим људима; тај мањак осећања надокнађују плитким, површним односима с другима којима манипулишу ради личне користи. Проводећи све више времена у тој страшној кожи психопате развију и вештину површног ћаскања, чак и извесну дозу заводљивости, неки чак успевају да „продају” околини привид саосећајности, напорног и савесног рада или топлог породичног живота. Наравно, круну овог поремећаја чини пажљиво планирање штете коју ће нанети другима.
   За разлику од њих, социопате су углавном у стању да остваре близак однос и приврженост појединцима или групи, упркос тешкоћама у одржавању те блискости. Обично нису способни ни за шта што и издалека наликује на нормалан живот и рад јер су, за разлику од психопата, изузетно импулсивни, недоследни и склони изливима беса. Стога су њихова злодела, кад их у њима ухвате, пре резултат налета осећања него пажљивог планирања.

Иако и биолошки и друштвени чиниоци имају улогу у развитку психопатије и социопатије, психијатри су сагласни да је психопатија пре свега резултат генетике или наслеђивања, јасно омеђена слабије развијеним деловима мозга који уређују испољавање осећања и нагона. Социопатија пак главне узроке има у душевном или телесном злостављању током детињства. Најједноставније речено, психопата се рађа, а социопата ствара.