Говор биља – врба

ДРВО ЖИВОТА И СМРТИ

Савитљива је и прилагодљива, олистаће из посеченог пања, а грана пободена у земљу ће се примити. Она говори како се прилагодити недаћама, како кроз живот не треба ићи „главом кроз зид”, већ му се мудро повиновати

Аспирин

   Давне 1763. године свештеник Едвард Стоун известио је Британску академију наука о свом шестогодишњем искуству у лечењу грознице. У то време грозница се лечила искључиво кором хининовца, који је због свог перуанског порекла био веома скуп. Познат је као „краљевски прашак”, пошто се њиме лечио шпански краљ Карлос II; „ђаволски прашак”, због ђаволске делотворности; и „исусовски прашак”, јер су га у Европу донели језуити.
   Стоун је желео да пронађе нову биљку с истим лековитим својствима. И успео је. Кором врбе излечио је преко педесет оболелих од маларије, тада веома честе и опасне болести. Данас се сматра да га је хомеопатски приступ навео да испроба делотворност врбине коре. Наиме, маларија се шири из мочварних области (данас знамо да је izaziva  ујед плазмодичног комарца), а Стоун је веровао да лек за болест треба тражити на месту њеног настанка. Пошто врба успева управо на влажним, мочварним стаништима и готово је једнако горка као хинин из хининовца, кренуо је у истраживање.
   Болесницима је давао два до три грама праха у истим временским размацима. У почетку су успешни резултати прихваћени са задршком, па су испитивања настављена, да би 1829. године француски апотекар Анри Леру из врбине коре издвојио једињење са шећером које је назвао салицин.
   Девет година касније италијански хемичар Рафаел Пирија успео је да из салицина добије салицилну киселину, да би тек 1897. године Немац Феликс Хофман из ње добио ацетилсалицилну киселину, односно – аспирин.
   У његову част овај поступак назива се Хофманова синтеза. Мада, данас се чују и мишљења да је главну улогу у овом открићу имао други научник – Артур Ајхенгрин, коме је, наводно, због порекла и боравка у концентрационом логору ово откриће било ускраћено.

Моћна амајлија

   Што је код народа на обалама Средоземног мора маслина, код Арапа палма – то је код Европљана врба. Луг посвећен Прозерпини, богињи подземног света, беше засађен црном тополом и врбом. Трачки Орфеј, тајанствени хадски путник, приказиван је с врбом у руци. Јелинке су своје љубавне јаде саопштавале врби. Код Немаца врба као амајлија штити од урока и злих чини; Французи стављају гранчицу врбе покојнику у гроб, а Чеси је саде на надгробној хумци.
 

МОРСКА ВРБА

Сама врба стоји над морем, на стени,

Расплела је косу зелену и дугу,

Наличи на нимфу коју су проклели,

Да постане дрво и да шуми тугу.
 

Слуша песму гора када јутро руди,

Агонију воде у вечери неме,

Непомично стоји тамо где све блуди:

Облаци и ветри, таласи и време.
 

И ту шуми с њима, дајући полако

Мору коју грану, ветру листак који.

И, ко срце, себе кидајући тако,

Тужно шуми живот. Сама врба стоји.

                            Јован Дучић

   У Енглеској се верује да има злокобну моћ, да чак може да се обруши на пролазнике. Симбол је меланхолије, жалости, несрећне љубави. У келтској митологији Земља и Сунце излегли су се из два гримизна јајета скривена у врбовом грању.
   Чест је домаћин на ком паразитира имела, омиљена у обредима келтских свештеника друида, и то заједништво дарује јој огромну магијску вредност.

Цвети

   За православне вернике врба је симбол пролећа, а празник њој посвећен – Врбна недеља, Врбница, или Врбица – добија ново значење са ширењем хришћанства.
   Улазак Исуса Христа у Јерусалим, празник Цвети, слави се дан после Лазареве суботе, седам дана пре Ускрса. По путу којим је пролазио на магарцу многи су бацали гранчице палме. Но, пошто на северу палми нема, симболику радости овог догађаја преузеле су маслина и врба. Зато се на Цвети, по изласку из цркве, народ шиба освештаним гранчицама врбе. Од њих се потом праве венчићи који се каче на врата да укућане заштите до следеће године.

Природна лекарија

   Род врба обухвата преко петсто врста жбунова и дрвећа, распрострањених у умереним и хладним подручјима северне полулопте. Неке врсте пењу се и до 3000 метара надморске висине. Најчешће расту у речним долинама, те на влажним, мочварним местима. Сâм назив рода, Salix, највероватније келтског порекла, значи ’близу воде’.
   Биљка има мушке и женске цветове сакупљене у ресе. Као фармацеутска сировина користи се кора беле врбе, раките (црвене врбе), ране и кошарасте врбе, иве, крхке врбе и других врста. Делује против упале и болова, а користи се код болести праћених повишеном температуром, реуме, главобоље.

Орфеј и Еуридика

   Према старогрчком предању, врба је једна од девет најмоћнијих магијских биљака, која може превести живе у мртве и обрнуто, јер расте у појасу између света живих и света мртвих. Зато се везује за легенду о Орфеју и Еуридици.
   Орфеј је један од ретких јунака који су сишли у Тартар, свет мртвих. Својом музиком измолио је од Хада и Персефоне да му врате Еуридику и повео је у горњи свет. Ганут његовом песмом, Хад му је услишио молбу, уз услов да се до изласка из света мртвих не окреће. Орфеј је кренуо, Еуридикина сенка за њим, али кад је био на самом прагу света живих, баш у неком врбаку, окренуо се да погледа да ли га Еуридика стварно прати. Истог часа она је заувек потонула у подземље.

Сукот

   Врба је место нашла и у јудаизму – у празновању Сукота, седмодневног празника сеница (колиба, шатора), доброг расположења и весеља. Слави се као успомена на излазак јеврејског народа из Египта и четрдесет година лутања кроз пустињу. Како га треба обележавати говори Мојсије (3. Мој. 23:40):
   „У први дан узмите воћа с лепих дрвета, и грана палмових и грана с густих дрвета и врбе с потока, и веселите се пред Господом Богом својим седам дана”.
   Данас су то плод поморанџе, који се даје марљивим доброчинитељима; палмина грана, која се даје онима који вредно уче, али не чине добра дела; потом гранчица мирте – за доброчинитеље који не уче; и врбова грана, без укуса и мириса, за оне који нити уче нити чине добра дела.
   Иако нам врба својом савитљивим гранама и прилагодљивом природом казује како да се кроз живот пробијамо, многе јој се ствари замерају – народчито то што нема рода. Зато се у случају неостварљивих нада каже „кад на врби роди грожђе”. Симбол је непоузданости, па кажемо „сигуран као врбов клин”.
   У врби се, као у ретко ком биљу, сусрећу живот и смрт, мудрост и презир, лек и отров. Зато су се неке врбе ражалостиле и дале нам жалосну врбу.