С Ју Несбеом на Ти

ДИНОСАУРУС У РАЉАМА СЛЕПОГ МИША

Шта је у краткој исповести чувени писац недавно поверио нашем новинару

Било је то сад већ прадавне 1996. године. Или макар Ју Несбе, у недавном разговору приликом посете Београду, тврди да је прадавна. Тада тридесетшестогодишњи брокер и рок звезда, бивши професионални фудбалер, који је обећавајућу каријеру прекинуо због повреде, тражи неколико недеља одмора. И то што даље од Норвешке, по могућству тамо где га нико не зна. А од Аустралије тешко да постоји нешто удаљеније.
   Пре поласка, другар издавач натукнуо му је да не би било лоше да нешто напише. Или макар да покуша. Да не седи беспослен пет недеља. Док није ушао у авион, није знао ништа. Само је имао замисао да ће то писаније да буде крими роман. По њему, панк књижевности. Што је најбоље од свега, није био неки љубитељ таквог штива. Волео је Џима Томпсона и Рејмонда Чендлера, али никако није био овисник о том жанру. Заправо, све то му је деловало врло забавно. А лет до Аустралије дуг. Несбе каже да је имао главу и реп романа. Ово између тек је требало да се попуни. Писао је као махнит, још у авиону. Неколико недеља касније, „Слепи миш” је био такорећи готов. Прва књига у каснијем серијалу. Тако је рођен Хари Хуле.

Дотични је полицијски инспектор, познат по неуобичајеним методама рада. Алкохоличар, социопата, несталан, не гаси цигарету, повремено и наркоман, опасан по околину. По себе да се и не говори. Једном речју, ходајућа катастрофа. Баш зато, мислио је писац, и неодољив. И једини ловац на серијске убице у Норвешкој.
   Несбе каже да је Хуле комбинација спој америчког „тврдо куваног” детектива, неколико људи које познаје и њега самог. Тако му је омиљени бар „Шредер” у Ослу, који Несбе редовно посећује, неисцрпан извор занимљивих ликова, као и већина сличних места. Више бар, него ресторан, по Несбеовим речима, тамо где долазе жедни људи. И неки од њих су завршили у књигама.
   Осим прва два романа, „Слепог миша” и „Бубашваба”, Хуле је углавном везан за Осло. Главни град земље која се обично посматра као врхунац уређеног друштва у Несбеовим књигама мало је другачији. То је углавном миран град, и самим тим боља позорница за грозоморна убиства којих су романи пуни. Несбе каже да су убиства метафора, начин да се продрма друштво које се прилично улењило и почело ствари да прихвата здраво за готово. Да је за позорницу узео, на пример, Мексико Сити, нико не би обратио пажњу. Тамо су насилни злочини уобичајени.
   Овако, замисао да серијски убица хара усред мирног Осла удара право у главу. И убеђен је да читаоци разумеју контекст. Једино у чему није претеривао је тржиште дроге. Заправо, помало је и ублажио. Зато што у уређеном Ослу више људи годишње умре од хероина него што их погине у саобраћајним несрећама. Са све дилерима обученим у дресове лондонског „Арсенала”. Писац каже да то није гурање прста у око супарнику, пошто је ватрени навијач „Тотенхема”. Једноставно, црвено-бели дресови су лако уочљиви у гужви, па нервозне муштерије лако нађу добављача.

Ју Несбе ухватио се укоштац с још једном темом трауматичном за Норвежане. Други светски рат. Углавном се заборавља да је, поред Покрета отпора, постојала и она друга страна, која је ратовала раме уз раме с Немцима. И војници тих јединица описани су у роману „Црвендаћ”. С Хулеом и савременим Ослом испреплетани су ратници који се смрзавају у рововима под Лењинградом.
   Несбе каже да је тај део приче великим делом истинит. Настао је на основу прича његовог оца. Када је имао петнаест година, отац му је рекао на којој је страни ратовао. Био је то приличан шок. До тада се у кући није разговарало о томе, пошто је мајка била припадник Покрета отпора. А приче које је тек касније чуо нагнале су га да напише „Црвендаћа”. Заправо, отац и његови другари били су значајни за будућег писца. Од малих ногу причали су му приче, које је овај упијао као сунђер. Па и те касније, о рату. Зато за себе каже да није писац, већ приповедач. А како приповеда своје приче?

Прво настаје синопсис. Веома исцрпан. У стању је да га пише по неколико месеци, на више од стотину страна. Онда се око тог костура гради прича, главу по главу. Пише искључиво када нема шта друго да ради. Ужива у томе, што је приметно у романима. Читање подсећа на вожњу суманутим ролекостером, у тренутку када сте схватили да су све кочнице отказале. Несбе се слаже с овим, као и с опаском да користи готово филмске технике. То је некако логично, с обзиром на то да је његова генерација одгледала много више филмова него што је прочитала књига. Зато, ако се једна дугачка сцена одвија у ентеријеру, ноћу, следећа неизоставно мора да буде усред дана, напољу. То је једноставна техника, о којој чак и не мисли, већ ради по аутоматизму. А успут се игра и конвенцијама жанра.

А тамо где је филм, ту је и стрип. Заправо, на питање о утицају стрипа на њега, само се насмешио. Један од великих узора му је и амерички стрип-аутор Френк Милер. Насиље у Несбеовим романима подсећа на посвету оном у Милеровом „Граду греха”. Врхунски стилизовано. Мрачна и туробна атмосфера, она која изазива трнце и чини да се на тренутке осетите непријатно. Па и сам увод у „Слепог миша” потиче из легендарног „Повратка мрачног витеза”, стрипа који је променио много тога.
   Важно питање везано за наизглед неважне ствари: зашто Хуле пуши „камел”, зашто носи мартинке? Откуд то, у ово време политичке коректности? Несбе уз смешак одговара да је Хари заправо диносаурус. Истребљена врста, или макар она којој се смеши брзо изумирање. Људи као што су он убрзано нестају. И сасвим је свестан тога.
   Нижепотписани може још нешто да посведочи. Иако припада жанру који чине романи готово искључиво за „једнократну употребу”, Несбе је један од ретких писаца чије се књиге готово никад не појављују по разним бувљацима. То сасвим довољно говори да се изнова и изнова читају, позајмљују и препричавају. То могу да посведоче и готово две хиљаде људи које су стрпљиво чекале на потпис приликом недавног гостовања у Београду.

Број: 3460 2018.
Аутор: Немања Баћковић