Веровање за неверицу

ЧУВАЈ СЕ МОРСКЕ НЕМАНИ!

Поморци су стотинама година виђали дивовске водене змије. Потврђених жртава и окршаја нема, и можда су све плод маште, али многи су се клели како су их спазили увијене око бродова или како израњају из мора. Ово су приче неких од њих...

Надбискуп Упсале Олаус Магнус или Олаф Мансон, како му је било право име, био је надарен писац и човек дубоко предан вери, Богу и Римокатоличкој цркви. Притом је био добро упућен у фолклор, веровања, географију и природу своје шведске домовине. Исте земље која га је 1530. прогнала заједно са братом, баш због вере у католицизам. То је била последица шведског опредељења за реформацију и прихватање замисли Мартина Лутера. Тако је Олаусова титула надбискупа Упсале била испразна и без правог значаја. Бежећи са братом из Шведске, па преко Пољске, све до сигурног окриља Рима, Олаус није више ногом крочио у домовину, па самим тим ни у Упсалу у којој је титуларно столовао.



   Али ако је Шведска дигла руке од Олауса, он није заборавио домовину. У Риму је написао и илустровао два важна историјско-географско-етнолошка документа о северним земљама: Historia de Gentibus Septentrionalibus („Историја о северним народима”) и књигу заморно дугачког назива која се најчешће назива само Carta Marina. У овој другој књизи Магнус је сакупио сва сазнања о поморским рутама северних народа.

Звер са гривом

   Као и многи други писци 16. столећа, Магнус је често мешао народна веровања, сујеверја и чињенице. У обе књиге налазе се међу најранијим детаљним описима морских немани које су прогањале морепловце дуж обала Нормандије. И у оба случаја Магнус није пропустио да их прикаже као казну због прогона римокатоличких бискупа и свештеника из Шведске.
   У старијем приказу, „Историји о северним народима”, помиње да су рибари крај острва Му 1522. године спазили дивовску морску змију. Према њиховим наводима, звер је била дугачка више од 20 метара, кретала се попут стреле кроз воду, и повукла је на дно неколико рибарских чамаца. Олаус њену појаву повезује са злим предсказањима. Према паганским веровањима северних народа, која су преживела и прелазак у хришћанство, појаве комета, метеора, морских змија и других изненадних непогода, сматрали су се лошим знамењем. У овом случају Олаус је појаву змије повезивао са каснијим протеривањем данског краља Кристијана Другог (1481–1559) и недаћама у које су запали католички хришћани на тим просторима.
   Магнусови наводи о првој морској змији брзо падају у заборав када се упореде са детаљнијим и злокобнијим описом такозване Олаусове морске змије из списа Carta Marina. Магнус је неколико година након приповести из „Историје” подробно описао још већу звер, дугачку више од 60 и дебелу безмало шест метара. Са леђа јој је висила грива, била је прекривена оштром крљушти, црне боје, а очи јој сијају попут два пламена.
   Нема сумње да је Магнус дао машти на вољу када је реч о опису морске змије, али многа сведочанства из 16. столећа потврђују да је нека морска неман уносила страх дуж обала северних земаља. Каснији истражитељи, попут Хенрија Лија, писца књиге о морским неманима, тврде да је то било дело дивовске лигње која је бранила своју територију. Каква год истина да се крила иза Олаусове морске змије, она је изгледом постала узор већини других сведочанстава.

Глостерско чудовиште

   У петсто година, колико се отприлике виђају морске змије широм океанских пространстава, било је више стотина сведочанстава. Неки би рекли чак и превише да би то била само случајност. Не треба сметнути с ума да је то уједно и време већег истраживања океана, лова на китове и развијене трговине. Укратко, време већег присуства људи у сваком воденом кутку Земље. Морнари, капетани, китоловци, трговци и истраживачи тврдили су да су виђали дивовске змије у близини бродова, наилазили су на олупине за које су кривили ова морска чудовишта, а повремени ожиљци у облику изувијаних пипака или змија на китовима доприносили су општем сујеверју.
   Данас знамо за дивовске лигње које су могле оставити трагове на китовима, а и други примери се могу објаснити на разне начине. Исцрпљеним морепловцима све то је можда било прихватљивије ако се припише деловању морских чудовишта, у овом случају змија.
  Занимљиво је како су језерска чудовишта, попут претпостављаног диносауруса из Лох Неса, више ушла у модерну легенду. Морске змије као да су заборављене, иако су океани много већа непознаница. А и самих виђања било је несагледиво више.
   Најбољи пример је најпознатија америчка морска змија, „глостерска неман”. Први пут се помиње 1639. године. Примећена је недалеко од Кејп Ена у Масачусетсу. Путописац Џон Џоселин је две године касније записао како је причу о сусрету са змијом чуо од капетана трговачког брода.
   Овај се приближавао Бостону када је на хриди покрај обале спазио 23 метара дугачку змију обмотану око стене. Потегао је пушку да је устрели, али, срећом, спречила су га два Индијанца из посаде која су се ту затекла. Упозорили су га да ће, ако промаши главу, неман напасти брод. Три године касније капетан Обедаја Тарнер је у Адмиралитету потписао сведочење да је у истом крају наишао на морску змију дугачку 27 метара. Тело као да јој је било састављено од бачви, имала је главу налик коњској, као и дугу гриву од средине леђа. Даље, тело јој је било цело испресецано линијама као да је прекривена мрежом.
   Глостерску змију редовно су виђали све до почетка 20. века. Једна од претпоставки гласи да је она заправо било кит који се уплео у рибарске мреже.

Скакутање по води

   Око 1750. године, опет у северним пространствима Норвешке, капетан Лоренс де Фери сусрео се са морском змијом. Записао је да је цела посада сведочила сусрету са немани, које није ни на који начин угрозила пловило, али је поштено испрепадала морнаре.
   Капетан је сусрет подробно описао у писму пријатељу Џону Ројцу. Море је било мирно, записао је, а он се био удубио у читање књиге, кад га је дозвала успаничена посада. Када је изјурио из кабине, у води је угледао главу дугачку 60 центиметара налик коњској, са белом гривом и пет или шест прстенова тела испод површине. Створење се дало у бег, а посада је по капетановој наредби почела да пуца у њеном смеру. Могуће да су је и ранили јер се вода зацрвенела. Касније су се низала виђања ове немани, и већина очевидаца наводи како јој је кретање било необично за змије, више налик скакутању горе-доле по површини воде.
   Морску змију из Халифакса су од 15. јула 1825. године до данас видели чак 31 пут. Последњи пут је виђена 2007. године. Први ју је спазио један господин у пратњи неколико дама док су шетали луком у Халифаксу. Мигољила се кроз воду и била дугачка око 18 метара. Више од пола века касније, 1883. године, змију су спазили припадници краљевске морнарице који су се досађивали у луци. Почели су да у шали пуцају на нешто што су сматрали за делфина. Утом је испред њих изронило чудовиште високо као дрво. Наравно, испрепадани војници су можда били мало припити, а морали су некако да оправдају пуцњаву по заливу, па су се досетили приче о морској змији. Чудовиште из Халифакса је ипак виђано још више пута, али доказа, као и увек, није било.
   Слично је и са чувеним случајем брода „Дедалус” 1848. године. На путу ка Светој Хелени брод се задесио у близини Рта Добре Наде. Посада и путници су тада спазили животињску главу, налик коњској, како вири из воде. Тело се налазило испод површине, а по тврдњама очевидаца, било је дугачко око 18 метара. На овом месту није било више опажања, нити се помиње да је животиња учинила ишта више осим што је пропливала крај брода. Али оно што даје веродостојност овом виђењу јесте чињеница да су међу очевицима били и неки угледнији британски грађани.
  Када је реч о угледнијим очевицима, мало ко се може поредити са Хансом Пулсеном Егедеом, данско-норвешким лутеранским мисионаром и истраживачем насељеном на Гренланду у првој половини 18. столећа. Он је постао познат широм Европе по преводима записа које је слао у домовину. Записивао је обичаје Ескима, њихов језик, уметност, географију и природна богатства Гренланда... Егедеови записи постали су омиљено штиво за пустолове који су сањали о откривању ледених пространстава и северних мора, посебно у Немачкој.
   Егеде је сматран за поузданог и трезвеног писца, а његове књиге узимане су као веома прецизне. Један од записа односио се и на сусрет са дивовском морском змијом 6. јула 1734. године покрај обала Гренланда. Чудовиште се издигло из воде до највишег јарбола, имало је дугачки њушку и избацивало је воду попут кита. И Егеде је змију сматрао лошим знамењем, па додаје да је посада већ следећег дана осетила земљотрес и снажну олују.

Кустоова „појас-риба”

   Људи и данас повремено наводе да су се срели са дивовском морском змијом. Како напредује технологија, тако се све више тврдњи оповргава. Снимци су или мутни и непоуздани, или пак вешто монтирани. Мало је фотографија које могу да се сматрају поузданим доказом. Људи најчешће реагују у паници, па чак ни не посегну за камером.
   Управо то се десило радницима на изградњи ауто-пута крај калифорнијске обале 1983. године, недалеко од Сан Франциска. Са литице изнад воде десетак радника спазило је дугачку, црну морску змију како кривуда крај обале и окреће се ка пучини. Змија је, наводно, била дугачка 60 метара и пратило ју је јато галебова и других птица. Иако је на терену било два фото-апарата, нико се није сетио да догађај забележи.
   Сумњала ће се сложити да се сви ови догађаји, и небројени други који нису поменути, могу сасвим разумно објаснити. Они који верују у тајне океана успротивиће се и рећи како је толико неистражених пространстава у којима се крију ко зна каква чуда. Вероватно су у праву и једни и други.
   Син Жака Кустоа, Филип, наследио је очеву страст према истраживању океанских дубина. Једном приликом наумио је да пружи разумно објашњење за дивовске морске змије. Кривца је тражио у такозваној „појас-риби”, и то подврсти која достиже невероватне размере. Познати су примерци од по 11 до 15 метара, а млађи Кусто тврдио је да у великим дубинама постоје још веће.
   Истина је да већина појас-риба, или Regalecus glesne, како гласи латински њихов назив, живе на дубинама око 1.000 метара. Кусто је уз помоћ подморнице успео да сними неколико дивовских примерака какви би, уколико би испливали на површину, свакако могли да прођу као морска чудовишта. Оне то повремено и чине, посебно када предосете опасност на морском дну, као што су земљотреси или ерупције. Отуд и веровање да морска змија предсказује природну непогоду, најчешће земљотрес, јер су тада и излазиле на површину.
   Када су океани били мање загађени, сигурно је било изузетно великих примерака појас-рибе, објашњава Кусто. Пред неки земљотрес испливале би у плиће воде, сретале се са морепловцима и изазивале панику.
  За утеху, појас-риба нема зубе нити једе месо. Потпуно је безопасна. Храни се планктоном филтрирајући воду попут плавих китова.