Како науку (по)вући за нос

ЧАРЛС НА ЧАРЛСОВОМ ТРАГУ

Невероватно је како је један археолог-аматер годинама успешно варао најугледније научнике свог времена и чак нашао „пилтдаунског човека”, карику која недостаје Дарвиновој теорији еволуције

Захваљујући годинама преданог рада и истраживања по археолошким налазиштима у Енглеској, Чарлс Досон (1864–1916) временом је зарадио надимак „Чаробњак из Сасекса”. Сасвим заслужено, тврдили су многи угледни научници, јер је тај човек свет упознао с ископинама које су промениле поглед на историју и еволуцију. Чинило се да је Досон заиста био нека врста мађионичара. Где год да се овај радознали истраживач задесио, у његовим рукама завршио би неки предмет од непроцењиве вредности. Нашао је зубе до тада непознатог сисара, остатке три диносауруса, нови фосил биљке, праисторијско оруђе и статуе. Године 1912. Досон је достигао врхунац славе када је објавио да је у гробници у селу Пилтдауну открио остатке лобање и вилица непознате ране врсте човека. У његову част, овај проналазак добио је латински назив Eoanthropus dawsoni. Научни свет дигао се на ноге. Речи хвале смењивале су се са сумњичавим гласовима оних који нису могли тек тако да прихвате да је један археолог-аматер сасвим случајно наишао на оно што је промакло толиким стручњацима пре њега. Прошле су четири деценије пре него што је истина изашла на видело.

Чаробњак из Сасекса

   Имали су право они који су се запитали откуд Досон у целој причи. По звању није био археолог, већ адвокат. Најстарији од три сина, он је са породицом одрастао у неколико места у округу Сасекс, баш тамо где ће обелоданити своја најзначајнија открића. Фосили су га занимали од детињства. Иако је кренуо стопама оца и школовао се за адвоката, никада се није одрекао овог хобија. Временом је направио позамашну збирку фосила, углавном сакупљених у околини града Хејстингса. Његов труд примећен је баш тамо где је желео. Геолошко друштво примило га је као новог члана 1885, када је имао свега 21 годину. Велика часта која се не указује било коме. Ова признање подстакло га је да се још више посвети истраживањима.
   Током 1893. године Досону је највећу пажњу привукао стари рудник угља у парохији Лавант, Западни Сасекс, као и тунели испод и у околини дворца Хејстингс у источном делу округа. Сваки пут је одатле излазио са разним предметима – неким из Римског царства, неким чак из праисторије. Нарочито вредна била је статуета из старог Рима, од ливеног гвожђа, и камена секира за коју је тврдио да из млађег каменог доба. Обе је показао члановима Британског музеја.
   Истраживања је наставио по околним пределима одакле су редовно испливавала нова занимљива открића: извор природног гаса, морска змија у Енглеском каналу, фосилни остаци прастаре жабе, необична риба која као да је настала укрштањем златне рибице и шарана. Охрабрен оволиким богатством које је сакупио на разним налазиштима, Досон се озбиљно посветио писању историје и археологије родног Сасекса. Музеји и друштва почели су да га прихватају као озбиљног научника, иако није имао диплому.

Обожаваоци и сумњала

   Широј јавности име Чарлса Досона постало је познато 1912. године. Тада је осванула, може се рећи епохална вест: нађени су остаци људске лобање у селу Пилтдауну, за које се веровало да су „карика која недостаје” између мајмуна и човека у знаменитој теорији Чарлса Дарвина о еволуцији. На њу је пуким случајем наишао управо Досон, и није му било тешко да тај невероватан догађај преприча до ситница.
   Шетао је путићем у близини неког имања баш у тренутку када су два радника крпила оштећене делове пута. Приметио је нешто врло необично у шљунку који су користили да би попунили рупе. После пажљивог посматрања комадића схватио је да међу камењем има и костију. И то људских. Било је ту делова лобање, део вилице, неколико зуба. Досон је пажљиво упаковао кости и одјурио у Британски музеј. Први који му је поверовао био је Артур Смит Вудвард, озбиљан научник који је водио Геолошко одељење у музеју. Вудвард се са Досоном још неколико пута вратио на место великог открића где је, наводно, нађено још остатака. После подробне анализе, објављено је да лобања свакако припада људском претку и да је вероватно стара око 500.000 година. Вилица јесте више подсећала на ону коју имају мајмуни, али зуби су несумњиво човекови, што је требало и да буде један од кључних доказа опипљиве везе између мајмуна и човека.



   Чим је вест објављена као званични археолошки проналазак, други озбиљни стручњаци почели су да преиспитују њену веродостојност. У најжешћи напад кренуо је професор Артур Кит. Пажљиво је испитао део вилице такозваног „пилтаундског човека” и утврдио да сачувани кутњаци нису људски. Иако је било још сумњичавих појединаца, многи су оптужили Кита да жели да без правих доказа оптужи Досона, само да би себе уздигао. Занемарено је истраживање Дејвида Вотерстона са лондонског Краљевског колеџа, објављено почетком 1913. године, по ком остаци из Пилтдауна недвосмислено не припадају човеку. До истог закључка дошао је и његов француски колега, две године касније. Вести су се прошириле по целом свету, па су и Американци урадили испитивања на основу којих су увидели да је овде пре реч о животињи.
   За то време Досон није одустајао од својих тврдњи. Увек у жељи за новим открићима, већ 1915. године нашао је, гле чуда, нове остатке лобање које ће убрзо бити назване „Пилтдаун II”. Место је било удаљено свега три километра од првог. И овога пута Вудвард се прикључио Досону у нади да ће ископати још који комад, али нису имали среће. Нова вест није била представљена Геолошком друштву све до неколико месеци после Досонове смрти, у августу 1916. године. И опет се велики део научника сложио да је пред њима, без сумње, древни представник људске расе. Натерали су чак и Артура Кита да прихвати чињенице које су му предочене, мада је потајно и даље гајио сумње. То га није спречило да у јулу 1938. године открије спомен-плочу која је означавала место на ком је Досон открио „пилтдаунског човека”. Убрзо се прашина слегла и сумњичави људи престали су да износе нове доказе и постављају питања.

Сам свој господар

   Истина, поткрепљена резултатима савремених лабораторијских испитивања, објављена је тек 1953. године у америчком часопису „Тајм”. Све је била обична превара.  Наиме, од 1912. па до тог доба, нађено је још неколико фосилних људских остатака које нису имале готово никакве сличности са Досоновим. Нова истраживања, потпомогнута новијом технологијом, показала су да је пилтдаунска лобања заправо спој три врсте: део јесте припадао човеку, али неком ко је скончао вероватно током средњег века, део доње вилице узет је од орангутана, а зуби од фосилних остатака шимпанзе. Чак је доказано да је коришћена киселина како би се зуби обрадили тако да више подсећају на људске и да изгледају веома старо.
   Чарлс Досон више није био међу живима, па је избегао срамоту која се потом месецима везивала за његово име. Постављало се питање да ли су и остала велика открића која је годинама представљао музејима и научницима такође само дело једног маштовитог преваранта? Археологе није мрзело да реше ову недоумицу, па се убрзо показало да чак 38 предмета које је Досон „нашао” немају никакве везе са правим археолошким ископинама и да су из новијег времена. Само их је помоћу различитих помагала и материјала обликовао тако да делују као да припадају одређеном историјском раздобљу.

   Многи су почели да испитују и да ли је имао помагаче, јер било је невероватно да један аматер годинама вара толико учених људи. Међу осумњиченима је у једном тренутку био чак и писац Артур Конан Дојл (1859–1930), који је живео у близини Пилтдауна и припадао истом археолошком друштву као и Досон. Спомињана су још нека имена, али за праве доказе било је потребно да прође још много деценија. Тек 2016. године тим научнике је, упоређујући узорке узете са разних Досонових лажних предмета, дошао до закључка да је адвокат из Сасекса готово сигурно радио сам, и тако обезбедио место међу највећим преварантима у историји.

Број: 3447 2018.
Аутор: С. Лазић