Из књижевности у живот

ДОЈЛ У УЛОЗИ ХОЛМСА

Како је чувени писац, користећи детективско умеће свог јунака, решио један случај и невиног човека извукао с робије

Почетком лета 1925. године отворила су се врата затвора Петерхед у Шкотској. На слободу је изашао Вилијем Гордон. Док су му стражари поспрдно добацивали да ће се сигурно поново видети, он се само смешкао без речи. Чим су се за њим залупила врата затвора, потрчао је ка оближњем жбуњу. Тек тамо је отворио уста. Почео је да копа испод језика, и ишчепркао неку хартијицу. Овлаш ју је погледао, исправио и ставио у џеп. Онда се упутио до оближње железничке станице. Купио је карту за Лондон.
   Сер Артур Конан Дојл, лекар, чувени писац, творац још чувенијег Шерлока Холмса, фебруара те године отворио је књижару у Лондону у којој су се продавале само књиге везане за спиритуализам. После почетног одушевљења, посао је нагло спласнуо. Дојл се прилично нервирао када је схватио да готово сви који уђу у књижару прво загледају књиге, па њега, ако се којим случајем ту задесио. Онда би обавезно из џепа извадили неки примерак пустоловина чувеног детектива, да им се писац потпише.
   И овај је то чинио. Додуше, уз шкргут зуба. Лик који је створио већ деценијама га је прогањао. Када га је Дојл убио у причи „Последњи проблем” из 1893. године, то је наишло на опште згражавање. Толико, да је неколико пута једва избегао линч бесних читалаца. Није му било друге, него да повампири Шерлока. Приче су излазиле, сви су повезивали Дојла с Холмсом. Ништа није помогло објашњавање да је детектив измишљен, док се он, Дојл, бави другим, далеко озбиљнијим стварима.
   Зато је и сумњичаво гледао човека који је ушао у књижару. Као и већина, загледао је књиге, да би се коначно одважио да приђе писцу. Овај је већ извадио пенкало, заустио на кога да наслови посвету, када му се незнанац представио. Вилијем Гордон, однедавно на слободи. И има поруку за њега, право из затвора. Од Оскара Слејтера. Тутнуо му је у руку хартијицу и нестао.
   Дојл је из књижаре одмах растерао посетиоце и забравио врата. Сручио се на столицу. Тек тада је погледао изгужвани папирић.
   Порука је била написана на навоштеној хартији, како би издржала испод језика. Садржала је само неколико речи: „Помозите, не могу више!” У потпису Оскар Слејтер. То име Дојл није чуо готово деценију. Сећања су почела да навиру.

Крив је, нека виси!

   Било је то 21. децембра 1908. године у Глазгову. Слушкиња Хелен Ламби је на неколико минута напустила стан своје газдарице, осамдесетдвогодишње Мерион Гилкрајст. Недуго затим Артур Адамс, који је живео у стану испод, чуо је три ударца. Помислио је да је госпођи Мерион потребна његова помоћ, па се попео до ње. Зазвонио је, али нико није отварао. Изнутра се чула бука. Вратио се у свој стан, али су га сестре натерале да опет оде до комшинице. Док је гунђао и пео се степеницама, готово га је срушио неки лепо обучени човек, који се стуштио наниже. Таман што је опет стигао до врата, придружила му се и Хелен. Питала се како је могуће да је неко толико неваспитан да је одгурне на степеништу. Док се и Адам жалио на истог безобразника, отворили су врата. На поду је лежала госпођа Мерион. Мртва. Изубијана до смрти. Стан је био у хаосу. На све стране растурене хартије, све испревртано. Столица сва умрљана крвљу. Оно двоје су брже-боље позвали полицију.
   Док су их инспектори испитивали, Хелен је приметила да на лешу госпође нешто недостаје. Дијамантски брош, од којег се покојница никада није одвајала. Преврнули су цео стан, али од украса ни трага. За дивно чудо, остали накит, а није га било мало, није однет. Јесте разбацан, али је ту.
   Злочин је сутрадан доспео у новине. Јавност се дигла, захтевали су да полиција што пре нађе бруталног убицу. За разлику од уобичајене праксе, инспектори нису испитивали родбину жртве. Без обзира на то што није било знакова насилног уласка у стан, што ће рећи да је покојница познавала убицу и отворила му врата, пажњу су посветили несталом брошу. Растрчали су се по залагаоницама, и пет дана касније објавили да имају име убице. Настала је потрага за Оскаром Слејтером.
    Дотични је одраније био познат органима гоњења као сводник и организатор илегалног коцкања. Ситни криминалац, који је шест недеља касније приспео у Глазгов. Један власник залагаонице пријавио је да му је Слејтер донео брош, под изговором да му новац треба за пут до Њујорка. Укрцао се са пратиљом на брод „Лузитанија” и управо је пловио ка САД.
   Полицајцима није много требало да открију да је на броду под лажним именом. Послали су телеграм колегама у Њујорку, па је Слејтера одмах по пристајању брода сачекала полиција. Уверен у невиност, прихватио је да га власти САД изруче у Глазгов. Ако ништа друго, очекивао је поштено суђење.
   Чим је изведен на суд, на њега се обрушила лавина оптужби поткрепљених наизглед необоривим доказима. Слушкиња га је препознала као човека са степеништа. Онда онај брош. Па лажно име. Зашто се скривао, ако није крив? Да све буде црње и горе, у пртљагу су му нашли и мали чекић. Ништа није вредело што је Слејтер имао алиби за кобно вече. Његовим сведоцима нико није веровао, а судија је пороти саопштио да се ради о неморалном човеку, који зарађује од проституције и коцке. Поротници нису дуго већали. Крив је, нека виси!
   Слејтеров адвокат издејствовао је да се казна преиначи. Два дана пре извршења, смртна казна замењена је доживотном робијом. Уз тежак рад, тек да му не буде досадно од дуга времена.

Страх од бесне жене

   Када је успео да спасе свог клијента, адвокат се за помоћ обратио лично великом Артуру Конану Дојлу. Рачунао је да ће он можда моћи да преокрене случај, само нека примени методе свог јунака. И сам заинтересован, Дојл је прихватио. Почео је своју истрагу.
   Прво је разговарао са сведоцима. Схватио је да ни слушкиња ни комшија нису стопостотно сигурни да је Слејтер онај човек са степеништа. Јесте, виђали су га у околини, што је и логично, када се зна да је ту живео. А и откуд ситном криминалцу скупа одећа? Дојл је убрзо из слушкиње успео да извуче признање да су јој полицајци дискретно објаснили кога је заправо видела. То је потврдио и комшија.
   Дојлу је било посебно занимљиво што нико није испитивао ону крваву столицу. Крв је очигледно жртвина, али су здраво за готово узели да је на намештај бризнула приликом убиства. Писац је отишао у полицијски депо, нашао столицу. Крви је било много више него што је уобичајено приликом липтања из ране. Ту је био и онај чекић, нађен код Слејтера. Дојл је узео извештаје мртвозорника и схватио да су ране много веће од оних које би могло да нанесе тако мало оруђе. Изгледало је да је на правом трагу.
   Успео је да нађе и власника залагаонице. Брош који му је овај показао, а који је Слејтер заложио, није одговарао опису несталог накита. Био је знатно мањи. Слејтеров адвокат му је рекао да је осуђеник признао да је тај брош негде здипио неколико месеци раније. Још један део слагалице се уклопио.
   Ипак, још нешто му није дало мира. Зашто је Слејтер путовао под лажним именом? Зашто је бежао преко океана? То је био један од кључних доказа кривице за пороту и судију.

И ЗА ОЧИ И ЗА ЗАБАВУ

   Артур Конан Дојл рођен је 1859. године у Единбургу, где је и завршио медицину, радећи потом као бродски лекар. Затим је отворио ординацију у Плимуту, али није имао успеха. Док је чекао пацијенте, стално је нешто писао. Преселио се у Саутси и 1887. године излази „Скица у гримизу”, прво дело у коме се појављује детектив Шерлок Холмс. Ту је учествовао у оснивању ФК „Портсмут”, где је био и први голман. Године 1891. преселио се у Лондон, отворио офталмолошку ординацију. Није престајао да пише, а детективске приче биле су невероватно читане. Написао је 56 прича и четири романа. Учествовао је и у Другом бурском рату (1899–1902). Боравио је и у Конгу, а људи које је тамо упознао били су му надахнуће за ликове у још једном познатом роману, „Изгубљени свет”.
   У позним годинама посветио се спиритизму, а једно време пријатељевао је и са мађионичарем Харијем Худинијем. Међутим, овај је био познат као противник спиритиста, па је пријатељство брзо раскинуто.


     Одговор је дошао сам по себи. Док је разговарао са Слејтеровом женом, учинило му се да је прилично бесна. Реч по реч, схватио је да ту нешто није у реду. Повлађивао јој је, и жена се коначно отворила. Рекла му је да је Оскар имао љубавницу. И са њом је отишао у САД. Отуда лажно име. Боље да га ухвати полиција, него бесна жена.
   Шерлоковске методе су и те како давале плодове. Дојл се још мало распитивао, да би убрзо чуо да је родбина несрећне жене недуго по смрти развукла целу имовину, која није била мала. Мерион се практично није ни охладила, а они су нагрнули. Све по тестаменту који је сачинила недуго пре смрти. А то већ много тога казује.

Изнуђивање признања

   Све ове, и многе друге доказе, Дојл је 1912. године објавио у књизи „Случај Оскара Слејтера”. Ту је доказивао и да госпођа Мерион не би сама отворила врата непознатом човеку. И све указује да Слејтер није убица. Затражио је да се случај изнова размотри, али то није наишло на одзив. Оскар је и даље робијао.
   И сада је добио поруку тог истог Слејтера. Решио је да да се врати на случај. Своју књигу слао је на све могуће адресе. Као познати писац, имао је неке утицајне пријатеље. Случај се вратио на насловне стране новина. Окупљао је истомишљенике. Један глазговски новинар написао је нову књигу о случају. Ослањала се на Дојлове доказе. Та је већ експлодирала као бомба.
   После објављивања тих списа, Дојлу се јавила једна жена. Објаснила му је да удовица полицајца који је учествовао у истрази. Када је дотични умро, жена је нашла дневник. У њему је до танчина описано како су изнуђивали признања од служавке и комшије. Па како су крили доказе, када би по траговима забасали међу родбину покојнице. Родбину с јаким везама. Требало им је жртвено јагње, а Слејтер се сам наместио.
  Писац није престајао да шаље писма. Новине су га само пратиле. Коначно, државни секретар Шкотске је 8. новембра 1927. године објавио да је Оскар Слејтер издржао осамнаест година казне, и да је помилован. Човек осуђен као убица био је слободан. Ипак, Дојл је сматрао да му држава дугује извињење. Убедио је Оскара да се жали и да тражи одштету. Чак му је плаћао адвокате. Слејтер је убрзо ослобођен свих оптужби. Добио је надокнаду од 6.000 фунти. Огроман новац у то време.
   Као частан човек, Дојл је очекивао да Слејтер од тог новца врати дугове. Не само њему, већ и другима који су му плаћали адвокате. Бар би он тако урадио. Ипак, ослобођеник није мислио тако. Тих хиљаду фунти, колико је дао за трошкове одбране, Дојлу ништа није значило, али част и те како јесте. Чувени писац није могао да схвати неког толико незахвалног. Прекинуо је сваку везу са Слејтером. Убрзо је и умро, 8. јула 1930. године. Јесте добио задовољштину ослобађањем невиног, али је био бесан пошто прави убица никад није ухваћен.
   Да је поживео до 1948. године, и да је могао да види читуљу управо преминулом Оскару Слејтеру, вероватно би се згадио. Писало је да је умро велики пријатељ Артура Конана Дојла.

Број: 3416 2017.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић