Писац као народни непријатељ

БОРА НИЈЕ НАШ

Управо приспела с прославе рођендана Фрање Јосифа, угледна београдска дама патриотски је узвикнула: „Ја ћу прва Станковићеву књигу запалити насред Теразија кад дођу наши!” Наши су, дабоме, дошли и кренула је хајка...

Напади су почели одмах по доласку ослободилаца у нашу престону варош. Окупатора више није било, али се није оскудевало у домаћим издајницима и сарадницима мрског непријатеља. Неки су, како то већ приличи ваљаној правној држави, стигли пред суд, неки одмах заглавили тамницу, а неки били изложени осуди јавног мнења, односно прозивкама у новинама. Пре свега, на удару су били јавни радници, они чије је име уваженом читатељству нешто значило.
   Одговор на питање које је после Првог светског рата поставио тад још млађани Иво Андрић није јасно дат ни после потоњих војни. А питање је, у разговору с тадашњим новинаром „Политике” и књижевником Синишом Пауновићем, Андрић овако поставио:
   „Зашто се само оптужују књижевници за сарадњу, зашто не одговара касапин што је клао под окупацијом стоку, пекар што је пекао хлеб, возовођа што је возио људе, кафеџија што је држао кафану. Нарочито ако је био у могућности да и без тога преживи рат и окупацију?”
    Још је додао:
   „А на Бору Станковића били су дигли хајку... Први пут кад је дошао у мој стан Бора ми се жалио како су и за њега тражили вешала, као за неке сличне ’кривце’ у Француској! Ужас!”
   Дакле, следи прича о Бори Станковићу као „народном непријатељу и издајнику”.

Време смрти и забушанти

   Напади су кренули још у току рата – кришом и углавном на кућним седељкама. Први је, како су утврдили историчари књижевности, почео београдски кафеџија Ставра Трпковић, исти онај који у то исто време издашно чашћава аустријске доглавнике у Београду и ужива повластице.
   Глумац Сава Теодоровић, који све време окупације није одбио ниједну представу у Народном позоришту, Бори Станковићу препоручује и тада злогласну „Главњачу”. А једна угледна београдска дама, која је у друштву аустријских официра весело прослављала рођендан Фрање Јосифа, на журу такозваног патриоте изјављује да ће она „прва Станковићеву књигу запалити насред Теразија кад дођу наши”.
   Наши су, дабоме, дошли. Оптужбе на рачун Боре Станковића – за кога је Андрић рекао „то је наш највећи и најоригиналнији писац кога сам више пута читао и студирао” – кренуле су септембра 1919. године, а поводом турнеје Народног позоришта кроз Босну, Далмацију и Војводину. Новинар „Политике”, и тада нашег најугледнијег дневника, просто пенуша на вест да ће се играти и „Коштана”, па каже:
   „Зар тај писац није још избачен из репертоара Народног позоришта? Зар није могло бити без тога Борисава Станковића, који је своје перо ставио у службу аустријских полицијских ’Београдских новина’?”

 

НА ВЕЛИКОМ ПЛАТНУ

   Овога лета очекује се премијера филма „Нечиста крв – грех предака” заснованог на делима Боре Станковића. Режирао га је Милутин Петровић према давно изгубљеном сценарију Војислава Воје Нановића (1922–1983), једног од најзначајнијих сценариста с простора Југославије, који је прилагодила Милена Марковић.
   Филм, после којег следи и телевизијска серија, прати причу о угледном српском трговцу Хаџи Трифуну у тумачењу Драгана Бјелогрлића. Уз њега играју и Катарина Радивојевић, Нела Михаиловић и други познати глумци.
   Иначе, пре тачно четврт века екранизован је Борин роман „Нечиста крв” у режији Стојана Стојчића, који је са Славеном Радовановићем урадио и сценарио. Улоге су тумачили: Маја Стојановић, Раде Шербеџија, Мето Јовановски, Љуба Тадић...

   Аутор текста даље истиче да се надао да ће сарадницима „Београдских новина”, ако не буду „под ланцима као што би у другом свету били”, онемогућити да објављују своја књижевна дела и да друштвено делају. А ето, они који су „рањавали душу премученог народа” и они који су под својим потписом „војевали за бечке циљеве” слободно шетају. Јер, у „званичном органу аустријског Ђенералштаба под маском књижевног рада купила се сва гнусоба, сав гад, сва трулеж нашег друштва.”
   Наравно, у тим првим данима освајања слободе ни друге новине не смеју да изостану. Узвикује се у насловима и патриотска парола да „Бора Станковић није више наш”. Јављају се чак и дотад Борини лични пријатељи, они који су такође сарађивали у истим „непријатељским новинама”. Тако Душан Николајевић, драмски писац и есејиста, узвикује да је Станковић „за време рата и после рата био бедан, једна готово тужна мрља, једна физичка и морална руина, само безочно пањкало, нетрезно шуњало које се увукло у буре ракије, гори од свих које је описао.”
   А Бора је у тим текстовима који су га прикачили за стуб срама заиста описао много њих. И оне који су приликом повлачења страшне 1915. године први бежали и за себе и своје породице обезбеђивали комфор у аутомобилима или колима и вагонима, али и оне који су трговали патриотизмом, те поприличан број оних који „забушише и остадоше у земљи до сада, радећи своје послове, чисто брекћу од здравља”.

Торбица поред кревета

   Неспорна је чињеница да је Бора Станковић сарађивао у „Београдским новинама”, листу којим су у то време непосредне управљале аустријске власти. У њима је више од две године прештампавао старе приче и писао фељтоне о Београду и Београђанима, углавном о онима који су га по доласку ослободилаца највише теретили.
   Међутим, кад су почетком 1918. неки бројеви „Београдских новина” почели да се појављују само на немачком језику, Станковић је свом пријатељу, огорчен, рекао:
     „На, па сад нека пише ко хоће, ко зна швапски, а ја не... И ако хоће нека ме бесе, али више ја нећу писати, јер хоће да нас понемче, језик да нам затру... Мало им што штампају латиницом, но хоће и ово... На!”
   И више није објављивао.
   А разлога за сарадњу Боре Станковића у „Београдским новинама” било је прегршт. Пре свега, кад се јула 1916. године вратио из избегличког логора у Дервенти, био је са женом и три недорасле кћери у очајном материјалном стању. Покушавао је и преко кафеџија и пиљара да продаје своје књиге, али ко је у тим временима марио за писану реч. Стално је оправдано страховао од новог заточеништва, па не чуди што га Чича Илија Станојевић, један од највећих српских глумаца, који је у окупацији радио као келнер, при првом сусрету саветује да припреми торбицу и да је држи спремну поред кревета. У њу, поред хлеба, треба да стави свећу „да му се има више главе шта запалити”.
   Изгледа да је најјачи разлог за пристанак на сарадњу у „Београдским новинама” ипак било дубоко осећање неправде, отпор према свима који су рат и голготу народа схватили и прихватили као сасвим уносну трговину. Тада је записао:
   „Знајући за ужас оне погибије албанске, и по томе не да сте судили већ сте били уверени да ћете наићи на готово пустош од наших, ви се чисто зграњавате кад поново угледате сва она некадашња лица по својим трговинама, радњама и по улицама. И то све смирено, прибрано, са свакидашњим задовољним изразом лица. Као да се ништа није десило... Све задригло и лепше обучено него икад. На првом месту трговачки ред, па онда занатлијски, кафеџијски и по који полицајац.”

Не умем да пишем по упуту

   Очајан због оптужби правоверних и гласних патриота, Бора Станковић је спас налазио у пићу и повлачењу у себе. О његовој тужби „Политике” Варошком суду за град Београд није се сачувао траг (бар га нису открили познаваоци живота и дела Боре Станковића).
   Уз то, писца „Коштане” тужила је и Циганка Малика, која му је служила као узор за Коштанин лик, тражећи део хонорара. Залуд се писац правдао да би, следећи ту логику, сви Врањанци који се зову Митке, Тома, Мита требало да потражују „део свог колача”.
   Хајка која се по новинама дигла на несрећног Бору изгледа да је одлучујуће утицала да не уђе у Српску академију наука, о чему се говорило још пре рата. Уз то, престао је и да ствара.
   Кад су га послали да пише о бугарским зверствима у Првом светском рату, и те како се обрадовао, јер је поверовао да је рехабилитован. Међутим, кад је у Врању из Београда почео да прима писмена упутства о чему и како треба да пише, вратио се необављена посла, и то уз речи:
   „Не могу, па не могу! Ако би требало да им судим за сва та зверства, ја бих осудио читаве бугарске дивизије без предомишљаја на смрт! Пуцао бих и на свога рођеног брата који би се тако понашао и у миру и у рату према нејачи, али да пишем по поруци не могу, не умем, људи, схватите... То је за новинаре, а не за књижевника. Био сам у Сурдулици, слушао сам у Врању очевице зверства, написаћу једног дана нешто за себе, али за новине не!”
   Умро је ојађен и обезглављен 22. октобра 1927. године Тек по смрти објављена је његова књига „Под окупацијом”, збирка репортажа и фељтона, у којој су се многи викачи на његово „издајство” препознали. А тек 1980. године библиотека „Хеликон” објавила је његове приповетке-фељтоне „Забушанти”, текстови које је својевремено објављивао у „Београдским новинама”. Они који би се поново препознали одавно нису међу живима, али живи, живи дух...

Број: 3618 2021.
Аутор: П. Милатовић