Било једном у Политикином Забавнику

БРЖИ ОД ЗВУКА

У нашем првом послератном броју, који је изашао у суботу, 5. јануара 1952. године, нашао се и текст легендарног новинара Мирослава Радојчића.

Лондон, крајем децембра

Године 1924 – не зна се кога дана – у низу небројених ситних личних трагедија које ниједан репортер не бележи, десила се и ова: петнаестогодишњег Франка Витла, који је жарко желео да постане кадет британског ваздухопловства, комисија је одбила, иако је одлично положио писмени испит. Разлог — мали, кржљав, неотпоран.
   Двадесет пет година касније сасвим малом броју људских тријумфа, које ниједан репортер не пропусти да забележи, додат је и овај: комодоре Франк Витл одликован је са неколико високих титула, звањем витеза и наградом од сто хиљада фунти.
   Чиме је овај човек толико задужио и очарао своје иначе уздржљиве земљаке? Каквим витешким подвигом?
   Никаквим витештвом, већ једним нацртом, који је лишен сваког спољног блештавог ореола. Међутим, тај нацрт, који је дошао после многих година лутања, непроспаваних ноћи, снова, донео је највећи преврат у авијацији после историјског лета браће Рајт преко Ламанша 1903 године. И Витлу највећу награду коју је некад добно један научник у Британији.
   Био је то нацрт џет мотора.
   То је авион којим је човек достигао и престигао брзину звука. Сетите се шта вели физика — 300 метара у секунди! Поврх тога, овај авион неслућене брзине обећава и лакше и сигурније летење, јевтинији превоз. Зато он са небеских стаза већ потискује друге, слабије такмаце с пропелером. „Харикени”, „Штуке”, „Москитоси”, којима смо се дивили и којих смо се плашили, одлазе постепено у музеје. Уместо њих долазе „Метеор”, „Висконт”, „Вампир”, „Комет” н други чудесни авиони на млазни погон.

17 минута који су изазвали преврат

   Шта се све није одиграло за неких десет година...
   Равно пре десет година, 15. маја 1941, Витлов Е 23/39 дигао се у ваздух и летео 17 минута. То су „17 минута који су донели преврат”. Тим летом је доказано да је могуће гасну турбину употребити као погонску снагу авиона. То је био почетак. Од тада па до данас напредак је био гигантски. Снага џет мотора сада је десет пута већа. Три пута је повећана брзина авиона, а висина удвостручена.
   А проналазач? Како је он успео, питате се без сумње. Речен је већ: био је одбијен као физички слаб. Али у петнаестој години туга не траје дуго. Годину дана дечак посећује инструктора за физичко васпитање. „Три инча шири и три виши” – и идуће године Витл је био примљен у кадетску школу, пошто је, разуме се, сакрио да је једанпут био одбијен. Три године касније, као свршени кадет, он пише завршну тезу: „Будући развитак авијације”. Он наговештава чуда, чак предлаже нацрт џет авиона.
   Али 1928. године то је личило на визију, помало и на лудило. Министарство одбија нацрт као неизводљив у пракси. Још 1893. патентирао је неки занесењак – Џон Барбер – сличну идеју са гасном турбином. Али та замисао није могла да се оствари, јер није било метала који би издржао тако високу температуру. Другим речима, испречила се гвоздена логика прогреса — не можеш на једној страни да се винеш, ако се на другој ниси помакао с места.
   Витл није замерао људима који су га одбијали. То је, доиста, била само визија. Али он није престао да истражује. Био је већ познат као пробни пилот и као један од најчувенијих акробата у ваздуху. Али „луди пилот” не заноси се вратоломним лупинзима. Он из авиона увек хита да се лати цртања. Његов дед, његов отац били су инжењери. И он је пошао истим путем. Планови, нацрти имају магичну моћ.
   Али људи још не схватају његове идеје, он нема среће.
   – Једанпут ми је требало само пет фунти. Да сам их имао, чинило ми се да бих остварио чудо. Али, тада нисам могао да их нађем – испричао је Витл новинарима.
   Године 1935. два пензионисана официра авијације заинтересовала су се за рад младог конструктора. Они су почели да га помажу новчано, па су чак и радили с њим. Смењивала су се ишчекивања, сумње, наде...
   Усто, била су већ настала друга времена и „одговорни” су почели да се интересују. И тако су, 20. маја 1941, настали „седамнаест минута који су изазвали преврат”. Дошла је ера џет авиона...

Aвион на млазни погон

   Да би бар донекле схватио усхићење будућег инжењера кад говори о турбомашинама, потиску и температурама, човек би требало да има смисла за технику. Овако, може да разуме само принцип на коме се заснива тај преврат у авијацији: уместо авиона са клипним мотором и елисом, авион са млазним погоном.
   Тај авион заснован је на принципу сличном кретању ракета, с тим што се за добивање снаге користе ваздух и бензин. Ваздух који усиса машина треба да се искористи за сагоревање горива. Гасови који настају излазе великом брзином на супротну страну од правца кретања авиона. Тиме авион добива јак притисак и развија брзине о којима се доскора није могло ни сањати. При томе процесу развија се таква температура чија висина лаику не казује ништа. Али дозовимо у помоћ језик цифара и поређења.
   Топлота коју развија један џет мотор била би довољна да загреје кућу са 4.500 соба.
   Данас већ постоје мотори који имају 12.000 коњских снага. Најбоље клипне машине авиона са пропелером имале су 3.500 коњских снага.
   Међутим, брзина џет авиона креће се између 1.000 и 1.200 километара на сат! То је брзина која се приближује брзини звука. Ево једне живе представе те брзине, иако трагичне. Џет авион типа „метеор” закачио је ове јесени кров једне куће у Есексу. Иако су му отпадали делови, он је услед силне брзине летео још пола километра, рушећи куће и кровове, док се најзад није распао. Делови авиона нађени су у четири улице...
   На годишњем митингу у Фарбороу, где Британија показује своја последња достигнућа, могао се видети мали ,,остер”, лакши од 1.000 килограма. Али ту је био и џиновски „брабазон”, тежак 140 тона.
   Којом брзином лете ови авиони? Британски бомбардер „камбера” прелетео је 30 августа Атлантик на линији Ирска–Њуфаундленд за 4 часа и 18 минута. На тој раздаљини од 2.073 миље постигнута је просечна брзима од 480 миља на час. То је око 13 километара у минуту.
   Кад се пилот, мајор Камбел, спустио у Њуфаундленду, часовник је, услед разлике између европског и америчког времена, показао исто време које је показивао кад је авион кренуо из Ирске. Он је стигао на циљ у „мртвој трци” са сунцем!
   Истог дана други британски џет поставио је рекорд у брзини пењања. Висину од 12.000 метара достигао је за 3 минута и 7 секунди!

                                                 Све се мења...

   Међутим, брзина не решава све. Она расте, али ствара и нове тешкоће.
   Искрснула су многа питања и многе тешкоће. Како кочити авионе који лете овим фантастичним брзинама? Колики је притисак ваздуха на авион, нарочито на крила? Пилот може сваког часа да изгуби контролу, није сигуран да ће увек укротити машину. Код тих брзина које достижу звук ризик је толики да Енглези врше пробе са малим роботом уместо пилота. Свега један човек у Енглеској – пробни пилот ас Џон Дерн – возио је доскора авион брзином већом од звука. У Америци то искључиво раде пилоти.
   И док се они смело отискују у небо, конструктори не престају са испитивањима – како да што више обезбеде пилота. Они желе да створе такав авион коме ће моћни притисак ваздуха најмање сметати. Начињени су многи пројекти и различита крила у облику бодежа, полумесеца, троугла. Најзад, као најсавршенија показала су се делта-крила налик на то грчко слово.
 

НОВИНАР С ЛЕПТИР - МАШНОМ

    Мирослав Миро Радојчић (1920–2000), легенда нашег новинарства. На Медицинском факултету стигао је до првог испита, а онда га је заувек повукао вртлог звани новинарство. Био је голман сарајевске „Славије”, шаховски мајстор, београдски и светски Дон Жуан с лептир-машном у сивим временима. Први дописник „Политике” (у коју је стигао 1945. године) из Њујорка и Лондона где је у свечаној ложи Вимблдона имао седиште са својим исписаним именом – Мајро Радојчић. Извештавао је и са многих тада светски важних догађаја и места. Највећи део радног века провео је у Њујорку и Лондону одакле су, у то време без телевизије, његови текстови били наш први прави прозор у свет Запада. Кад је једном на аеродрому у Њујорку упознао холивудску диву Аву Гарднер, рекао је:
   „Била је толико божанствена да умало нисам ослепео”, и додао: „Али постојала је једна божанственија, у Београду. Звала се Љубица Оташевић и била је кошаркашица 'Звезде'...”

   Велике висине, исто тако, стварају тешкоће као и велике брзине. Џетови су најефикаснији на великим висинама. Али пилот може сваки час да изгуби свест. Начињена су, додуше, нова одела и нове направе за дисање. Па ипак опасност и даље вреба. Шта пилоту остаје у крајњој невољи? Падобран, наравно. Аутоматско седиште брзо избацује пилота из авиона, али падобран се отвара на висини на којој нема кисеоника, пилот губи свест и – то је његова пропаст. Конструктори су се и ту довили: створили су нов падобран који се не отвара после скока, него тек у простору у коме има довољно кисеоника.
   Одиста, преврат у авијацији. Брзине, висине, направе, одела, падобрани – све се изменило!

Уместо да послуже човеку...

   Да ли је људски удес такав да сваки проналазак, уместо да човека одведе у лепши, радоснији живот, прво послужи за његово уништавање?
   Године 1941. Витлов модел однет је у Америку ради даљих испитивања. Али Витлове нацрте, публиковане уочи рата, прво су искористили Немци. У очајничком покушају да избегну слом, они су пред сам крај рата бацили у борбу прве џетове...
   И данас небо над Корејом парају џет авиони – руски „МИГ-15” и амерички „Себр-86”. Они трагедију Корејаца чине још страшнијом, сејући пустош у корејској земљи, у којој се, кажу, налази метал који је најпогоднији за џет моторе, јер одолева астрономски високим температурама.
   Тако су први џет мотори постављени на ловце и бомбардере. Нови типови ових борбених авиона представљају тајну. Кад су летос у Фарбороу Енглези приказивали своје најновије машине, четири нова типа могла су се видети само у ваздуху. А они су у висини били пре него што их је ико на земљи и чуо. На земљи им нико није смео да приђе ближе од сто метара. Било је то забрањено.
   Енглези сматрају да су њихови џетови најбољи и да ће бар још три до пет година бити вођству.

Лондон–Каиро за 4 часа

   Толико о овим убојним авионима. Људе више интересују светлији, лепши видици: ваздушни саобраћај, велики путнички џетови...
   Такви авиони још нису у саобраћају. Пустимо оца џет машине, Франка Витла, да каже нешто о будућности:
   „Ваздушни саобраћај за последњих десет година имао је чудесан развој. Пре десет година нико није прелазио Атлантик авионом, данас више од половине путника иде преко Атлантика ваздушним путем. Док ово говорим, око 20.000 људи лети у авионима цивилног саобраћаја...”
   Тако је данас. Преко 30 милиона путника превезено је путничким авионима у 1950. години. Они су превалили 26 милијарди километара.
   Франк Витл наставља:
   „Према мојим скромним предвиђањима, путнички саобраћај ће се у току идућих пет година повећати за сто одсто. Шест путничких авиона са 50 седишта превезу годишње исто онолико путника колико брод „Квин Мери”. Само, цивилни џет авиони морају добити бољу потпору са аеродрома. Не сме се допустити да џет кружи око аеродрома и чека на ред да се спусти, јер кад лети ниско и малом брзином, гута превише горива...
   Време џетова у цивилном саобраћају сад сигурно долази. Британија ће ове године пустити велики „комет” са четири џет мотора и44 седишта на линији Лондон–Каиро. Четири часа трајаће цео лет. Полуетапа Лондон–Рим – два часа.

У далеке нове светове...

   А онда... пут око света без спуштања. Тај тренутак није далеко.
   Лепо је ипак кад вас бака подсети како се одушевљавала старим добрим Жилом Верном. Како нам данас наиван изгледа његов јунак Филеас Фог са својим путом око света за 80 дана.
   Али неће ли и ови чудесни авиони бити смешни генерацијама које ће за нама доћи? Јер са њима ће доћи нешто савршеније. Можда њима Месец неће изгледати тако далек као што изгледа нама.