Живот није бајка – Бохумил Храбал, писац

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ КОНТРОЛИСАО ВОЗОВЕ

Поједини уметници забрањиваног писца виде као анђела са крилима, спремног да полети у небо заједно са птицама. Уједно се питају да ли је случајно што је планетоид број 4112 добио баш његово име!

Чешки писац који се прославио књигом „Строго контролисани возови” радовао се када је редитељ Јиржи Менцл за истоимени филм добио Оскара. Питао се да ли ће због престижне награде чистунци престати да се згражавају над јунаком Хубичком, који удара печате по обнаженој задњици једне телеграфисткиње?
   И поред бројних напада и забрана везаних за своје стваралаштво, Бохумил Храбал успео је да постане један од најзнаменитијих чешких писаца 20. века. Док је називан „издајником”, „простаком” и „уништитељем младежи”, низао је рукописе које је често крио у боцама и закопавао у башти. Доласком бољих дана објављивао је написана дела, на одушевљење читалаца, критичара и филмских редитеља. Властима које су га држале на оку, поручивао је да не брину, јер у причама, новелама и романима само понавља „лупетања из гостионице”.

Зауставите столичицу!

   Бохумил Храбал родио се 28. марта 1914. године у Брну, у Моравској области, која је тада припадала Аустроугарској. Пошто се његови тек пунолетни родитељи нису венчали, име оца по коме је крштен није му уписано у матични лист. Неко време чували су га баба и деда, јер је по избијању Првог светског рата отац са војском послат на италијански фронт, док се мајка Марија запослила у другом месту. Након мајчине удаје за управника пиваре Франтишека Храбала, прешао је да заједно живе у Полни. Ускоро је добио и полубрата Славека (од биолошког оца имао је и полусестру, која му је касније поклонила фотографију са посветом).
   Детињство пуно несташлука, мали Бохумил најавио је ломљењем вазе уз узвик „Мама, бум!” Већ од пете године почео је самостално да шета по вароши: одевен у црвени капутић и са шеширом на глави обилазио је пивару, комшијске домове, радње, посластичарницу. Сви су га радо прихватали и чашћавали, јер је брбљао и давао смешне одговоре на постављена питања. Током Ускрса враћао се кући са двеста офарбаних јаја. Како није заобилазио ни даће после погреба, једном приликом напио се ракије при наздрављању за покој душе. Док му се вртело у глави запомагао је:
   „Зауставите столичицу! Зауставите столичицу!”
   По пресељењу у Нимбурк, кренуо је у основну школу. Није се истакао као узоран ђак, јер је, уместо да учи, читао књиге о каубојима и Индијанцима, пливао, пецао, разговарао са старијима. Посебно је волео да слуша стрица Пепина, занесењака који је дошао у госте и остао годинама, а након његових узбудљивих бајки неколико пута укрцавао се у воз, па је милиција морала да га тражи и враћа кући. У гимназији је понављао први и четврти разред, због јединице из чешког језика. Али од када је 1934. године уписао право на Карловом универзитету у Прагу, постао је марљивији. Студије је привремено напустио, јер су немачке власти током окупације затвориле све високе школе у Чешкој и Моравској.
   За време рата вратио се у Нимбурк, где је неко време помагао у пивари. Чим је завршио курс за телеграфисте, постао је отправник возова у оближњим Костомлатама. Иако скрајнут од борби, једнога дана умало није изгубио главу, немачки војници држали су га на нишану, јер су га повезали са партизанима који су уништили шине.
   Након отварања универзитета успешно је докторирао, али је бирао послове ван струке. Говорио је да жели да се храни са својих десет прстију и остане „умрљан образовањем”. По неколико година радио је као агент осигурања, трговачки путник кућном робом и играчкама, магационер у складишту старе хартије, физички радник у челичани... Када је здравље почело да му попушта, прешао је у позориште Ст. К. Нојмана у Прагу, где је постављао кулисе и као статиста учествовао у представама. У слободно време редовно је обилазио крчме – пивнице, јер су му разговори о свакодневним темама пријали, нарочито ако су уз народни језик имали и зрнце лудости. На месту одметника из високих кругова, држао се правила:
   „Седети са стране, а у духу бити широк као Гете”.
   Али његов план о „боравку на дну и гледању у небеса” наишао је на препреке. Прву збирку поезије „Изгубљена уличица” из 1948. године повукле су му је из продаје комунистичке власти блиске Стаљину. Већ се прочуло да диже глас против зидања култа вође, неслободе говора, ухођења, страховладе. Средином педесетих година осудио је и државне службенике који црвеном оловком прекрајају књиге и подизање дивовског споменика Стаљину у Прагу.
   Године 1956. оженио се Елишком Плевовом, коју је од милоште звао „Пипси”. Запамтио је ту годину и по одржавању Двадесетог конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС), јер је Никита Хрушчов осудио стаљинизам. Али промене у виду слободе штампе споро су стизале. После објављене брошуре „Говори људи” на осамнаест страна, прву збирку приповедака повукли су му из штампарије. Тек од шездесетих година врата великих издавачких кућа почела су да му се отварају. Тада је предао све раније написано: збирке приповедака „Бисери на дну” и „Причалице”, „Часове плеса за старије и напредне” (од једне дуге реченице), „Оглас за кућу у којој више не желим да живим”. У „Огласу” је први јавно проговорио о рушењу Стаљиновог споменика, о чему се у друштву само шапутало.
   Новела „Строго контролисани возови” из 1965. године донела му је велики успех, а када је редитељ Јиржи Менцл по њој снимио истоимени филм овенчан „Оскаром”, постао је књижевна звезда!

Клизање на леду

   Бежећи од славе, исте године купио је викендицу близу Нимбурка, где је често боравио и чувао десетак мачака. У природи и миру одмарао је и писао, а затим се враћао у Праг, где је живео у насељу Либењу. (Због градње станице метроа кућа је срушена 1988. године, али је на зиду насликан мурал са Храбаловим ликом у знак сећања.) Када би се ужелео разговора и лакрдија, обилазио је градске крчме. Посебно је волео пивницу „Код златног тигра” у којој је имао свој сто. Свиђало му се што је друштво шаренолико и што га прихватају као обичног госта. И сам се опуштено понашао и исто опходио према свима. Из руксака је обично вадио књиге и неки сир за закуску, а чим је имао више новца, плаћао је туре пића окупљенима. Када би запазио да неки студент тешко живи, поклањао му је џепарац, али на шаљив начин да га не увреди.
   Међутим, када је 1968. године током Прашког пролећа јавно осудио совјетску окупацију Чехословачке, Храбал се нашао на листи забрањених писаца. Током деценије држања „на леду”, одлучио је да пркоси цензури и сам штампа написано. Књиге за домаће и страно тржиште разликовале су се по броју страна и садржају. Проширена издања намењена другим земљама имала су напомену: „Објављено без знања аутора”. У другом таласу надахнућа током седамдесетих година објавио је „Шишање”, „Градић у коме се зауставило време”, „Служио сам енглеског краља”, „Нежни варварин”, „Сувише бучна самоћа”...
   Снагу за рад црпео је из разговора са обичним светом. На пример, уводну причу за „Служио сам енглеског краља” чуо је од шефа хотела „Модра звезда” у варошици Садска. Тему је искористио за уводне странице, а затим је као у трансу наставио да пише, па је читав роман завршио за две и по недеље. У врелим летњим данима машина за куцање толико се прегревала, да се „неколико пута у минути давила и замуцкивала”. Мислио је да текст касније преради и сведе на приповетку, али се на крају уплашио да га чита и ништа није ни пипнуо. Објаснио је:
   „Краљ је писан alla prima, писан је као кад путнички воз усред дана улази полако у веома дуг тунел или у тамну мрачну ноћ.”
   Када је 1975. године дао интервју часопису „Творба” са „самокритиком”, дела су му враћена у библиотеке и књижаре. Истог трена нашао се на мети побуњеника против комунистичке власти. Појединци су из беса спаљивали његове књиге на острву Кампа и јавно га називали издајником и проститутком. Поредили су га и са норвешким писцем Кнутом Хамсуном, који је подржавао нацисте. Доста је нападан и кроз две године, када није хтео да потпише „Повељу 77”, коју је предводио Вацлав Хавел за демократију против комунизма. Стварао је „Тужну лепоту”, „Сваки дан чудо”, „Харлекинове милионе”, „Клубове поезије”. Још увек се опирао улози „звезде” и „легенде”. Када би неки новинари или критичари долазили по интервју, знао је да излети из куће и остави их у друштву своје супруге. После краће шетње ипак се враћао и показивао као занимљив саговорник.
   Смрт супруге 1987. године поднео је веома тешко. Од тада се још више склањао од обожавалаца, који су га пресретали на улици, куцали му на врата, засипали га поштом. У писмима је поред похвала налазио и неке оптужбе, да добре оцене критичара купује чашћавањем у кафани, да краде туђе речи, да пише бесмислице, „брукописе”. После таквих искустава признавао је:
   „Од људи сам потпуно нокаутиран”. И додавао: „Подивљао сам и постао равнодушан.”
   Осећања је чувао за уметност – при слушању Малерове Шесте симфоније и гледању Дизнијеве „Снежане и седам патуљака” умео је да заплаче.
   У радној доколици често је мислио на Јарослава Хашека, Франца Кафку и Бруна Шулца, писце којима се дивио. За своје узоре признавао је и сликаре Ендија Ворхола, Џексона Полока, Едварда Мунка, надреалисте. Желео је да ликовну технику колажа (спајање разнобојних облика од хартије, платна, коже и других материјала) примени у градњи текстова, па је мешао уличне разговоре, судске хронике, сановнике, туристичке водиче.
   Током самотњачких дана у викендици у Керску проучавао је своје љубимце, са уверењем да су животиње ближе Богу од људи. Али открио је да се мачке из његовог дворишта деле на кланове, а затим тучом и уједањем боре за превласт: слабијима готово да није остајало пилетине, саламе и сардела. „Мачке фирери” нападале су и црно мачорче са именом Касијус Клеј, које је једино пуштао у кућу. Када му је мезимац побегао, говорио је да више нема зашта да живи. Касијуса је касније нашао на аутобуској станици за Праг, али је од комшија чуо да обитава на оближњем ђубришту где се баца храна из мотела и биртије. Носећи се мишљу да су обојица исте избеглице, препустио га је тој судбини. 

Пад или лет                    

   Године 1988. Бохумил Храбал посетио је Београд поводом сајма књига. Потврдио је да од наших писаца највише цени Иву Андрића, Милоша Црњанског, Мешу Селимовића и Данила Киша. Новинаре је упозорио да му не траже интервју, јер ће морати да се брани првом столицом коју дохвати. Оним најупорнијим ипак је изашао у сусрет, уз склапање неких пријатељстава. Изјавио је да му се допада што су Београђани велике причалице, јер се таква бујица речи у Чешкој постиже тек после четири кригле пива.
   Знао је да се Југославија на челу са Јосипом Брозом Титом још 1948. године успротивила Стаљиновим притисцима, али се ипак занимао за слободе изражавања. Уједно се бранио да није писац, већ приповедач који бележи народну усмену књижевност.
   „Само усисавам, сакупљам и смештам у главу гомилу тих прича, док не накупим читав кристални лустер тих стаклића”, објашњавао је.
   Од притиска се ослобађао бесомучним куцањем на машини. Тек након нагомиланих страница настављао је мирно да дише. Писање је звао „радошћу која лечи и зацељује ране”.
   Изненада 3. фебруара 1997. године Бохумил Храбал страдао је при паду са петог спрата болнице у Прагу, док је на прозору хранио голубове. Лекар је сумњао на самоубиство, јер је писац тог јутра помињао „позивницу” коју је добио од мртвог песника, сахрањеног на оближњем гробљу. И читаоци су веровали у ту могућност и наводили да се опис смрти скоком са висине налази на више места у његовим књигама. На пример, један лик из збирке приповедака „Моритати и легенде” током суноврата са црквене куле сипа конфете, које га при паду нежно прекривају.
   И критичари су слично мислили, уз закључак да је Бохумил Храбал својим делом стао раме уз раме са најважнијим чешким књижевницима 20. века, попут Јарослава Хашека, Карела Чапека и Милана Кундере. Истакнуте су његове мелодичне реченице, преплитање комичног и трагичног, градски жаргон, маштовитост. Књиге су му преведене на близу тридесет језика, а више пута коришћене су за филмове и позоришне представе. „Кафански приповедач” заслужио је и награде од државе, издавачке куће „Чехословачки писац”, часописа „Младе фронте”. Признање је добио и од Вацлава Хавела, који му је као председник Чехословачке захвалио што се за слободу борио на свој уметнички начин. Једино га је супруга Пипси вечито грдила да као „пошандрцало дериште” гомила „шкработине”.
   До данашњег дана Храбалови обожаваоци, осим читања његових књига, обилазе места где је живео, ходају истим „пивским стазама”, седе у пивници „Код златног тигра” у Прагу... Стогодишњицу његовог рођења многи су обележили у Брну: велика свечаност завршена је пуштањем сто голубова у Балбиновој улици испред куће где је дошао на свет.
   Поједини уметници забрањиваног писца виде као анђела са крилима, спремног да полети у небо заједно са птицама. Уједно се питају да ли је случајно што је планетоид број 4112 добио баш његово име!

Број: 3467 2018.
Аутор: Весна Живковић