С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

ЧУДО У ЗАМКУ ИТЕР

Једна од последњих битака Другог светског рата у Европи уједно је била и једна од најнеобичнијих. Американци и Немци ратовали су раме уз раме. Против Немаца...

Почетком маја 1945. године готово сви у Европи били су савршено свесни да се стравични рат примакао крају. У питању су били дани, ако не и сати. Немачки вођа Адолф Хитлер убио се 30. априла, војници Црвене армије водили су уличне борбе у разрушеном Берлину. Западни савезници нису се заустављали на свом делу европског фронта. Тако су запоседали и делове Аустрије. Градови су падали један по један.
   Ипак, Американци су наступали опрезно. Никада се није знало одакле ће да излети неки фанатични нациста, решен да херојски погине за мртвог Фирера и поражени Рајх. Американци су се чудили својим противницима. Углавном су то били припадници последње одбране, „фолксштурма”, на брзину мобилисани дечаци и старци, приучени борби, али одлучни да се жртвују и боре до смрти. Нико није желео да уђе у историју као последњи војник који је погинуо у том рату, свега неколико дана или сати пред потписивање капитулације. Тако су се понашали и делови америчке 103. пешадијске дивизије, који су се нашли у околини Инзбрука, 3. маја 1945. године.
   Предвече је стражарима пришао неки цивил на бициклу. Млатарао је рукама, галамио. Тешко да је неко од Американаца разумевао немачки, осим оног што су научили успут, а углавном се сводило на „Руке увис”. Ови су брже-боље поскидали пушке, репетирали, показивали цивилу да одмах стане. Овај их је послушао. И даље је брзо причао на немачком. Стражари су позвали преводиоца.
   Бициклиста се представио као Звонимир Чучковић. Чак га је и преводилац једва разумео. Био је заробљеник из Југославије. Радио је као електричар у дворцу Итер, шездесетак километара од Инзбрука. А оно што се управо дешавало у том дворцу био је разлог што се дао на пут. Тражио је Американце. Када су га коначно привели официру, Чучковић је почео необично да се понаша. Скинуо је јакну. Американци су брже-боље репетирали оружје. Ко зна шта носи? Експлозив? Мучени електричар успорио је покрете. Полако, врло полако, распарао је поставу. Испало је писмо.
   Амерички официр једва да је поверовао шта пише. У замку Итер налазе се француски заробљеници. Веома важни људи. Помоћ им је неопходна. По околини врви од есесоваца који само чекају да улете у замак и побију их.

Шаролико друштво

   Дворац Итер саграђен је у 19. веку, на темељима утврђења из 13. века. На врху брда од 700 метара надвисивао је околину, готово савршено место за одбрану. Пре рата био је хотел, да би га немачка влада изнајмила 1940. године. Фебруара 1943. године под своје га узима СС. Хајнрих Химлер је замислио да ово утврђење постане затвор за важне људе.
    Већ у априлу примио је прве госте. Готово почасне. У дворцу су се нашли бивши француски премијери Едуар Даладје и Пол Рејно, генерали Максим Вејганд и Морис Гамлен, бивши главнокомандујући француске војске. Да им не буде досадно, придодати су им и десничарски вођа Франсоа де Ла Рок, синдикалац Леон Жуо, Мишел Клемансо, политичар и син славнијег Жоржа, као и легендарни тенисер Жан Боротра. Дворац је постао и испостава логора Дахау, па је послуга стигла одатле. Међу њима и Звонимир Чучковић, заробљен као припадник покрета отпора у Југославији.
   Колико су били посебни затвореници, толико је посебан био и начин живота у Итеру. Стражари су имали наређења да се према затвореницима понашају колико-толико уљудно, па је један од њих изјавио да је понашање у Итеру било мешавина силе, љубазности, а повремено и пријатељства. Не међу затвореницима. Међу њима је владала суревњивост. Како су Даладје и Рејно били стари супарници, тако су обојица мрзели генерала Вејганда. Овај није подносио Гамлена. Десничар Де ла Рок презирао је синдикалца Жуоа. Већина их је била у одвојеним ћелијама – собама дворца. Убрзо су добили и појачање. Стигао је пар, Алфред и Мари Агнес Кајо. Дочекао их је заменик команданта, који је намерио да их баци у подрум. Једноставно, није било места. Жена је повикала:
    – Ја сам сестра генерала Де Гола!
   Есесовац је претрнуо. Одмах им је понудио своју собу, док не оспособе другу.
   Тако је занимљиво друштванце у замку проводило дане у међусобним зађевицама, шетњи, читању. Неко је успео да прокријумчари радио. Повремено би слушали вести с бојишта. Деловало им је као да је слобода близу. Командант затвора, есесовски капетан Себастијан Вимер, бивши полицајац, био је трпељив иако је био чувен по свом осионом понашању и суровости. Толикој, да је чак успео да буде кажњен у пословично злогласном СС. Двадесетак припадника Вафен СС дивизије „Тотенкопф” било је под његовом командом.

Разочарани есесовац

   Како су вести с радија бивале повољније, то их је обузимао све већи страх. Плашили су се да ће есесовци, када се Савезници примакну замку, једноствно да их побију. И то није било далеко од истине. Зато су Даладје и Рејно састанчили с Вимером. Упозорили су га да ће, ако се ишта деси заробљеницима, он лично бити одговоран. Вимер их је разуверавао. Чак им је обећао да ће им помоћи да побегну, ако буде био у прилици.
   Припреме је омео још један гост у затвору. Последњи командант Дахауа, потпуковник СС Едуард Вајтер, дошао је у посету. Заправо, био је у бекству. Намерио је да се задржи у Итеру док не смисли где ће даље. Сваког дана стизало је још официра СС. Припреме за бекство морале су да се мењају. А онда су 2. маја у близини дворца одјекнули пуцњи. Вајтер је извршио самоубиство. Или му је неко помогао у томе. У зору, 4. маја, затвореници су схватили да нешто није у реду. Капетан Вимер и његови војници  једноставно су нестали. Побегли. Затвореници су одједном постали господари свог затвора.
    Дан раније послали су Чучковића да нађе било какве Американце. Овај је свако мало ишао у набавку у месташце Вергл. Сада је имао писмо које је саставила Рејноова секретарица. Чучковић је сишао у Вергл, само да би схватио да је СС још у граду, врло вољан да се бори. Заправо, дивљали су, стрељали сваког ко би макар и помислио на предају. Продужио је ка Инзбруку. Тамо је налетео на оне Американце с почетка приче. Њихов официр одмах је наредио покрет колоне, али га је виша команда зауставила. Ушао је у зону деловања друге јединице и морао је да се повуче.
   Када су они у дворцу схватили да Чучковића нема, већали су шта им је даље чинити. Неко се сетио да је у Верглу остао капетан Вафен СС Курт Зигфрид Шредер. Овај се опорављао од рањавања, разочаран у нацистички режим. Често је посећивао замак, био је пријатељ с командантом. Тада се упознао с Французима, с некима и зближио. И сада је делегација отишла у село, да га замоли да преузме команду и некако их заштити. Шредер је прихватио. Поново се обрео у Итеру. Постројио је затворенике и тражио добровољца. Чучковић је вероватно страдао, мислили су. Неко други мора да покуша да нађе Американце. Јавио се кувар из Чехословачке, Андреас Кробот. Сео је на бицикл и одјурио у Вергл. Није ишао наслепо, познавао је неке припаднике аустријског покрета отпора.
   И Кробот је гледао како есесовци стрељају по Верглу. У кући једног познаника упознао је мајора Вермахта Јозефа Гангла. Овај је био ветеран свих могућих битака, од оне за Француску, преко Источног фронта, до Ардена. Његова јединица окончала је војевање у Аустрији, десеткована. Командант им је наредио да се раштркају и пруже последњи отпор. Ганглу то није падало на памет. С тридесетак својих људи нашао се у Верглу.
   Обећао им је да ће им сачувати главе до краја рата и то обећање је намерио да одржи.
   А онда се појавио Кробот, с писмом из дворца. Гангл се нашао пред тешким избором. Желео је да помогне Французима, да сачува своје људе, а и да помогне житељима Вергла да се одупру есесовцима. Сви су знали да је њихова одмазда тек почела. Постојало је само једно решење, да нађе Американце. Зато је сео у своје возило. Само с возачем упутио се ка оближњем Куфштајну. Чуо је да их тамо има.

Раме уз раме

    Успут су прошли кроз неколико блокада есесоваца. Тек близу Куфштајна на возило је окачио белу заставу. Заиста, у месту су били Американци. Пошто су их детаљно претресли, извели су Гангла пред капетана Џона Лија. Овај као да је изашао из филма. Цигарета у устима, „колт 1911” у футроли, необријан и груб. Био је командир тенка „шерман”. Борио се од Нормандије и такође је намеравао да сачува главе својим људима, ако је икако могуће. Зато се и надао да ће борба за Куфштајн бити последња у овом рату. И сада му неки Немац предлаже да заједно спасу француске заробљенике. Како човек да одоли? Тражио је одобрење од команде. Ови су му рекли да ради шта год хоће. Коначно, Ли је пристао. Само, желео је да извиди замак пре напада.
    С још једним војником сео је у Ганглово возило. Репетирали су оружје, за случај да Немци спремају неко изненађење. Успут су сретали припаднике Вермахта, одреде одане мајору Ганглу. Од њих су и сазнали да су есесовци напустили Вергл, али да су раштркани по околини.
   Чим су стигли, Немци су се званично предали капетану Лију. Овај им је дозволио да задрже оружје, за случај да се есесовци врате. Ли и Гангл сели су поново у џип и кренули ка замку. На домаку замка пресрела их је стража. Испоставило се да су у питању Французи. Нашли су оружје заостало у замку и изашли да стражаре. Ту је био и капетан Шредер. Када су бивши заробљеници видели немачког мајора и америчког капетана, нису знали шта да мисле. Даладје је с презиром гледао грубог америчког официра. Ипак, Гангл је дозвао своје најбоље војнике и оставио их да чувају замак. Потом су се вратили у Куфштајн, по остатак Американаца.
   На челу колоне био је Лијев тенк. За њим још четири тенка и једна чета пешадије. Тако су стигли до моста на реци Ин. Предводник је прешао мост, потом остала возила. Толика тежина разглавила је мост, па се пешадинци нису усудили да крену даље. Ли је само с тенковима ушао у Вергл. А без пешадијске подршке није смео да настави. Тада му је Гангл предложио да му он дâ своје војнике. Да се Немци боре раме уз раме с Американцима, а у заштити Француза. Куд ће, шта ће, Ли је морао да прихвати.



    Оставио је три тенка да штите Вергл, а ка замку се упутило појачање – два тенка, четрнаест америчких војника и десет Немаца. Успут су један тенк оставили да чува неки мост. Потом су пробили блокаду есесоваца. Преживели су се разбежали по околини. Пред замак су стигли усред ноћи. Затвореници нису били баш најсрећнији. Ли је обећао да ће да доведе „коњицу”, а довео је само још немачких војника.
   Нешто касније, неко од Ганглових људи известио је да је видео покрете есесоваца у близини замка. Као да се групишу и спремају за напад. Ли је наредио Французима да се склоне у подрум. Ови су одбили. Ли и Гангл су их једва убедили. Када су ови сишли у подземље, официри су припремили одбрану.
   Схватили су да је добро утвђен замак на узвисини тежак залогај за било кога. Ли је поставио тенк на капију дворца, да надгледа прилаз. Војници Вермахта везали су око леве руке тамне комаде платна, да се у борби разликују од непријатеља у истим униформама.
   Пре сванућа 5. маја браниоце замка пренула је јака митраљеска ватра. Зрна су добовала по зидинама замка. Извиђач на кули видео је неколико војника који покушавају да пређу бодљикаву жицу. Гангл је дотрчао тамо и осмотрио догледом. Следио се када је видео ознаке. Били су то припадници 17. Вафен СС дивизије „Хитлерјугенд”. А онда је наступила  тишина. Гангл и Ли су схватили да је то само затишје. Есесовци су испитивали слабе тачке замка. Главни напад следи.

„Шерман” на вратима замка

   Убрзо је поново одјекнула пуцњава. Гангл и Ли су се нашли на том месту. Побеснели Американци објаснили су да су пуцали на Ганглове војнике који су управо побегли. Гангл је покушао да их оправда. Људи су се једноставно уплашили. Желели су да избегну стрељање у случају да замак буде освојен. Онда је ишао од једног до другог свог војника. Уверавао их је да им је једина нада да се држе Американаца.
   Нешто касније, Ли је осматрао с куле замка. Видео је да есесовци врве по околини. Довукли су и два противавионца од 20 милиметара. Дозвао је Гангла и Шредера. Боље да није – ови су приметили и маскирани флак од 88 милиметара. Пребројали су макар две стотине есесоваца у непосредној близини. Помоћи ниоткуда. Бориће се до врло изгледног краја, нема им друге.
   Мајор Гангл позвао је телефоном Вергл. Урлао је да неко од мештана нађе било какве Американце и пошаље их у помоћ. Утом је линија умукла. Тишину је убрзо разбила паљба топова. Мета је био „шерман” на улазу. Две противоклопне гранате претвориле су га у буктињу. Посада је успела некако да се спасе.
   Док су тројица официра гледала где ће пре, које рупе да запуше, у двориште су изашли Французи. Усред битке уживали су на сунцу. А онда су једноставно занемарили Лијева наређења да се врате у подрум. Дограбили су оружје и придружили се браниоцима. Чак је и Клемансо, који је тада имао више од седамдсет година, заузео пушкарницу.
   Бивши премијер Рејно изашао је с пушком до тенка, намеран да брани олупину. То је видео Гангл, који се стуштио ка њему. Желео је да га склони с брисаног простора. Претрчавао је двориште, а онда се одједном срушио. Тело се трзало, крв је лила из ране на глави. Снајпериста га је срушио једним метком.
    Усред борбе, зазвонио је телефон. Ли није могао да верује. Неко је очигледно оспособио везе. С друге стране био је мајор Крамерс, командир колоне која је наоколо стигла из Инзбрука. Управо је с Чучковићем у Верглу. Пре него што је веза поново прекинута, Ли је стигао да каже да пожуре.
   Колона је кренула из Вергла, пробијајући се под борбом. Што су били ближе замку, то је ватра била јача. Онда су морали да застану. Нису имали никакве податке. Командир није смео да улети у клопку. Ни Чучковић није знао где су све есесовци.
   Док су већали шта ће, неко од војника је заурлао и нанишанио на цивила који је трчао ка њима. Један канадски дописник, који се нашао с Американцима, једва је обуздао војника. Препознао је тркача. Био је то Жан Боротра, један од највећих тенисера тог времена. У замку се добровољно пријавио да пресретне Американце и безбедно их спроведе до положаја.
 

                                             Тенисер без рекета

   Капетан Ли био је убеђен да ће тенисер да страда. Овај је био сигуран да ће да успе. На крају, једини је био у стању да истрчи неколико километара под паљбом. Неопажен се спустио низ зид замка. Претрчао је четрдесет метара брисаног простора. Никада у животу није брже трчао. Када се нашао у заклону шуме, успорио је. Потом поново потрчао. Тако је и умало нагазио на један митраљески положај. Есесовци су га гледали, он њих. Укочио се од страха. Ипак, био је обучен као сељак из околине, па су га пустили да прође.
    Када је буквално натрчао на Американце, објаснио им је куда могу безбедније да прођу. Заменио је одело униформом, узео пушку и кренуо у пробој ка замку. Сламали су успутне непријатељске положаје, један по један.
   За то време, у замку, капетани Шредер и Ли већ су наредили својим исцрпљеним борцима да се повуку унутар тврђаве. Зидине више нису могли да бране. Сакупили су оружје, муницију, спремили се на последњу борбу. Одјекнуло је неколико експлозија граната. Неко је гледао есесовце који се групишу и спремају на јуриш. А онда је одјекнула ураганска паљба, негде из њихове позадине. Један од војника покојног Гангла је заурлао:
   – Amerikanische Panzer!
   То је био вероватно први и једини пут да се неки Немац обрадовао америчком оклопу. Колона је стигла на време. На тенку предводнику били су Чучковић и Боротра. Церили су се и пуцали на есесесовце који су бежали.
    Када се први „шерман” зауставио пред капијом замка Итер, испред њега су се нашли капетани Ли и Шредер, испред своје шаренолике војске. Ли је питао своје колеге:
    – Где сте до сада?
    Потом су изнели тело јединог погинулог у замку. Мајор Гангл одржао је обећање дато својим војницима. Сачувао им је главe.