Век од завршетка Великог рата 1918 - 2018

БОРБА ЗА ОПСТАНАК

Још почетком окупације, Аустрија је образовала у Београду, негде у Кнез Михаиловој улици, неко надлештво, под управом чиновника Курца. Објављено је да се сви чиновници и пензионери пријаве томе чиновнику са документима, како би им се одредила помоћ (Unterstutzung). Таман толико да се не умре од глади. Неки су је већ добили. Ја и Зора смо се предомишљале. Примати милостињу од окупатора било је понижљиво. У то време отворен је генерални гувернеман – смештен у Управи фондова – основне школе на неколико места. Дошле су из Загреба пет-шест учитељица са Аделом Милчиновић, књижевницом и феминисткињом. Ја сам је познавала из њених списа и чланака.
   Једнога дана дођоше ми Адела са Новком Ковачевић, београдском учитељицом, познатом хуманом радницом и неким чиновником за школство, чијег се имена не сећам. Питали су ме да ли хоћу да радим као учитељица у основној школи. Адела је мислила да је за нашу децу боље да ми радимо са њима него оне које одаберу аустријске власти.

Марија Мага Магазиновић (1882–1968), филозофкиња, кореографкиња и новинарка, оснивач школе за ритмичку гимнастику; током балканских и Првог светског рата радила као болничарка, предавала у Првој женској реалној гимназији, била удата за чувеног слависту Герхарда Геземана, који се са српском војском повлачио преко Албаније.

    Адела је била југословенски оријентисана и велики пријатељ Срба а и гђица Новка још из болнице за време Балканског рата. Мислила је да је мање понижљиво заслуживати хлеб као учитељица српске деце, него примати Unterstutzung, милостињу од окупатора. После недељу дана премишљања решила сам се да примим Аделин савет и предлог.
   Добила сам место у школи – ондашњој згради Трговачке школе – онда Светогорска улица, сад И. Л. Рибара. У истој школи радиле су и Адела, Новка, Љубица, Нат. Бингулац, Загрепчанка Злата и ја. Управитељ је био Мих. Њаради, мађарски србождер, потоњи бискуп. У разреду је, осим учитељице, присуствовао и фамулус – неки Војвођанин –трећепозивац – и то са прутом „ради одржавања дисциплине”. У ствари ради контролисања нас Српкиња, при раду у школи.

Било је тешко при таквом раду. Већ после неколико недеља наредили су фамулусу да поскида из учионице слике Св. Саве и да их негде склони. Ми смо с децом гласно плакале. Мада нам је Адела саветовала да „стегнемо срце и да ћутимо” – јер „они уживају у нашем јаду”. Наместо Св. Саве и нашег владара унео је и окачио слику Фрање Јосифа и неких војних лица. Нама је казао да деци објаснимо чије су то слике. Ја сам се изговорила да због кратковидости не видим потписе испод слика. Позвала сам неког Симона, Јеврејче које је добро знало немачки, попела га на столицу и он је прочитао ко је ко. Управитељ Њаради ме је укорио за тај поступак као некоректан.
   Од све деце у моме II разреду двоје су ми били најмилији: Марица Т. Поповић, данашњи члан драме у Београдском позоришту, живахна, румена, црноока, паметна а несташница, и Теофило Вл. Спасојевића, дечак тих, повучен у себе, леполик и красних мрких очију. Били су ми најбољи ђаци у разреду и тако драги. Марица у филцаним патикицама, које јој је мама вешто сашила од тегет филцаног шешира, па још са роза гомбицом од вунице. Теофило сав у браон и сам браон косе и крупних паметних очију.
   Једном се по школи сви узмуваше: чисти се, брише, спрема. „ Долази Кватерник!” У моме разреду присуствовао је настави из рачуна. Задовољан успехом, затражио је од деце да се неко јави и штогод отпева. Наравно, Марица устаде и запева ону песму из Балканског рата где се каже да је „Фети-паша разапео шаторе, па он зове Србадију да се њему покоре”. На што му је одговорено: „Потурицо, издајицо, фишек ти је одговор!” Настала је мучна пауза иза Маричине песме. Њаради је блед гризао усне. Кватерник смешећи се запита Марицу: „Јеси ли ту песму научила у школи?” – „Не, не, то ме је научио мој ујка. Он је побегао са нашом војском. Али ће се вратити да нас ослободи”, забрза мала несташница. Па чисто са висине: „Овде смо учили да певамо само 'Лети пчела малена' и 'Медвед бере јагоде'.” Кватерник се слатко насмеја – а мене колена једва одржаше на ногама.

Због „недовољне дисциплине” премештена сам после из те школе у школу код Вазнесенске цркве, у старој згради. Управитељ је био неки учитељ Катић, славонски Шокац, али југословенски оријентисан. Скренуо ми је пажњу: да је мој премештај нека врста казне, и да пазим како се држим, јер може уследити и што горе. Ту сам у разреду нарочито заволела две сестрице Виду и Јелу Јовановић, врло музикалне девојчице, које су по ослобођењу неколико година биле међу мојим најбољим ученицама у школи за ритмику.
    Г. Катић се братски заузео, после смрти мога синчића, да ми се да једномесечно одсуство ради пута у Швајцарску на виђење с болесним мужем. Добри Г. Милер писао је Герхарду о несрећи која ме је задесила. На основу Герхардовог „домовног документа” издао ми је пасош за Швајцарску. Ја нисам хтела да изгубим српско поданство удајом, и остала сам стално наш поданик по избору. Мој правни случај био је први: да останем у поданству своје државе иако сам удата за странца.
   Герхард је преко Г. Милера телеграфисао: „Прикупи сву снагу и дођи к мени!” Пошла сам, али боље да нисам!
 

Марија Мага Магазиновић
(одломак из аутобиографије „Мој живот”
коју је приредила и објавила Јелена Шантић, 2000)

Текстови су преузети из антологијске едиције у десет томова
„Први светски рат у српској књижевности”,
издање „Службеног гласника”, Београд, 2018.