Поигравање туђим животима

ДОКТОР СМРТ

Због суманутих замисли о лечењу душевних поремећаја један амерички лекар и данас је на злу гласу

Када је постао управник Државне болнице Њу Џерзија у Трентону очекивало се да ће Хенри Ендруз Котон (1876–1933) остварити велика достигнућа на пољу психијатрије. Иако је тада имао само тридесет година, место је добио захваљујући дугогодишњем школовању у Европи. Ментори су му били неки од највећих стручњака оног времена, међу њима и два угледна немачка психијатра Емил Крепелин и Алојз Алцхајмер. По повратку у домовину много тога је научио и од доктора Адолфа Мејера чије је мишљење у медицинским круговима, бар почетком 20. века, било веома уважавано.
   Котон се посветио психијатрији са много усхићења, верујући да ће успети да пронађе најделотворнији научни метод за лечење пацијената са различитим душевним поремећајима. Чинило му се да терапије које су до тада примењиване нису доносиле задовољавајуће резултате. Дошло је време да се ствари из корена промене. Његове замисли биле су нове и давале су добре резултате, бар у прво време. Ипак, статистика је на крају показала да су стотине операција које је обавио на пацијентима донеле много више штете него користи.

Тама светле будућности

   Захваљујући познанству и разговорима са Адолфом Мејером, прихватио је његову теорију да биолошки узроци (као што су заразе) изазивају многе душевне болести. За Мејера је то била претпоставка поткрепљена примерима неких пацијената које је лечио. Тако је, рецимо, видео да грозница код неких људи изазива психотичне нападе и привиђења. Котону се ова замисао изузетно свидела, нарочито зато што је одударала од већине владајућих теорија тог времена. Чим је почео да води болницу у Трентону, решио је да је испроба у пракси.
   Водећи се тиме да су заразе криве за појаву душевних тегоба, почео је пацијентима најпре да вади покварене зубе. Веровао је да ће са сваким ишчупаним зубом да им умањи душевне боли, па да ће на крају тако у потпуности да их излечи. Осим што им је на овај начин смањио главобољу, многи су и даље испољавали исте симптоме због које су и доведени на психијатрију. Код оних којима је извађено више зуба приметило се и да су мало теже јели и говорили.
   Котона ово ни најмање није обесхрабрило. Држећи се и даље првобитног уверења, претпоставио је да стоматологија није могла да помогне у оним случајевима где се зараза проширила на друге унутрашње органе. Логично је било да и њих што пре одстрани. Зато је почео пацијентима да вади крајнике, а кад ни то не би помогло, прелазио је на желудац, жучну кесу, црева, тестисе, јајнике, материцу, слезину.
   У извештајима је забележио да су операције у 85 одсто случајева биле успешне, те да су захваљујући њима излечени и душевни поремећаји пацијената. О његовим невероватним успесима стручњаци су све чешће говорили, не само у САД, већ и широм Европе. Примали су га у најугледнија медицинска друштва и звали у друге болнице како би и лекарима приказао овај начин лечења. Са друге стране, свакодневно су долазили обични људи са молбом да доктор Котон помогне неком од чланова њихове породице.
   Навала је била толика да нису сви стигли на ред. Било је ту и много деце. Они који су били приморани да се обрате другим лекарима, захтевали су од њих да оперишу њихове најближе, баш онако како је то радио Хенри Котон. Хвалоспеви о њему излазили су и у новинама. „Њујорк тајмс” писао је о његовим неизмерним заслугама на пољу медицине, због којих се коначно назире светла будућност за све који се боре са душевним тегобама.

На силу у операциону салу

   Стварност, нажалост, ни приближно није била тако ружичаста. Неки пацијенти су умирали током операција, а појединима се стање озбиљно погоршавало након њих. Иронија је била у томе што су завршавали на операционим столовима да би им извадили заражене органе, а онда су током опоравка добијали сепсу због које су многи преминули. Дешавало се то у ери пре широке примене антибиотика, па је и стопа смртности била велика. С обзиром на то да је Котон током година знатно повећао број операција, са њима је све више растао и број смртних случајева. У једном тренутку, на свака три оперисана пацијента, један је завршавао у ковчегу.
   Остали су почели да паниче. Пошто су били сведоци онога што се свакодневно дешавало у болници у Трентону, сасвим оправдано су стрепели за свој живот. Али особље није реаговало на њихове молбе. Када би неко одбио да уђе у операциону салу, угурали би га унутра на силу. Котон није намеравао да се заустави ни када је стопа смртности порасла на тридесет одсто. Објаснио је да су ти људи и пре операције били физички слаби и оронули, па да је било питање дана када ће да напусте овај свет.
   Срећом, било је озбиљних психијатара који нису били задивљени успехом Хенрија Котона. Од почетка су им његови извештаји о невероватним излечењима деловали сумњиво. Осим тога, почело је да се прича да болницу води као прави тиранин и да мушко особље све чешће злоставља пацијенте. Котон је на оптужбе одмах одговорио новим мерама 1910. године. Отпустио је све мушкарце и на њихово место довео медицинске сестре. За „Њујорк тајмс” навео је разлог за овакву одлуку – мушкарци су по природи грубљи, што лоше утиче на пацијенте, док их присуство жена умирује.

Кад богати плачу

   Тек 1924. године, докторка Филис Гринејкер, некадашња студенткиња Адолфа Мејера, почела је озбиљну истрагу у болници у Трентону. Најпре ју је запањио изглед крезавих људи које је сретала по ходницима. Зуби су им, наравно, извађени по Котоновом наређењу. Званична документа си била у подједнако лошем стању. Многи подаци били су изостављени. Издвојила је имена 62 пацијента који су били оперисани и дошла до запањујућих сазнања.
   Њих 17 је одмах преминуло, неколико њих је поживело још који месец. Само шесторо се у потпуности опоравило. Сазнало се за право стање ствари у Трентону и од бројних незадовољних пацијената и бивших радника који су до тада ћутали. Али и поред тога, оптужница против Котона никада није подигнута. Чак ни када су открили да је стопа смртности након операција била чак 45 одсто, а не 30, како је он тврдио.
   Даље „копање” по документима вероватно би уништило Котона, али је Мејер одлучио да заустави Филис Гринејкер пре него што је успела да направи потпун и тачан извештај. Ипак је у питању био његов бивши штићеник. Ова погрешна Мејерова одлука омогућила је Хенрију Котону да настави са беспотребним операцијама. Отворио је чак и приватну клинику резервисану за најбогатије пацијенте. Трајало је то све до 1930. године, када је пензионисан.
   Није био више у прилици да убија сопствене пацијенте, али је наставио са излагањем суманутих замисли. Једна од њих била је препорука да се деци ради колектомија (хируршко уклањање дела дебелог црева) како би се спречила појава душевних поремећаја и како би их одвратили од штетних навика. Критиковао је и зубаре јер није могао да схвати зашто људима поправљају зубе уместо да их одмах поваде. Бранио је своје ставове до смрти 1933. године. Међутим, данас га нико не памти по добрим делима. Памте га по 645 операција због којих је више стотина људи изгубило живот. Верује се да је током каријере, заједно са помоћником, несрећним пацијентима извадио око једанаест хиљада зуба.