ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ДЕЧАК ЗВАНИ ХРАБРОСТ

Плашећи се убица, браћу и сестре сакрио је у жбун поред пута, покрио их грањем и одјурио по помоћ

Четвртог новембра ове године жене из неколико породица из мормонске заједнице  Лебарон у Мексику, близу границе САД, одлучиле су да је крајње време да оду до града Бависпе. Месецима раније избегавале су свако дуже путовање, пошто се око границе распламсао рат картела за продају наркотика.
   Пуцњаве су биле свакодневица, мртви су се бројали у десетинама. Мештани градића и села трудили су се да не залазе у пустињу, а камоли у брда. Нису били безбедни ни на улици, али су брда ипак била ратна зона. Стизали су гласови о заседама којима су чланови једног картела покушавали да збришу други. Зато је Дона Лангфорд предложила сапутницама да путују у конвоју, безбедности ради. Три жене возиле би три теренца, док су децу поделиле како је где било места. Њих четрнаест на броју.

   Дона је успела да смести деветоро деце у свој џип. Поређали су се у колону и кренули ка граду. Све је било мирно, нигде ни трага од било какве пуцњаве. Дона је желела да верује да они своје послове обављају ноћу. Ваљда никоме неће пасти на памет да напада конвој жене и децу. Ваљда!
   Једва да су одмакли двадесетак километара од села када је Дона, чије је возило предњачило, приметила да нешто мрда у ретком жбуњу поред пута. Смањила је брзину и боље погледала. Нешто је сијало. Вероватно нека бачена конзерва. Онда је запраштало. Севање је допирало право из тог жбуња.
   Нагазила је на гас. Чула је како нешто удара по поклопцу мотора. Требало јој је неколико секунди да схвати да су то куршуми. Успела је да најстаријем сину, тринаестогодишњем Девину, каже:
   – Спусти се на под! Одмах!
   Овај је повукао и осталу децу са собом. Дона је покушала да маневрише по прашњавом путу. Није видела куда вози. Облак прашине који је теренац подигао прекрио је све. Понадала се да ће то стрелцима да отежа посао. Ко су они, зашто пуцају на ненаоружане путнике? Пуцњава никако да умине.

Стотинак метара даље схватила је да мотор губи снагу. Потом оно најгоре. Возило се зауставило. Окретала је кључ, покушавала да га покрене. Молила се без престанка. Само да се измакну што даље од тог пакла. Мотор није давао знаке живота. Напротив, испод поклопца избијао је дим. Деца су вриштала. Меци су поново добовали по лиму. Дона је у ужасу схватила да је управо чула мање гласова него неколико секунди раније. Погледала је, Девин је лежао на поду преко троје деце. Један дечак је крварио, из главе. Једна девојчица такође. Остали су вриштали. Наставила је да окреће кључ. Ништа се није дешавало. Није јој остало ништа друго до да отвори врата и покуша да извуче децу.
   Прашина се слегла, могла је да види околину. Убрзо је разабрала маскиране људе. Излазили су из шибља. Сви су држали уперене аутоматске пушке. Дона је вриштала. Једва да је успела да извуче једно дете из возила када ју је пресекао рафал. Срушила се у прашину.
   Девин је избауљао из теренца. Незнанци су се приближили. Видео је цеви пушака. Разабрао је да му наређују да све извуче из возила. Једно по једно дете нашло се поред возила. Крвави, неки озбиљно рањени. Девиновој сестрици метак је пробио вилицу. Један им је наредио да легну на земљу. Деца су послушала. Вођа маскираних пришао је возилу. Погледао је два мала леша у кабини и спустио пушку. Гледао је преживелу децу, као да се премишља шта да уради. Утом је у даљини  одјекнула пуцњава. Незнанци су потрчали ка жбуњу. Зачула се бука мотора. Нестали су.

Испоставиће се да су се придружили потери за преосталим теренцима. После јурњаве по урвинама прву жену стигли су десетак километара даље. Мецима су зауставили њено возило. Из кабине је изашла Кристина Лангфорд Џонсон. Пре тога је на под џипа сакрила бебу. Махала је рукама, како би нападачима показала да није никаква претња. Овима то није било довољно. Удаљавала се од возила. Желела је да скрене пажњу убица с детета. Неколико њих готово истовремено сасуло је по неколико метака у Кристину. Нису се трудили да гледају у возило. Беба је некако преживела пуцњаву.
   Друга група стигла је трећи џип. Куршум је погодио резервоар и возило је букнуло. Нико није преживео.
   Деца код првог возила још су лежала у прашини док су убице одмицале. Девин се одважио да се подигне тек када је добрано ослушнуо да ли у близини има некога.  Није видео ничије врхове чизама. Како је нагло почело, тако се и завршило. Тишина.
   Угледао је мајку. Била је мртва. Шесторо деце било је око њега. Плакала су. Није могао да одреди ко је колико повређен. Сви су били измазани крвљу. Неким чудом, он је избегао кишу метака. Није било видљивих повреда.

Морао је да се помери, да оде по помоћ. Није могао да остане поред возила и мртве мајке. Деца су вриштала.
   Упртио је рањену сестру на леђа и осталима наредио да га следе. Није знао куда ће. Ако крене ка граду, можда сретне убице. Или ка свом селу? Није знао колико су уопште удаљени.
   Убрзо је приметио да му брат шепа и оставља крвав траг за собом. Спустио је сестру, пришао дечаку. Овај је стиснутих зуба вукао ногу. Из бутине је обилно крварио. Упитао га је да ли може да настави. Овај је само климнуо главом и придигао се. Неколико корака даље срушио се у прашину. Зајецао је.
   Девин је загледао по околини. Овако неће далеко. Мора негде да их остави, сакрије, а он да оде по помоћ. Сам. Можда и сретне неког успут. Тим путем обично је пролазило доста возила. Као за инат, тих сати нигде никог. Да ли су и могући пролазници чули пуцњаву, па су се одлучили за неки други пут, Девин није знао. Морао је само да се довуче до свог села, како год зна и уме.

Децу је спровео у неку урвину поред пута. Брату и сестри превио је ране најбоље што је умео. Користио је мајице исцепане на траке. Наложио им је да ћуте, да ни случајно не излазе на пут. И преко њих набацао шибље и грање које је нашао у околини. Потом је наставио ка селу.
   Ходао је што је брже могао. Убрзо је схватио да тако неће моћи дуго. Мора да штеди снагу. Свако мало је гледао около. Плашио се да у околини има још неког. На сваки шум скакао је поред пута, крио се по жбуњу. Тако ће путовање потрајати. Ако уопште успе да стигне до села.
   Пролазили су сати. Девин је био потпуно исцрпљен. Негде уз сам пут нашао је одбачену боцу. Нешто воде на дну дало му је нову снагу. Као авет утетурао је у своје село. Чим је наишао на првог човека, срушио се. Једва је промрмљао нешто о покољу пре него што се онесвестио.

Житељи су се брзо организовали, те наоружани кренули да траже преживеле. Децу су нашли двадесет и три километра од села, на месту где их је Девин сакрио. Недостајала је једино његова деветогодишња сестра. Она је после три сата неизвесности поашла да га тражи. Или Девина или помоћ. Њу су нашли војници који су стигли у помоћ, нешто касније, да преброје жртве покоља. На лицу места нађено је преко три стотине чаура. Убрзо је потврђено да је највероватније у питању била кобна грешка. Убице картела помешале су џипове мормона са онима супарничког картела. Слаба утеха за ко зна које по реду жртве рата.

Број: 3537 2019.
Аутор: Н. Б.