Фантастика

ДЕВОЈЧИЦА КОЈА ЈЕ ВОЛЕЛА ЗИМУ

Чаробњак Радомир пробудио се пре првих петлова, да би стигао да звездама пробаје успаванку и поклони се излазећем сунцу, како је то сваког јутра чинио.

Баш тог јутра шума је била необично тиха, као пред олују. Ветар је заобилазио лишће и травке, тек колебљиво мрсећи чаробњакову риђу браду, па се чинило као да читава шума задржава дах – да ли у страху, да ли у ишчекивању, није се могло ни наслутити.
   Радомир се намрштио, па је из своје спаваће собе у дупљи на врху храста сишао низ кружно степениште које је водило до улазних врата у приземљу, успут се саплићући о распарене цокуле од шест и по миља, плаштове од паучине, половне чаробне штапиће и уопште све оно што прати живот једног расејаног и не претерано уредног чаробњака.
   Док је поскакивао на једној нози (пошто је успут бос нагазио на шишарку, коју је сачувао јер је била занимљивог облика), мрмљао је себи у браду како је заиста крајње време да среди храст у којем живи, јер се тако више не може и некако стигао до дебелих улазних врата са седам засуна и крачуна које је сада требало расунути и раскрачунати, и све то пре јутарњег чаја.

Радомир нагло отвори врата чим стиже до њих. Поглед му је пукао на праисконску шуму, која се махом састојала од букви и храстова и ту и тамо понеке брезе. Све у свему, био је задовољан шумом у којој је живео. Истина, понекад вукови прегласно завијају када је пун месец, па не може да се спава, али...
   Поглед му је шестарио утихлим крошњама. Владала је самртна тишина. Ни грана да пуцне, ни птица да се огласи.
   Чаробњаков поглед смркнуо се испод уобичајено чупавих чаробњачких обрва, а брадом и брковима обрасле усне већ су кренуле да мрмљају чаролију разоткривања – када је одједном осетио оштар бол.
   Нешто га вуче за браду.
   Радомир спусти поглед и басма му замре на уснама. Пред њим је стајала девојчица од осам или девет година, огрнута црвеном кабаницом испод које је једном руком нешто држала и са црвеним патикама на ногама. Другом руком вукла га је за браду, очито покушавајући да му привуче пажњу.
   „Овај... чико, извињавам се... јесте ли ви чаробњак?”
   Потпуно затечен невероватним призором пред собом, чаробњак је само немо климнуо главом.
   Девојчица је очито на тренутак била несигурна да ли он то клима потврдно или само зато што га је вукла за браду, али онда је, изгледа, закључила да је посреди оно друго.
   „Добар дан. Ја сам Варја”, љубазно и пристојно се представила. „Зима је јуче умрла. Дошла сам код вас да бих вас замолила да је оживите. Мама ми је рекла да то само чаробњак може.”
   Док је то говорила, усне су јој благо подрхтавале а очи се бориле са застором од суза, али храбро је крупним плавим очима нетремице гледала у чаробњакове зелене.
   Чаробњаку ни на крај памети није било да посумња у њене речи.
   „Читаво годишње доба? Немогуће! Како...”, отело му се пре него што се обуздао. „Чекај мало. Како то тачно мислиш?”
   Девојчица га је и даље гледала право у очи. Пустила му је браду и раскрилила кабаницу. Испод црвене пластике, у прегибу лакта друге руке, нежно је држала чупаво бело маче. Било је непомично.
   „Ово је Зима”, рекла је Варја. „Нашла сам је испред своје зграде пре три дана, али јуче је умрла. Чико, молим вас, помозите ми.” Рекавши то, изгубила је битку са застором од суза.

Чаробњак уздахну и помери се с врата.
   „Уђи, дете. Ставићу воду за чај.”
   Чаробњакова кухиња била је необично уредна у поређењу са остатком храста. На његов миг ватра се разбуктала у огњишту, па је вода у лонцу окаченом о вериге брзо прострујала. Преливајући водом миришљаве травке и цветове у чајнику, чаробњак је пустио своје седмо чуло да слободно тумара.
   Да, мачетова душа је и даље ту. Тако мале душе обично се брзо распрше, али Зимина душа обигравала је око девојчице као што би, врло вероватно, то маче трчкарало око ње да је живо.
   „Варја, беше?”
   „Јесте.”
   „Лепо име. Одакле си?”
   „Из Новог Београда.”
   „И како си доспела у ову шуму?”
   „Мама ми је рекла да Зими само чаробњак може помоћи. Пошла сам да тражим чаробњака и некако дошла право овамо.”
   Радомир је на то климнуо главом и одлио напитак из крчага у шољу, вешто избегавајући да са врелом текућином саспе и натопљене травке. Дете је природно надарено. То се ретко среће, нарочито у сивом и туробном свету из којег је дошла.
   „Види, ја ти не могу помоћи.”
   Варја се снужди још више. Радомир уздахну.
   „Смрт је тешка бољка; понекад и заразна. Са смрћу се није играти. Акхм. Када душа ишчили из тела, често се дешава да се задржи око њега. Што је душа већа и старија, то се дуже задржава. Душа твог мачета је још ту, врзма се око тебе, али већ ју је тешко дозвати – и немогуће без озбиљних... па, жртви. У недостатку бољег израза. Делићи те душице већ су се изгубили на источном ветру.”

Девојчица га је погледала преко земљане шоље коју је једном руком принела уснама, не пуштајући маче из друге. Сада када је скинула кабаницу видело се да је ситна за своје године, дуге плаве косе и крупних плавих очију. До малочас сузне очи сада су га гледале одлучно, непоколебљиво.
   „Моја мама каже да ништа у животу није бесплатно и да све што је драгоцено захтева одрицање. Мени је Зима драгоцена. Волим је.”
   Радомир опет уздахну. Изгледа да је данас свануо један од оних дана.
   „Постоји нешто што можеш да урадиш. Можеш да отцепиш део своје душе и да га поклониш мачету. Твоје маче – Зима – постаће део тебе и никада те неће оставити. Моћи ћеш да гледаш кроз њене очи и моћи чеш да разумеш шта ти прича када преде, али тај део твоје душе више ти се никада неће вратити. А пошто ти душа више неће бити цела, пролазићеш кроз живот не разумевајући неке ствари. Никада се нећеш уклопити у друштво вршњака. Другој деци бићеш чудна. Неће те звати на рођендане, неће долазити на твој. Како будеш расла, бићеш све необичнија. Нико те неће разумети, а ни ти нећеш разумети друге – све док не сретнеш некога ко је такође поклонио део своје душе некоме или нечему другом, а на такву особу можда никада не набасаш. Људи су шкртице са својим душама. Да ли ме разумеш? Ако урадиш ово, вероватно ћеш до краја живота бити сама.”
   Варја га је пажљиво саслушала. Када је чаробњак завршио, завладао је мук. Мислим да се опаметила, помислио је Радомир.
   „Бићу сама”, заусти девојчица. „Али Зима ће бити са мном, зар не? Ако јој поклоним парченце своје душе, биће са мном заувек?”
   „Биће”, невољно потврди чаробњак.
   Варја се озари. „Онда је то у реду. Моја душа је довољно велика за нас обе. Поделићу је са својом Зимом. Волим је.”

Радомир климну и погну главу, набирајући веђе и мрштећи се како би сада он одагнао застор суза са очију. Варја је све време гледала маче у свом крилу док је мрмљао басму, зазивајући шта се не дозива олако. Један прамен њене богате златне косе почео је да губи сјај, да седи – и на крају је постао бео као снег. Баш у том трену, чупаво бело маче отворило је крупне плаве очи, исте као Варјине, и почело да преде.
   Девојчица диже поглед и стидљиво се насмеши.
   „Зима каже – хвала!”
   Чаробњак климну главом и отпи гутљај врелог напитка од миришљавих трава, како би прикрио тугу која му је застала у грлу. Изненада, из његове густе риђе браде носић је промолио буцмасти златни хрчак, блиставозелених очију, истих као што су чаробњакове. Радомир га је расејано помазио, не скидајући поглед са девојчице која је волела Зиму.