Поздрав, пажња, издаја, љубав

ДОДИР УСАНА

Стални је пратилац при рођењу, сусрету, помирењу, на прославама и испраћајима на пут или вечни починак

„Кога ја целивам, онај је; држите га.” И дошавши онамо, приступи к Исусу говорећи: „Помози Бог, рави!” и целива га. Мада је Јудин пољубац на Последњој вечери просуо море мастила и изазвао непојмљиве прогоне и погибељна разарања – овај чин стар је колико и човечанство.
   Вечити изазов уметника, овековечен у књижевности, сликарству, вајарству, позоришту и на филму и даље је непознаница с безброј значења и тумачења. Осим што је знак наклоности и нежности, одражава и различитост народа и раса на Земљи.
   Антрополози у њему виде понављање понашања раширеног још у праисторији. Наиме, неандерталци су, лижући лице једни другима, задовољавали потребу организма за драгоценим састојком – сољу!
   Источњачки народи се не љубе, већ додирују образима. Уместо пољупца, житељи древног Астрахана скидали су једну или обе ципеле. Ескими, Полинежани, Маори и Кинези лагано протрљају свој нос о пријатеља, док неки Индонежани, споро приближавајући лица, „упијају” саговорников дах.
   Ловци са Океаније закаче кажипрсте десница и свако, попут деце у игри, повуче на своју страну. Стрпљиви и тихи Индуси склопе руке дланом о длан. Тако припијене, поклонивши се, принесу их лицу. У арапским земљама пољубац је уважавање. Подижући руке к челу и срцу, Арабљани казују да им мисли припадају добрим људима. Млади Мароканци целивају руку старијој особи, а потом и врх главе. У јужној Азији мушкарци се поздрављају додирујући један другоме трбух. Домороци Конга поздрављају се руковањем обема рукама. Тиме потврђују да су празне: без лука, стреле, копља и да ће, без злих намера, стиснутим прстима бити јачи.

Уста су, по веровању афричких народа, „излаз” тела. Страхују да љубљењем њихова душа одлази код другог, да ће је изгубити и умрети. За племе Тонго у Мозамбику пољубац је понашање дивљачи а не људи, док је прецима Нигеријаца пољубац био људождерски поступак. Оне који га упражњавају излажу порузи бичевањем.
   Сусретну ли се становници Огњене земље, бацају се потрбушке на пут. Поздравом поручују да припадају један другоме и да ниједан од њих није „виши” или „нижи”. Поносити Ирци су се при виђењу, уместо пољупца, ословљавали речима: „Можете ли на слави себи да саградите постељу?” За Папуанце пољубац је пука досада, коју замењује „митаки” – јединствен обичај грицкања трепавица или обрва вољене.
   Кинези пољубац у уста поистовећују са сексуалним чином, док Јапанци мисле да га треба скривати од знатижељних очију. У Земљи излазећег Сунца постоји веровање да жена која се пољуби са странцем престаје да буде Јапанка.
   Дезмонд Морис, који је проучавао овај чин, оценио га је као „гест реликвије”. Заљубљена младеж, „истражујући језиком усну дупљу, показује древно узимање залогаја и тиме учвршћује међусобно поверење и везу”. Први пољубац настао је између мајке и њеног детета. Сажвакану храну, прислонивши уста на детиња, дотурала је језиком. Осећај пријатности, покровитељства и заштите који је прожимао дете, урезао се у свести потомака. Током каснијих векова усталио се у испољавању осећања према ближњима.

Француски пољубац седамдесетих година одомаћио се на филмском платну, а има га и на позоришној сцени. Такав вид љубљења био је сеоски обичај младих становника тада мочварних области јужно од Лоаре. Била је то забава доконих и обесних двадесетогодишњака, скритих густим шеваром од строгих погледа родитеља и посматрача. Настао почетком 18. века, није означавао блискост, нити обавезивао учеснике раскалашног младалачког пира... Касније се, после побуне која је уздрмала Француску и о којој је Виктор Иго написао роман „Вандеја се буди”, проширио покрајином. Полицијски одреди, послати из престонице да сузбију немире, пренели су га у Париз. Ускоро пољубац тајно запоседа целу државу.
   Са Сицилије и Сардиније, где су постојале утицајне грчке насеобине, пољубац је доспео у Рим, а касније обиграо читаво Царство. У Хомерово време упућивао се врховима прстију. Неговане руке с прстењем и без маља више су уважаване од самог лица. Такво поздрављање усталило се као и стисак шаке.

Посебан пољубац digitus salutaris („поздрав прстом”) у Вечном граду био је свакодневни призор. Пролазници су махали и слали пољупце на улици, форуму, у светилишту, са трибина хиподрома, по купалиштима, тржницама... И Овидије у свом делу „Уметност љубави” бележи ту појаву и наводи лукавство мушкараца: „мешају пољупце са љубазним речима”.
   Постојао је и пољубац предострожности. Пољубити свакодневно женску особу из породице била је часна обавеза сваког одраслог мушког члана – ради провере да нису пиле воду, што се, услед неисправног римског водовода, најстроже бранило.
   Средњи век изнедрио је „класни пољубац”. Резервисан за припаднике истог сталежа, протезао се од чела до поруба одеће. Уснама се додиривала чак и прашина украј стопала високо уважаваног члана друштва.
   Начин поздрављања одражавао је супарништво међу монашким редовима, налагао правила понашања и намеру да се, уз одоре, и њиме разликује од друге братије. Подвизима и срчаношћу издвајало се братство витезова темплара. Њихови припадници ословљавали су се љубљењем преко панцира, сматрајући да такав поздрав посвећују Богу; да их челичи и претвара у храбре браниоце и чуваре светиње – „Светог гроба”.

У 16. веку Еразмо Ротердамски окомио се на пољубац између мушкараца. Осуђивање ће потрајати све до друге половине наредног века. Како се љубљењем у време куге преносила страшна зараза, сменили су га дубоки наклон и скидање шешира. Пољубац при поздраву важио је за „неуљудан”.
   У 18. веку „јавни пољупци” изнова су оживели. Породица је израсла у „установу васпитања” на темељима просветитељских идеја. С појавом Доситеја Обрадовића, то се прелило и у наше крајеве. Новцем уздигнуто грађанство опонашало је племство куповином титула, одећом, понашањем, изражавањем и уређењем својих домова и вртова, те надевањем „властелински” звучних имена деци, посебно кћерима. Сиромашнијима је остао показатељ учтивости – рукољуб! Путујући по Европи, „учитељи лепог владања” стеклу су знатан иметак и по салонима имућнијих грађана држали су часове „правилног приступа непознатој госпођици од угледа”.
   Прописивано је који положај тела ваља заузети, у којој висини наслонити главу, како уснама принети женску руку и на ком је месту – најчешће између домалог и средњег прста – „ословити”. Прво горњом, а затим доњом усном, овлашно и јаче... Дужним лењиром премеравала се удаљеност пара, а шестаром размак између врхова прстију спојених пета младог удварача!

За повратак пољупца најзаслужнији је филм „Удовица Џонс”, снимљен 1896. године у Њујорку. Мада је књижевност на енглеском и француском језику врвела од љубакања, један кадар „излива страсти” ускомешао је јавно мњење, посебно загрижене моралисте. Бунџије су викале, носећи транспаренте на којима је писало да се „клеветнички и погубан филм” забрани и јавно спали. Од читаве халабуке највише су добили рекламни агенти: дворане у којима се филм приказивао данима су, тражећи карту више, опседали бројни гледаоци... Најпознатији пољубац разменили су Кларк Гејбл и Вивијан Ли у култном остварењу „Прохујало с вихором”.
   Цмакање образа шездесетих година заменило је руковање, као показатељ наглашене присности и повратак старих навика. Пољубац „кума”, упућен пред свима члану мафије – ујед је кобре. Међу спортистима се, по постигнутом поготку, уобичајио пољубац два пута у образ, уз стисак шаке. Од осамдесетих година смењује га такозвано „брђанско” исказивање радовања: пољубити се три пута с руком на рамену...
   Сматра се да се на Земљи свакодневно упуте милијарде пољубаца. А колико их је од срца, знају само они што их тако нештедимице пружају.

Број: 3674 2022.
Аутор: Б. М.