Хит страна

ЧОВЕК ЗВАНИ БЛУЗ!

Опчињеност животном љубављу, блузом, Бади Гај на величанствен начин наставља да дели са светом и на новом албуму„The Blues is Alive and Well”.

У Летсворту, једном од гајева Луизијане, рођен је и одрастао Џорџ „Бади” Гај, певач, гитариста, композитор који је шездесетих година прошлог века упловио у мутне воде блуза заједно са Мадијем Вотерсом и из њих још није изашао, нити има намеру. Са Бадијем Гајем блуз наставља да тече...
   Први инструмент на коме је Бади Гај као дечак засвирао био је „дидлибоу” и то са две жице. Те две жице биле су му сасвим довољне да уђе у срж блуза, музике која му једноставно припада. Ту припадност блузу показивао је свирајући са Мадијем Вотерсом, али и као „запосленик” студија „Chess”, који је својом гитаром „бојио” песме многих  успешних уметника, све док једног тренутка није решио да се опроба као соло извођач.

ШАХОВСКИ БЛУЗ

   Било је то 1967. године. Од првог албума „I Left My Blues in San Francisco” (јединог објављеног за „Chess Records”) протекло је више од пет деценија током којих је Гај снимио небројено концертних, осамнаест студијских албума, још десет са покојним певачем и уснохармоникашем Џуниором Велсом, пет са Филом Гајем и један са Мемфис Слимом.
   Свих тих протеклих година Бади Гај, добитник седам „Греми” награда, човек који је у једном тренутку гитару свирао и зубима и иза леђа (ах, та два трика касније је Хендрикс Џими усавршио), водио се молбом коју су му упутили Мади Вотерс, Хаулин Вулф, Сони Бој Вилијамсон и Литл Волтер: „Одржи блуз у животу, немој никада дозволити да умре”.
   Не би Бади то никада дозволио, „човек блуз” или „човек блуза”, упоредо са својом каријером протежира и младе блуз музичаре као што су Квин Саливан или Кингфиш Ингрман, објашњавајући ту своју заљубљеност у блуз речима:
   „То су музичари који свирају озбиљан блуз. Кингфиш је недавно завршио средњу школу. Ја сам платио снимање његове плоче. Платићу било шта само да будем сигуран да ова музика и даље ’ради’ оно што и треба да уради. Да људима дâ до знања да нису сами. Сви ми носимо блуз у себи, то је у нама, обично људско стање. Али тај блуз не мора да буде жалостан, нека то буде блуз који ће вам загрејати срце. Када ’грув’ дође до стомака, тада блуз прелази из туге у радост и томе треба тежити.”
   Бади као „блуз другар” одувек томе и тежи, а његов понекад можда и тежи блуз само је још један од начина да изрази осећања која на најплеменитији начин „изговара” гитаром, „стратокастером”! „Born to Play Guitar”, да, то је његов кредо и назив доскора његовог најсвежијег дела, албума из 2015. године овенчаног „Греми” наградом, а онда је прошлог месеца жила куцавица блуза наставила да пулсира...
   У годинама у којима многи уживају у „трећем добу” човек на чије концерте данас долазе клинци и због тога што је Ерик Клептон рекао много лепих ствари о њему, човек без кога (уз Мадија Вотерса) можда не би било ни поменутог Ерика, Џимија Пејџа и многих других великана шестожичаног инструмента, и даље одржава завет дат „очевима” блуза.

БАДИЈЕВИ ДРУГАРИ

     На новом, осамнаестом студијском албуму „The Blues is Alive and Well”, Бади Гај у другој брзини (повремено и у трећој – „Bad Day” и „Guilty As Charged”), онако како је и научио на старомодан начин („Old Fashioned”) из свог гаја, гради ново блуз гнездо у које је уз проверене сараднике, композиторе и саборце Тома Хамбриџа и Ричарда Флеминга, угнездио и своје дугогодишње пријатеље сер Мика Џегера, Кита Ричардса, Џефа Бека, као и новајлију на сцени, британског кантаутора Џејмса Беја.
   „Осетио сам да дугујем Британцима за поштовање које су указали Мадију. У шездесетим ’наша музика’ је умирала, а онда су јој ’Стоунси’ и други удахнули нов живот, схватили су где лежи злато, поштено загребали и изнели су га на светлост.”
   Сер Мик Џегер, осокљен „дувањем” на албуму матичног бенда „Blue and Lonesome”, усном хармоником и вокалом (за који се сам изненадио како снажно звучи) обојио песму „You Did The Crime”, истакао је кандидатуру за „студијског уснохармоникаша” ако му икада понестане пара. Склоност ка пићу Ричардс, Бек и Гај, данас углавном трезни „момци” у најбољим годинама, објаснили су уз изванредну гитарску међуигру у бриљнтном „ваљајућем” блузу посвећеном, могу претпоставити, најскупљем и најбољем јерменском пићу „Cognac”. Тече коњак и прелива се у „Blue No More”, оду блузу која спаја старе и нове снаге Гаја и Беја.
   И блуз тече у своју мирну луку у Гајев гај, одакле је и испловио одавно, одајући кроз нових четрнаест песама и обраду Сонија Боја Вилијамсона („Nine Below Zero”) да наслов албума уопште није уображен, већ да осликава реално стање ствари на разуђеној сцени популарне музике. Са 82 године, Бади Гај („млад колико један стар човек може бити” –  стих из „End of the Line”) и даље је насмејан, са ватром у прстима, са гласом и причама из којих избија искуство и са само једном жељом, отпеваном у стиху песме „A Few Good Years”, који гласи: „Само још неколико година, то је све што ми је сада потребно”.
   Овим албумом „човек блуза” је доказао да његово време није прошло (иако жали за тим у „When My Day Comes”), да његово време није садашњост, већ све време овог света, јер његово срце куца искрено и трајаће све док људи у себи носе блуз... а то је заувек!