За читање и уживање – Кејт Шопен

ДЕЗИРЕИНА БЕБА

Како је дан био пријатан, мадам Валмонд се одвезла до Л’Абрија да види Дезире и бебу. Насмејала се при помисли на Дезире с бебом. Изгледало је као да је јуче било кад је Дезире била мало већа од бебе, када ју је господин, јашући кроз капију Валмонда, нашао како спава у сенци великог каменог стуба.

Малишанка се пробудила у његовим рукама и почела да плаче за татом. Толико је умела да уради или каже. Неки су мислили да мора да је ту залутала сама, јер је била у узрасту кад деца проходају. Прихваћено је веровање да ју је намерно оставила група Тексашана, чија су кола, покривена платном, касно тог дана прешла реку скелом коју је возио Котон Ме, тачно испод плантаже. С временом је мадам Валмонд одбацила сваку теорију осим оне да је Дезире послало милостиво провиђење да буде дете њене љубави, будући да није имала рођене деце. Јер, девојчица је израсла у лепу и племениту, привржену и искрену – понос Валмонда.

Није било чудо што се Арман Обињи, који је туда пројахао и видео је, заљубио у њу док је једног дана стајала наслоњена на камени стуб у чијој је сенци пре осамнаест година лежала и спавала. Тако су се сви Обињи заљубљивали, као погођени хицем из пиштоља. Чудо је било што је није пре волео јер ју је знао откад га је отац довео кући из Париза, кад му је било осам година, након што му је мајка тамо умрла. Страст која се у њему пробудила тог дана када ју је угледао на капији, била је као лавина која носи све пред собом, као преријски пожар, или као било шта што хита стрмоглавце преко свих препрека.

Господин Валмонд постао је практичан и желео да се добро размотри девојчино нејасно порекло. Арман је гледао у њене очи и није марио за то. Подсетили су га да је без имена. Шта је значило име кад јој је могао дати једно од најстаријих и најдостојанственијих у Луизијани? Наручио је свадбене дарове из Париза и стрпео се колико је могао док нису стигли. Онда су се венчали.

Мадам Валмонд није видела Дезире и бебу четири седмице. Кад је стигла у Л’Абри, задрхтала је на први поглед на њега, као и увек. Било је то место које је тужно изгледало, које много година није знало за присуство добре господарице, стари господин Обињи венчао се и сахранио своју жену у Француској, а она је толико волела своју домовину да није могла да је напусти. Кров је био стрм и црн као плашт, досежући преко широких галерија које су окруживале жуто малтерисану кућу. Велики достојанствени храстови порасли су близу куће и њихове дуге гране с густим листовима бацале су на њу сенку као мртвачки покров. И управа младог Обињија била је строга, па су под њом његови црнци заборавили да буду радосни, какви су били за време лагодног и попустљивог живота старог господара.

Млада мајка се споро опорављала и лежала је опружена у свом меком белом муслину и чипкама на каучу. Беба је била поред ње, на њеној руци где је заспала сисајући. Дадиља Азијаткиња седела је поред прозора хладећи се лепезом.

Отмена прилика мадам Валмонд сагнула се над Дезире и пољубила је, држећи је нежно у рукама један тренутак. Онда се окренула детету.

„Ово није беба!”, узвикнула је запрепашћено. Тих дана се у Валмонду говорио француски.

„Знала сам да ћеш се запањити”, насмејала се Дезире, „колико је порастао. Мали cochon de lait! Види му ноге, мама, и ручице и нокте, црвене нокте. Зандрина је морала да му их подсече јутрос. Јелда, Зандрина?”

Жена је величанствено климнула главом у турбану.

 

Мање познате и стране речи

cochon de lait – (франц.) сисанче, одојак, прасенце које још сиса

квартерон – особа која има четвртину црначке крви, дете белца и мулаткиње

 

„А како плаче”, наставила је Дезире, „да оглувиш. Арман га је пре неки дан чуо од Ла Бланшине колибе.”

Мадам Валмонд није скидала очи с детета. Подигла га је и с њим пошла до прозора, где је било највише светлости. Пажљиво је погледала бебу, онда је исто тако испитујући погледала Зандрину, чије је лице било окренуто према пољима која је посматрала.

„Да, дете је порасло, променило се... Шта каже Арман?”, питала је мадам Валмонд полако, док га је враћала поред мајке.

Дезиреино лице облио је сјај који је био сушта срећа.

„О, Арман је најпоноснији отац у парохији, верујем, углавном зато што је дечак и носиће његово име... Мада каже да није због тога – да би једнако волео и девојчицу. Али знам да то није истина. Знам да то каже да мени удовољи. И мама”, додала је шапатом, вукући главу мадам Валмонд наниже према себи, „није казнио ниједнога од њих откад се беба родила. Чак ни Негријона, који се правио да је опекао ногу да би могао да се одмара од рада. Само се насмејао и рекао да је Негријон велика битанга. О, мама, тако сам срећна да ме то плаши.”

Дезире је рекла истину. Брак и рођење сина увелико су омекшали заповедничку и строгу нарав Армана Обињија. Због тога је нежна Дезире била тако срећна, јер га је безнадежно волела. Кад би се намрштио, она би задрхтала, али га је волела. Кад би се насмешио, није тражила већи благослов од Бога. Али Арманово тамно, наочито лице није тако често ружило мрштење од дана кад се заљубио у њу.

Кад је беба имала око три месеца, Дезире се пробудила једног дана с осећањем да у ваздуху виси нешто што прети њеном миру. Прво је било превише неприметно да би се схватило. Био је то само узнемирујућ наговештај, неки осећај тајне међу црнцима, неочекиване посете далеких суседа који једва да су могли да објасне свој долазак. Онда чудна, ужасна промена у понашању њеног мужа, за коју се није усуђивала да тражи објашњење. Кад јој се обраћао, склањао је поглед, из кога је стара светлост љубави изгледа нестала. Одсуствовао је од куће, а кад је био ту, избегавао је њено и бебино присуство без оправдања. У понашању према робовима изгледало је као да га је изненада запосео сам Сатанин дух. Дезире је била толико очајна да је могла да умре.

Кејт Шопен (1851–1904) била је америчка књижевница позната по кратким причама, којих је написала више од сто, и роману „Буђење”. Често се у својим делима бавила улогом жене потиснуте у друштву.

Једног врелог поподнева седела је у својој соби, у кућној хаљини, равнодушно провлачећи кроз прсте власи своје дуге свиленкасте смеђе косе, која јој је падала око рамена. Беба, полунага, лежала је и спавала на њеном великом кревету од махагонија, који је био као скупоцени трон, са својим полубалдахином постављеним сатеном. Један од Ла Бланшиних дечака квартерона, такође полуго, стајао је и споро хладио дете лепезом од пауновог перја. Дезиреине очи биле су одсутно и тужно уперене у бебу, док се борила да продре кроз претећу маглу која се, како је осећала, затварала око ње. Гледала је своје дете, па дечака који је стајао поред њега и назад, поново и поново. Крикнула је јецајем који није могла да задржи, који је несвесно испустила. Крв јој се следила у жилама, а хладна роса скупила на лицу.

Покушала је да каже нешто малом квартерону, али прво никакав звук није могла да испусти. Кад је чуо своје име, погледао ју је. Његова господарица показивала је према вратима. Одложио је велику, меку лепезу и послушно се ишуњао, преко угланцаног пода, на босим прстима. Она је остала непокретна, погледа прикованог на своје дете, а лице јој је било слика страве.

Ускоро је њен муж ушао у собу и, не примећујући је, отишао до стола и почео да тражи нешто међу папирима којима је сто био прекривен.

„Армане”, позвала га је гласом који мора да га је ранио, ако је био човек. Али он није приметио. Онда је устала и затетурала се према њему.

„Армане”, још је једном рекла тешко дишући, хватајући га за руку, „погледај наше дете. Шта то значи? Реци ми.”

Хладно али лагано ослободио је своју руку њених прстију и одгурнуо њену руку од себе.

„Реци ми шта то значи!”, очајнички је викнула.

„То значи”, лагано је одговорио, „да дете није бело, то значи да ти ниси бела.”

Брзо поимање свега што ова оптужба значи за њу оснажило ју је необичном храброшћу да је порекне.

„То је лаж, то није истина, ја сам бела! Погледај ми косу, смеђа је, и очи су ми сиве, Армане, ти знаш да су сиве. И кожа ми је светла. Погледај моју руку, беља је од твоје, Армане”, хистерично се насмејала.

„Бела као Ла Бланшина”, одвратио је окрутно и отишао остављајући је саму с дететом.

Кад је могла да држи перо у руци, послала је очајничко писмо мадам Валмонд.

„Мајко моја, кажу ми да нисам бела. Арман ми је рекао да нисам бела. Забога, реци им да то није истина. Ти мораш да знаш да то није истина. Умрећу. Морам умрети. Не могу да будем овако несрећна, а да живим.”

Одговор је био кратак:

„Моја Дезире, дођи кући у Валмонд, врати се мајци, која те воли. Дођи са својим дететом.”

Кад је писмо стигло до Дезире, отишла је у радну собу свог мужа и отворила га преко стола за којим је седео. Била је као слика у камену – тиха, бела, непокретна, након што је спустила писмо.

У тишини је прелетео погледом преко написаних речи. Ништа није рекао.

„Да ли да идем, Армане?”, питала га је гласом храпавим од болне недоумице.

„Иди.”

„Желиш ли да одем?”

„Да, желим да одеш.”

Мислио је како је свемогући Бог био окрутан и неправедан према њему и осећао да му узвраћа кад овако рањава душу своје жене. Осим тога, није је више волео због несвесне увреде коју је нанела његовом дому и његовом имену.

Окренула се као ошамућена ударцем и полако пошла према вратима, надајући се да ће је он позвати да се врати.

„Збогом, Армане”, зајецала је, али јој није одговорио. То је био његов последњи ударац судбини.

Дезире је пошла да потражи своје дете. Зандрина је шетала по мрачној галерији с њим. Узела је малишана из дадиљиних руку без речи објашњења и, силазећи низ степенице, отишла под гранама храстова.

Било је октобарско поподне, сунце је управо залазило. На мирним пољима црнци су брали памук.

Дезире није пресвукла танку белу хаљину ни папуче које је носила. Коса јој је била непокривена и сунчеви зраци извлачили су златни сјај из њених смеђих увојака. Није пошла широким, утабаним путем који је водио до далеке плантаже Валмонд. Ишла је преко опустошеног поља, чије је стрниште рањавало њена нежна, лагано обувена стопала и цепало јој танку хаљину у рите.

Нестала је међу трскама и врбама које су густо расле дуж обала дубоког, спорог мочварног рукавца и није се више вратила.

Неколико седмица касније чудна сцена се дешавала у Л’Абрију. Насред глатко пометеног задњег дворишта горела је велика ватра. Арман Обињи седео је на пространом трему који је имао доминантан поглед на призор и лично шесторици црнаца делио материјал који је ову ватру држао упаљеном.

Љупка колевка од врбовог прућа, са својим нежним сјајем, положена је на ломачу, која је већ била нахрањена богатством драгоцене опреме за бебе. Онда су дошле на ред свилене хаљине, па су им се сомотске и сатенске придружиле, затим чипке, вез, шешири и рукавице, јер је свадбена опрема била ретког квалитета.

Последња ствар која је дошла на ред био је мали свежањ писама, невине мале жврљотине које му је Дезире слала за време њихове веридбе. Преостало је још једно у ладици из које их је узео. Али то није било од Дезире, већ део неког старог писма његове мајке његовом оцу. Прочитао га је. Захваљивала је Богу за благослов љубави свог мужа:

„Али више од свега”, писала је, „дању и ноћу захваљујем Богу што је удесио наше животе тако да наш драги Арман никада не сазна да његова мајка, која га обожава, припада раси која је жигосана клетвом ропства” .

 

С енглеског превела Весна Ухрин