Живот (ни)је бајка – Долорес Ибарури, Ла Пасионарија, револуционарка

ДОН КИХОТ У СУКЊИ

Чувени песник Лорка почео је „Поему о жени борбе и крика” три дана пре него што су га 1936. године убили фашисти. Хтео је стиховима да овековечи лик оне коју је Шпански грађански рат затекао с надимком „Ла Пасионарија”.

Паролом „Но пасаран”, у преводу „Неће проћи”, Долорес Ибарури исказала је став свих слободарских људи према злу фашизма. Ове речи годинама су понављане као позив или заклетва и исписиване на зидовима, заставама, капама, кундацима пушака. Са њима се преносила прича о одважној Шпањолки која је постала „живи пламен” народне револуције.
   Долорес Ибарури рођена је у Гаљарти 9. децембра 1895. године у сиромашној и многочланој рударској породици. Одрастала је у тешким условима, али уз доста родитељске љубави. У школи је добро учила и радознало запиткивала учитељицу о славним морепловцима Колумбу, Магелану и Васку де Гами. У жељи за пустоловинама одлазила је са вршњацима ван насеља, где се верала по брдима, спуштала конопцем у долине, скакала са стене у море. При повратку међу радничке бараке, трудила се да поправи суморну слику: дежурала је крај болесних комшија, подучавала слабије ђаке, делила своју ужину. Једном је дуго жељени колач са сувим грожђицама поклонила другарицама, а да га није ни окусила. Већ се помињало да ће због пожртвованости постати калуђерица. Међутим, мала Долорес сањала је о рају на земљи!
   По завршетку основне школе морала је да зарађује служењем код богатих, али се упоредо обучавала за кројачицу. Посећивала је и „Раднички центар” поред окна, где је слушала предавања социјалиста о незајажљивим капиталистима који згрћу благо на муци рудара. Када се укључила у прве радничке штрајкове, писала је пароле, делила летке, разговарала са народом. Позивала је на одбацивање уверења по коме је свет „долина суза” са правдом у небеском царству. Наредних година читала је дела Карла Маркса, убеђена да се може створити боље и праведније друштво, без огромних класних разлика. Пошто се зближила са младим рударом и социјалистом Хулијаном Руизом, прихватила је његову брачну понуду – изговорила је „да” тек када је изјави љубави додао да је поштује као човека.

Богата болом

   Када се 1917. године открило да рудари спремају општу побуну и крију оружје, између осталих особа ухапшен је и Хулијано. Спроведен је у Билбао и злогласни затвор Ларинга, а Долорес је остала сама са прворођеном кћерком Естер. Трудила се да заради шивењем и гајењем кромпира, али од тога је могла да приушти тек један хлеб и пола литре млека дневно. Када су наступили хладнији дани, није имала чиме да купи огрев, па се са бебом умотаном у ћебе пешке упутила код родитеља. У Гаљарти је сазнала да је у Русији избила револуција. Пошто ју је одушевљени продавац частио новинама, са великим узбуђењем читала је да су радници и војници заузели Зимски дворац, уз успостављање власти Совјета. Те вечери својој девојчици је, уместо успаванки, певала револуцинарне песме!
   У наредним годинама бринула је због честих хапшења супруга, али је ипак подржавала протесте. Маштала је да види раднике који живе у становима са купатилима, носе лепу одећу, једу пристојну храну, бесплатно одлазе код лекара и школују децу. Док се опирала неправди и немаштини, вољена кћерка јој је преминула. Очајна од бола, Долорес се заклела да ће живот посветити борби за искорењивање беде и стварање човечнијег друштва. Осим што је у књигама и списима тражила пут за промене, учланила се у Комунистичку партију Шпаније. Године 1920. родила је сина Рубена, а неколико лета касније и тројке – девојчице Амају, Амагоју и Асусену. Везана за постељу, имала је помоћ старије сестре, док су је другови из партије снабдевали храном уместо заробљеног Хулијана. Нажалост, смрт јој је однела још две кћерке (касније и Еву, која је живела само два месеца). У тим претешким данима осећала да јој име Долорес, које значи „богата болом”, потпуно припада.


                                    На московском Црвеном тргу; у избеглиштву је провела 36 година

   Када се опоравила, наставила је да одлази на политичке скупове у већим градовима, где се обраћала окупљенима. Изазивала је дивљење народа, али је изашла на глас као „Непријатељ деснице број 1”. Неки су је поредили са Сервантесовим Дон Кихотом који се бори против ветрењача и опомињали да одустане због сигурности породице. Одговарала је да ће истрајати баш због Амаје, Рубена и остале деце, како би имали слободан и достојанствен живот. Чим су јој 1927. године супруга одвели у тамницу Ларинго, повела је жене других ухапшених радника да траже правду. Док је на путу износила план да ће заустављањем трамваја присилити власт на преговоре, мали Рубен је молио да први легне на шине. На крају се ипак упутила код гувернера, где је захтевала слободу за све штрајкаче који немају судску пресуду.
   У левичарском листу „Мундо обреро” у Мадриду описивала је тежак живот рудара, сурову власт, потчињени положај жена. У редакцији су је хвалили, али су јој због безбедности предложили да текстове потписује псеудонимом – по непокорној и ватреној природи дали су јој име „Ла Пасионарија”! Међутим, већ се налазила на списку полиције, јер је скривала комунисту рањеног током немира на обележавању Првог маја. Кад се обрела у женском затвору у Улици Кинон, затворенице су је испитивале да ли одговара због крађе, убиства или трговине дрогом? Одговорила је да се ту налази као комунисткиња. Већ наредних дана сукобила се са управницом, од које је тражила обраћање на „Ви”, боље осветљење у радионици, краће радно време и више наднице. Пошто су јој сви захтеви испуњени, поручила је:
   „Има смисла борити се!”

Три године пакла

   Затворенице су је прозвале „сестром” и „мајком”, па су пристале да им држи предавања о светлој будућности жена у комунизму. Ускоро је премештена у строжи затвор у граду Билбао, уз отварање досијеа, али је због огромног притиска јавности пуштена на слободу. Чим је изашла, у загрљај јој је потрчао десетогодишњи Рубен, који ју је данима чекао испред капије. Када се одазвала позиву да присуствује Четвртом конгресу партије у Мадриду (првом јавном), упознала је славног Федерика Гарсија Лорку. Са великим песником слагала се по питању антифашизма, мада он није могао себе да замисли са оружјем у руци.
   Током година Комунистичка партија Шпаније је јачала, уз стварање веза са иностранством и Коминтерном (Комунистичка интернационала) у Москви. После следећег хапшења, уз залагање партијских другова, изборила се да је на суду бране адвокати. Али притисци и угњетавања у друштву постали су све гори и гори. Устанак радника, комуниста, социјалиста и анархиста, који је избио 1934. године у Астурији, завршио се у крви: војска је убила хиљаде људи, још више их је ухапшено. Због помоћи у одбрани Републике и демократије, Долорес је са једним саборцем следеће године кренула у Париз на Међународну конференцију. Напустили су земљу тајним стазама преко Пиринеја, упркос опасности од карабињера, паса, метака. Пошто су их пси открили, морали су да прелазе реку пуну стена и вирова, а после два дана и две ноћи стигли су на одредиште. У говору на скупу поручила је:
   „Шпански народ више воли да умре стојећи, него да живи на коленима!”
   Од присутних је добила снажан аплауз, али не и помоћ да се сигурнијим путем врате у Шпанију. У тренуцима између живота и смрти мислила је само на децу и њихов опстанак. Затим је прихватила понуду да Амају и Рубена пошаље на чување друговима у Совјетски Савез.
  Када је 1936. године на изборима победила левичарска влада Народног фронта, фашистичке вође удружене са племићима, крупним индустријалцима и земљопоседницима, решиле су да је силом и оружјем сруше. Чим је на Радио Севиљи изговорена лозинка „Над Шпанијом небо без облака”, Франкови војници јурнули су у напад. Али приликом првих уличних борби на улицама Мадрида, Ла Пасионаријин глас одјекивао је са радија:
   „Обраћам вам се са покличем 'Фашизам неће проћи!' Неће проћи џелати Октобра!”
   И Република је организовала своју војску, па су им, по одобрењу Коминтерне, у помоћ стизали храбри добровољци из других земаља (њих око 1.700 из Југославије). Међутим, Франкова армија била је оружано много надмоћнија, јер се удружила са фашистичком Италијом и нацистичком Немачком.
   Током крвавих ратних година Долорес је организовала снабдевање, обилазила фронтове, пуцала из пушке и митраљеза, бодрила борце, збрињавала сирочад. Када јој је погинуо муж Хулијано, веома је жалила, али је остала јака. Понављала је себи и другима:
  „Боље удовица јунака, него супруга кукавице.”
   Наставила је борбу и преко дипломатије, али ни у Француској ни у Белгији нису схватили да се не ради о „унутрашњим стварима”, већ о немани фашизма која прети да прогута цео свет. Како су италијанска и немачка авијација напале Гернику, због потпуног разарања извештавало се о „мењању изгледа шпанског тла”. Ужаснут страдањем недужног народа, Пабло Пикасо је сликом „Герника” осудио злочин. Његово мишљење делили су и Ернест Хемингвеј, Пабло Неруда, Џорџ Орвел, Андре Малро, Луис Буњуел, најдаровитији ствараоци тог времена.

Прошли су?

   Долорес је постала омиљена у народу (што су потврђивала и имена новорођених девојчица) и омрзнута међу непријатељима. Једном приликом слушала је како група заробљених Франкових фалангиста речима и покретима дочарава Ла Пасионарију – да је опседнута ђаволом, да коље зубима, скида скалпове и вади очи. На нечију упадицу „Како изгледа то чудовиште?” упитала је „Личи ли можда на мене?” Фашиста јој је одговорио одречно, уз похвалу да је лепа Шпањолка. Када су му објаснили са ким разговара, његов забезекнути поглед изазвао је буру смеха. Долорес му је тада рекла да никога није заклала, па неће ни њега, али да зубе чува за фашизам.
   Међутим, након три године паклених борби и огромних жртава, дошло је време да се призна пораз и Франку препусти да влада „гвозденом руком и чизмом”. Ла Пасионарија је добила тежак задатак да се говором у Барселони опрости од бораца из Интернационалних бригада. Пред триста хиљада грађана поручила им је „Довиђења, браћо”, уз уверење да ће их једног дана ослобођени шпански народ примити као најрођеније. Уследило је повлачење са борцима и масом избеглица ка Француској. Док је улазила у авион, Долорес је држала добијени цвет са капљицом росе. Касније је записала:
   „У тој капи биле су све моје сузе.”
   У Совјетском Савезу дочекали су је Амаја и Рубен, који су порасли и завршили школу. Док се уклапала у нови живот, у мислима се стално враћала на погинуле борце, сахрањене по пољима и маслињацима. Успевала је да се смири само када је слушала класичну музику, најчешће дела Чајковског и Хачатуријана. Мучила су је црна предвиђања о избијању Другог светског рата, која су се убрзо и остварила. Забринуто је пратила вести о окупацијама, логорима, погромима, мењању назива улица у Хитлерову, Герингову, Немачку... Сада се борила са пером у руци, нераскидиво везана за Шпанску комунистичку партију. Године 1942. остала је без сина Рубена, који је као припадник Црвене армије страдао током борби за Стаљинград.
   Претужна Долорес утеху је тражила у раду, кћерки Амаји и унуцима. Године 1963. добила је Лењинову награду за мир, а затим је писала аутобиографију „Но пасаран”. Током дугог изгнанства 1971. године посетила је Француску, где је дочекало педесет хиљада присталица. Наредне године у Југославији је од Јосипа Броза Тита добила Орден народног хероја. Председника Тита је поштовала, јер је успео да оствари сан о социјалистичком друштву. Изузетан пријем имала је и у Риму, када се сусрела са шпанским песником Рафаелом Албертијем, који јој је посветио стихове. Међутим, швајцарске власти забраниле су јој да говори на скупу у Женеви. Упркос томе. прошла је поред полиције и за говорницом отпевала шпанску револуционарну песму!

* * *

   Када је 1975. године Франсиско Франко умро, хтела је из истих стопа да крене на пут. Док је чекала визу, посетила је Дубровник, где је угостила књижевницу Наду Маринковић, која јој је касније посветила књигу. А када се после безмало четрдесет година вратила у отаџбину, млади су је дочекали узвицима: „Си, си, си, Долорес а Мадрид!” Новине су писале да је остала дивља и поносна, са жаром у погледу и усправним држањем. У граду Билбао одржала је потресан говор: при помену изгинулих бораца и сина Рубена заплакала је, али је обрисала сузе и додала да добро семе даје плодове у новим нараштајима. Пошто је у лето 1977. године фашистичка власт збачена на изборима, у Дому посланика изабрана је за почасну председницу. Преминула је 1989. године, али је остала бесмртна у мислима и срцима антифашиста.
   Међу многим поукама Долорес Ибарури Ла Пасионарије везаних за будућност, истиче се једна – „Равнодушност и небрига стварају зло.”

Број: 3428 2017.
Аутор: Весна Живковић