Мала превара великог Микеланђела

БУЂЕЊЕ УСПАВАНОГ КУПИДОНА

Млади уметник није одолео понуди богатог банкара да тек урађену скулптуру прикаже као дело из далеке прошлости

Много пре него што је осликао Сикстинску капелу у Ватикану и извајао скулптуре попут Давида, Микеланђело Буонароти (1475–1564) био је само још један од уметника који је покушавао да састави крај с крајем. Двадесетједногодишњак је 1496. године завршавао мање наруџбине када га је Лоренцо ди Пјерфранческо де Медичи (1463–1503) посетио и изнео му необичан предлог. За искусног банкара и политичара млади уметник већ је био урадио једну мермерну статуу Светог Јована. Овога пута Лоренца је занимало да ли би могао да направи скулптуру „Успавани Купидон” у природној величини, али да је након завршетка мало уваља у земљу како би изгледала као да потиче из антике. Разуме се да ће бити добро награђен...
   Микеланђело је у овом предлогу видео прилику да брзо заради и да своје име прогура у угледније кругове. У Италији је тада било много богаташа који су, између осталог, били страсни колекционари античких предмета. „Успаваног Купидона” урадио је по угледу на скулптуре из старог Рима. Даровитости му свакако није мањкало, само је требало смислити како да предмет учини да изгледа као да га је нагризао зуб времена. Према једној верзији приче, забележеној у књизи Ђорђа Вазарија „Животи славних сликара, вајара и архитеката”, уметник је скулптуру уваљао у земљу у коју су додате одређене хемикалије. Друга прича каже да је овај задатак преузео трговац уметничким предметима Балдасари дел Миланезе који је Купидона закопао у свој виноград у Риму.

Миланезе је био тај који се побринуо да скулптура буде за велику своту продата кардиналу Рафаелу Риарију (1461–1521). Као посредник, узео је много већи део него што се првобитно договорио са Микеланђелом и Медичијем. Грамзивост, можда и неопрезност, коштале су га много. Кардинал је од очевидаца убрзо дознао да је договор направљен у Фиренци и да је Миланезе слагао колико је новца заправо добио. Такође је откривено да у питању није права скулптура из старог Рима. Мада се очекивало да ће Риарио казнити и младог уметника, сав бес усмерио је на трговца. Наређено му је да одмах врати новац, лажни Купидон послат му је натраг, а вести о превари лоше су утицале на његов углед.

ТАЈНОВИТИ ЛИК У АМБАСАДИ

Купидон у стајаћем положају, још једна Микеланђелова скулптура, имала је несвакидашњи пут. Њен први власник био је Јакопо Гали, банкар кардинала Рафаела Риарија. После његове смрти готово да је заборављена. Тек 1902. године колекционар Стефано Бардини препознао ју је као Микеланђелову скулптуру и купио на аукцији. Тада је већ била оштећена. Касније је завршила у дому Пејна Вајтнија на Петој авенији у Њујорку, где је и остала када је кућа продата Француској амбасади 1952. године. Нови власници нису много запиткивали о вајару скулптуре без руку и пола ногу.

У октобру 1995. године, професорка уметности Кејтлин Брант била је на отварању изложбе у Амбасади. Под јаким светлима пажњу јој је привукао Купидон који није био део изложбе. Пошто је била стручњак за италијанску скулптуру, одмах јој се учинило да је она дело Микеланђела из ране фазе стваралаштва. После подробног испитивања њене прошлости, потврђено је да је да је заиста у питању дело италијанског мајстора. Од децембра 2012. године скулптура се налази у  музеју Метрополитен у Њујорку.

   Микеланђело не само да није кажњен, већ је добио позив да посети Рим. Ова одлука није необична уколико се узму у обзир тадашње прилике у уметничким круговима. Покровитељи су изузетно поштовали мајсторе довољно веште да добро репродукују дела својих учитеља и свих оних који су им послужили као узор. Микеланђелова превара тако је послужила као добра реклама за његову уметничку надареност. Отпутовао је у Рим на позив кардинала у јуну 1496. године. Његову способност препознао је римски племић и банкар Јакопо Гали који му је наручио скулптуру бога Баха.

Што се тиче лажне римске скулптуре, наредних година и векова прелазила је из руке у руку. Након што је враћена Миланезеу, Микеланђело је, према неким изворима, изразио жељу да је узме, али разочарани трговац је одбио и запретио да ће је пре поломити у парампарчад. „Успавани Купидон” касније је више пута продаван или дариван као скупоцени поклон. На том путу променио је много власника. Код Вазарија је забележено да је доспео у руке војводе Валентина, а он га је поклонио маркизи од Мантове. После му се изгубио сваки траг.

Нове вести о скулптури појавиле су се тек током 17. века када се сазнало да је стигла до Енглеске по налогу Чарлса I (1600–1649). Претпоставља се да је била један од бројних уметничких предмета које су красиле краљевску палату Вајтхол. Судбина је хтела да се њен пут управо ту заврши. Здање у ком су владари боравили од 1530. године било је у једном тренутку највећи дворац у Европи. Део је уништен у пожару 1691. године, а затим је седам лета касније ватра прогутала већину преосталих зграда. Верује се да је том приликом настрадао и Микеланђелов „Успавани Купидон”.