Лорд Бајрон, свога тела господар

ДОН ЖУАН БЕЗ ВЕЧЕРЕ

Један од најзначајнијих песника романтизма већи део живота био је опседнут исхраном и телесном тежином

Енглески писац Едвард Џон Трелони  дуже време имао је прилике да сведочи необичним навикама свог пријатеља. После једног разговора са њим забележио је:
   „Решио је да смањи тежину на 70 килограма, иначе ће се упуцати.” Ова реченица тицала се Џорџа Гордона Бајрона (1788–1824), једног од најпознатијих романтичарских стваралаца. Осим што је ширио утицај по Европи и написао дела попут „Дон Жуана” и „Путовања Чајлда Харолда”, лорд Бајрон је и сам уживао у путовањима, неумереном и расипничком животу и бројним љубавима. Оно што је можда мало мање познато из његове биографије јесте да је песник био опседнут телесном тежином.
   Чувена је изјава његове љубавнице, племкиње и књижевнице, леди Каролине Лем, која га је описала као „лудог, злог и опасног познаника”. Осим тога, лорд Бајрон је већи део свог кратког живота имао, у најмању руку, проблематичан однос према храни. Неки историчари кажу да је био прва позната личност која се озбиљно залагала за дијете и здраве навике. И придржавао их се повремено са готово војничком дисциплином.

Прслуци за знојење

    Све је кренуло још у детињству. Рано је остао без оца, остављен на негу мајци и углавном женским члановима њене породице. Мајка Кетрин била је нестабилна и нервозна жена због чега су она и син често упадали у веома бурне свађе. Младом Бајрону није мањкало телесне лепоте, али је од Кетрин, осим тврдоглавости и променљивог расположења, наследио и склоност ка гојазности. Од свакодневних замерки које му је Кетрин упућивала „лечио” се најпре грицкањем ноктију, а затим и обилним оброцима.
    Тако се десило да је лорд Бајрон до јесени 1806. године био тежак готово 90 килограма, што је за његову висину (174 центиметра) била прилично велика бројка. У то време већ је био на Тринити колеџу Универзитета Кембриџ и тада је одлучио да предузме нешто по питању изгледа. Заводљивости му ни у то време није недостајало, али, веровао је да сваки човек због дебљине постаје тром, немаран и, на крају крајева, глуп. Да би одржао оштрину ума и наставио са успехом да о себи ствара слику романтичарског хероја, песник је почео да ради на преобликовању тела. Стручни саветник био му је тадашњи угледни лекар Бенџамин Хачинсон.
   Нове навике подразумевале су: вежбе, топле купке, лекове, избацивање алкохолних пића, највише један оброк с месом, минералну воду, мало кромпир-салате и само бисквите за вечеру, понекад ни то. Трудио се да „жестоке вежбе”, како их је називао, учини што забавнијим. У томе му није сметала ни хромост, физичка мана због које је патио од детињства.
   Колико је био обузет жељом да се доведе у ред говоре и многобројна писма пријатељима које је редовно обавештавао о напретку. Из њих може да се види и каквим је још триковима прибегавао како би што пре смршао. Имао је обичај да носи шест прслука да би појачао знојење, а с вишком одеће играо је и крикет. Нападе глади сузбијао је цигарама. Уз то је ишло и често мерење и свакодневно бележење колико је новца потрошио на храну и пиће.
   Када је у фебруару 1807. године почео нови семестар на Кембриџу, промене су биле изванредне, о чему такође сведочи једно писмо:
   „Моја коса, некада црна или тамносмеђа, сада је светлокестењасте боје, готово плава, што значи да се нисам мало преобразио. Не само да сам мршавији, већ сам од последње посете порастао два и по центиметра.”
   Тврдио је да је морао студенте да подсети ко је, јер га уопште нису препознали.

Љубав са дна чаше

   Зна се да је 1811. године имао свега 57 килограма. Овај податак сачуван је захваљујући књигама предузећа „Бери Брос и Рад”. Чувени трговци вином из Лондона имали су леп обичај да мере господу и записују њихову килажу. Ипак је то било време када кућне ваге нису биле уобичајен предмет у домаћинствима.
   После првог издања „Чајлда Харолда” 1812. године Бајрон је постао омиљена личност у Лондону. Често је позиван на забаве племства где је хране и пића било напретек. Није увек могао да се суздржи, али и када би претерао, знало се да после тога следе  исцрпљујући пост и чишћење организма. Песник Семјуел Роџерс био је домаћин на вечери на којој је један од гостију био Бајрон. И својим очима је видео како изгледа када је лорд на дијети. Одбио је супу, рибу, овчетину, вино и, на крају, пристао да поједе само неколико кромпира.
   Песниково душевно (и телесно) стање погоршало се после женидбе с Анабелом Милбенк 1813. године. У брак је ушао због дугова, не из љубави, и то са посвећеном верницом која му је по понашању била сушта супротност. Обузели су га мрзовоља и потиштеност, због чега је једини излаз видео на дну чаше.


    У пијаном стању умео је да малтретира супругу, чак и током трудноће. Полусестра Аугуста безуспешно је покушавала да га дозове памети. Поред тога, говорило се да је Бајрон заљубљен у Аугусту, а на видело су изашле и многобројне преваре које није крио. Због тога је лакрдија од брака завршена после само три године, када је Анабела отишла и са собом одвела кћерку Ејду Лавлејс.
   И у време када је покушао да глуми породичног човека, Бајрону је храна често била на памети. Наиме, није волео да гледа своју супругу како једе, у ствари, није желео да гледа ниједну жену како задовољава апетит. Због супруге се појадао у писму леди Мелбурн:
   „Волео бих да не гута толико вечеру – пилећа крилца, изнутрице, кремове, кајсије и порто. Жену никада не би требало гледати како једе или пије, осим ако је то салата од јастога и шампањац, једини оброк који joj пристаје.”
    Међутим, zanimqivo је да му није пријао ни призор мршавих жена, што значи да витко тело није повезивао са идеалом лепоте. Само му је било одбојно да гледа жене док празне тањире. Кад је био у љубави са Каролином Лем, изразио је незадовољство што је „иако нежна, превише мршава”, сматрајући да облине само доприносе складнсти женског тела.

Птичица за трпезом

   После пропалог брака лорд Бајрон је напустио Енглеску. У Женеви је упознао будућег блиског пријатеља, песника Персија Биђа Шелија. Нови познаници слагали су се у већини ствари, па су тако и делили мишљење о томе да је суздржавање од хране најбоља ствар за здрав мозак и тело. Поменути Трелони придружио им се у Пизи 1822. године. Тада је видео на шта је све Бајрон спреман ради витке линије. Често је спремао обилне оброке за пријатеље, док је сам „јео као птичица” јер је приметио да је набацио неколико килограма. Са Шелијем је углавном живео на бисквитима, зеленом чају, минералној води, понекој танкој кришки хлеба и салати.
    Трелони је детаљно описао како се песник понашао у то време:
   „Његов страх од дебљине био је толики да је свео дијету на потпуно изгладњивање. Рекао ми је да се све што прогута одмах претвара у сало које се таложи на ребрима. Никада нисам срео особу која се толико суздржавала и била одлучна.”
   Трелони је био сведок и када га је један други пријатељ похвалио да добро изгледа зато што се угојио. Бајрон је поцрвенео од беса. За њега је то било као да га је неко назвао вепром, па се једва суздржао да се с познаником не обрачуна песницама.
 

МРШАВ КАО СКЕЛЕТ

   Осим што су Бајронове необичне навике привукле пажњу историчара, његовом исхраном позабавили су се и лекари. Тако је 1996. године професор психијатрије Артур Крисп у лондонској болници Сент Џорџ, проучавајући песникову преписку, дошао до закључка да је у једном делу живота највероватније патио од тежег облика анорексије (намерног одржавања најмање могуће тежине). На основу сачуваних докумената прорачунао је да је његов индекс телесне масе највероватније био мањи од 19, што се рачуна као неухрањеност.
   Но, песнику то очигледно није сметало. Док је боравио у Венецији, написао је писмо у коме се хвали да је „мршав као скелет”. То што неки његови биографи нису препознали или нису желели да наводе његов поремећај у исхрани највише има везе са временом у ком је живео и стварао – о душевним тегобама (које су често имале телесне последице) готово да се није отворено говорило, а они који су их имали најчешће су били изопштени из друштва.

   Године 1823. године лорд Бајрон живео је у Ђенови. У јулу је одлучио да се укрца на брод и отпутује у Грчку, како би тамошњем становништву помогао у борби против Османског  царства. У грчком граду Мисолонги преминуо је, од грознице, у априлу 1824. године. Неколико дана касније Трелони је имао прилике да види његово беживотно тело. Записао је:
   „Ретко која мермерна статуа могла је да се пореди с његовом беспрекорном белином и складом његових пропорција; па опет, он је увек био незадовољан тим телом (…) Где је видео лице и облик које је у њему пробудило завист?”
   И док Џону Трелонију није било најјасније какав је то савршен узор његов пријатељ желео да достигне, неки други писци, попут Вилијама Мејкписа Текерија, веровали су да је управо захваљујући томе што је испитивао границе издржљивости тела био тако велики стваралац. Текери се питао да ли би писао са истим надахнућем да је дозволио себи да буде дебео. Таблете и сирће успавале су његова морална начела и умртвиле осећања, а то је управо оно што га је учинило врхунским писцем.

„Да је тај човек имао поштовања према вечери, никада не би написао ’Дон Жуана’”, закључио је Текери.
   Оно што је почео Бајрон, наставили су многи други, нарочито од средине 19. века. Дијете и вођење здравог живота постали су донекле и део моде. Људи који су водили рачуна о изгледу избегавали су хлеб, путер, млеко, сувише меса. Уместо тога правили су супе од поврћа и чистили се водом и чајевима.