С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

ДОКТОР ВЛАДАН ПРОТИВ ВРЕНГЕ

Како су се наши ретки лекари кроз цео 19. век борили против опасне (полне) болести и колико је жива спасла живих

Једва да се завршио Други српски устанак 1817. године, а примећено је да се међу сеоским становништвом у неким деловима Србије појавила необична болест. Одликовали су је чиреви по телу, а касније, и у нарочито драматичним случајевима, долазило је и до отпадања појединих делова. Убрзо је неко од малог броја приучених лекара болест препознао као вренгу, односно, френгу. Одомаћио се и израз овренгати се, а колико је то било распрострањено речито говори чињеница да је израз опстао до данас, у донекле измењеном значењу: осути се. А радило се о турцизму: frengi ilata значи француска болест. Много познатија као сифилис.
   Посебно је букнуло на североистоку. До тада патријархално становништво ретко се мрдало из места рођења или суседних села, а дуготрајни рат (1804–1817, с мањим прекидима) потпуно је променио навике. Борбе по тадашњем пространом Београдском пашалуку терале су све људе способне за рат да иду где је било потребе, те су војници далеко од куће долазили у додир с разним женскињем.

   Запажено је да је жариште болести у троуглу између Зајечара, Соко Бање и Књажевца. Откуд баш тамо да се одомаћи? Овај крај лежи на тромеђи Србије, Румуније и Бугарске, а у то време у Румунији је владао ендемски сифилис. Да покора пређе Дунав пресудно су допринели руски војници. Већ јуна 1807. године мали број је дошао у Србију и помогао у борбама за Штубик. Јуна 1810. године много већи број, око 3.600 људи, прешао је Дунав и укључио се у борбе. Ту је било и око 300 добровољаца и велики број небораца. Сви су они пре тога дуго били по Румунији, баш тамо где је било првобитно жариште. А где је војска, ту је и досада. Докон мозак – ђавоље игралиште, каже народ, па су се војници сналазили како су умели. Углавном са сталним пратиљама свих похода од када је света и века.
   На све то, мноштво руских добровољаца потицало је из губернија у којима је већ био распрострањен ендемски сифилис. Такви су прешли Дунав, срели се са Србима чије се старешине у то време и у том крају по својим животним навикама нису превише разликовали од мрских им Турака. Тако је Миленко Стојковић имао лични харем, а није био једини. Завеса је подигнута, на позорницу ступа главни глумац, бактерија спирохета, изазивач сифилиса. И ето белаја. И осипа.

Муке с Гојковим лекаријама

   Доктор Војислав Михаиловић у „Историји полних болести у Србији до 1912. године” као један од узрока ширења болести наводи и делатност турског одметника Пазваноглуа, који је владао из Видина. Тај пашалук граничио се с београдским и нишким, а Пазваноглу је имао обичај да тамо повремено шаље крџалије, нерегуларну војску, у похару. Како је овима главно занимање било ратовање, а пљачка и разуздан живот главни мамац за регрутацију, није тешко претпоставити каква су чуда носили са собом. И у себи.
   Гургусовац, касније Књажевац, са припадајућим селима, убрзо је постао главно жариште. Људи су се с болешћу борили како су знали и умели. Углавном никако. Уз помоћ народних лекара, па све до шаке школованих, углавном приспелих из прека. Занимљиво је да на гонореју нико није обраћао превише пажње, сматрало се да је то нешто што свако мора макар једном у животу да добије. С вренгом је већ било много озбиљније. А лекара ни за лек. Ето прилике за разне приучене.
   Њих је било приличан број, већ према потребама. Једни су учили као болничари у служби неког лекара, па су их чак народ и државна власт ценили, звали их докторима. Други су раније били болесници, па су доцније на другима примењивали оно чиме су се они лечили. Било је и обичних варалица.



   Доктор Михаиловић у поменутој књизи посебно наводи Гојка Марковића. Овај је био родом из Пожаревца или околине. Заробљен је 1813. године, продат неком грчком ећиму (лекару) у Смирну, па је уз њега „практическа лечења научио”. И као такав вратио се у отачаство да ради на ползу народа. Некако се обрео у Гургусовцу, па запуцао по околним селима, лечећи сифилистичаре. Њих онолико.
   Биће да је у томе имао прилично успеха, па је чак властима запао за око. Како су гледали да себи скину беду с врата, то су одлучили да се под кирију узме један празан хан на крају вароши гургусовачке, да се тамо сместе болесници, пошто је Гојко цвилио да му је превише напорно да иде од села до села. О томе што се болесници код куће не придржавају строге дијете – да се и не говори. Књажеско-српски савет одобрио је улагање, па је тако, новембра 1838. године, озваничено оснивање болнице искључиво за сифилистичаре. С Гојком као главним лекаром.   
    Болница је прилично добро радила око годину дана, а онда је Гојко почео да затеже. Због великог броја оболелих тражио је повишицу. Власти опет терају по своме, па се досете да траже од Гојка којекакве папире и дипломе. Овај тога није имао, ни у назнакама. Осим свог знања и сведочења захвалних излечених пацијената, оних који су претекли после лечења, није имао ништа. Они с гробља нису баш могли да сведоче. И шта ће, него да се образује одбор који ће добрано да испита Гојкове лекарије.

25 по туру

    Тако је 4. августа 1839. године доктор Ђорђе Новаковић поднео извештај. Приметио је да Гојко велики број болести, чак и астму, подводи под вренгу. Све што није вренга, јесте тропика. Болеснике лечи неким пилулама, које набавља у бакалницама. Те лекарије носе турска имена, а обилато примењује и живу, тада једини лек за сифилис. Међутим, коју количину, то ни Гојко не зна. Ко претекне, претекао је. Што се тиче дијете, осим ракије и погаче, све друго је забрањено. Укратко, Гојко је био шарлатан.
   Појавила се и нова невоља. Гургусовачки народ гледао је у њега као у чудотворца који, кад већ нема места у болници, иде по селима и лечи. То што неки болесник умре, шта да се ради. Дошла му „каловита недеља”. И што је најважније, сиротињи не наплаћује услуге.
   У Министарству унутрашњих дела, под чијим је окриљем био санитет, брзо су закључили да је опасно да у руке приученог човека доспеју разни отрови, да болницу не може да води неко ко не зна ни болнички ред, па још тражи и повишицу за надокнаду трошкова. Не бива. И зато су после опсежне преписке успели да најуре Гојка.
   Само, ни вренга никако да се смири. Напротив. Успели су само да привуку гомиле надрилекара. Њих су батинали на лицу места, 25 по туру успевало је да им из главе истера разне сулуде замисли од којих су људима „доњи нерви и части од тајна уда поотпадали и за женскињу више способни нису”. Шта сада? Испоставило се да је ипак било неке вајде од Гојка и његових подухвата.
   Тако се Санитетска управа дохватила посла да направи болницу у Ћуприји. И убрзо одустала. Како да стане на пут вренги? Притом, народ је већ почео да шири разне фантастичне приче о болести и неспособности лекара. И шта уради Савет? Направи још један одбор, природно.
   Ови су закључили да се болест распрострла по окрузима: смедеревском, пожаревачком, крајинском, црноречком, гургусовачком, ћупријском, крушевачком, јагодинском, рудничком и чачанском. И зато је нужно да се направи још један одбор, овај пут у Београду, где има лекара на располагању.
   Тај одбор одлучио је да се једно крило Војне болнице одвоји и уреди за пријем четири болесника са изразитим знацима вренге. Тако је у пролеће 1846. године почело лечење ових мученика. Пре почетка, позвали су неколико министара да виде болеснике. Када се лечење окончало, исти министри могли су да се увере да болничко лечење има смисла.

Покора око манастира

   Ипак, Гургусовац је био подалеко од Београда. Они тамо нису хтели да чекају одлуке Савета па да се за то време овренга цео округ. Тако су окружни начелник Гаја Јеремић и окружни лекар Шауенгел прионули на посао, да сами подигну болницу. Убедили су народ да дâ грађу, а они ће да узму кредит од државе. Болница је довршена и уређена 1851. године.
   Сифилистичари су лечени потпуно бесплатно. Међутим, то је потрајало свега годину дана, док се болнички фонд није сасвим исцрпео. Новца нигде, па се начелник досетио и почео да наплаћује трошак од имућних болесника. Ово је убрзо дало такве резултате да више ниједан иоле богатији Гургусовчанин није хтео да крочи у болницу. Убрзо је уведено правило да сваки становник округа има да плати два гроша годишње за болницу. Прави „порез на вренгу”. Убрзо се појавила и приватна болница у Гургусовцу. Лекар Шауенгел решио је да му је државна плата мало, па је проширио делатност. И био врло успешан у лечењу.
   Болнице су почели да зидају на још неколико места. Тако је у селу Склапници, недалеко од манастира Студенице, 1860. године отворена још једна. Уочено је да у околини већих манастира има доста сифилиса. Откуд тамо? На манастирске славе и друге веће празнике дође много света. Конаци су мали, па морају да спавају по околним селима. Добар део њих дошао је да у молитви и целивању мошти нађе лека бољкама, а међу њима је било и сифилистичара. Па кад се на конаку помешају с месним становништвом, ето новог жаришта.
   Министарство апелује да се подижу болнице по свим окрузима. Вренга је колико-толико стављена под надзор. Број болесника је опадао. Стање у држави поправљало се на свим пољима. А онда, како то обично бива, чим овде нешто крене напред, ето га неки рат да пресече.
   Изузетак није био ни Српско-турски рат (1876–1878). Велики покрети војске на три фронта донели су, поред независности, још јачу заразу сифилисом, поготово у Тимочком округу. Тако се доктор Лаза Илић у чуду питао да ли је могуће да у неким селима има више заражених него чистих. Планули су и неки срезови уз Дрину, где дотле није било пријављених болесника. Онда су схватили да је ту било доста добровољаца. Није помогло ни обустављање санитетског рада у народу. Сви расположиви лекари завршили су на бојиштима, па нема ни говора о народном здрављу. У таквим условима за шефа српског санитета дошао је др Владан Ђорђевић. Било је то почетком 1879. године.

Влада у паници

   Он је одмах прогурао закон о организацији санитетске струке и чувању народног здравља. Онда се ухватио у коштац са сифилисом. Болест се разбуктала по целој земљи, како су се већ војници враћали кућама. Досетио се искуства из рата, где су масовно коришћене покретне болнице.
   Тако су поред болнице у Књажевцу и специјалне болнице у Соко Бањи основане две покретне болнице. Доктор Владан послао је пољске болнице на терен. Кола су ишла од села до села у два среза у којима је владао ендемски сифилис. Лекари су лечили болеснике код њихових кућа, а за годину дана кроз ове болнице прошло је 1906 заражених. Резултати су таман почели да се појављују, а онда опет рат.
   Иако је у рату с Бугарском, 1885. године, мобилисан само део војске, полне болести поново су се после краткотрајног војевања рашириле по народу. Нарочито је био захваћен сељачки и раднички сталеж. Болест се ширила у масу, и то у масу која није имала средстава за лечење. Зато је др Владан Ђорђевић преко Санитетске управе успео да прогура још један закон.
   Године 1887. изашао је званични распис српске владе. По њему, сви сифилистичари из реда тежачког или раденичког, без обзира на имовно стање, морали су да се бесплатно лече по болницама. Добијали су и бесплатне лекове. Опет је избила тешкоћа. Како се у распису помињао само сифилис, лекари су болеснике од других полних болести враћали  кућама. Међу њима је било и много случајева које лекари нису препознали као вренгу. Зато је распис допуњен речима да лечење не важи само за сифилис, већ за било коју полну болест.
   Све ове мере дале су плода. Владанове покретне болнице неуморно су крстариле по селима, чак и најзабитијим. Ако кола нису могла да прођу, коњи јесу. Ако по беспућу нису могли ни коњи, лекар јесте, пешке. Убрзо је уследило упутство да се сви сифилистичари упишу у среске књиге. Поименце. Онда је лекар по тим књигама позивао болеснике, с раног пролећа и у касну јесен, односно пре почетка и по завршетку пољских радова. Уз опширно упутство давали су им живину маст за утрљавање, а по свршеном утрљавању да попију калијум-јодат. И то све под строгим надзором. Нема врдања. Те књиге послужиле су и за статистику. Врло брзо се видело да је број болесника драматично опао. Тако је почетак прошлог века обележио и нестанак ендемског сифилиса у Србији. Чак и у Тимочком округу, где је 1904. године оглашено да је сифилис изгубио ендемска својства.
   Биће да је свему томе помогла и постојаност у борби. Јер, како је др Владан Ђорђевић говорио, важно је имати добар план, а извршиоце тог плана не мењати често. Тако се од 1835. до 1881. године „променило на управи Србије 150 министара, а само четири начелника санитета: и да у то време није било три династичке промене у земљи, вероватно је да би их било само два и оба би умрли као начелници санитета.”.

 

Број: 3487 2018.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић