Живот пише драме

БОЛСРУД ЗВАНИ ХРАБРОСТ

Промрзлине на ногама постале су толико озбиљне да више није могао да хода. Убрзо је приметио да му је стопала захватила гангрена. Знао је шта му је чинити...

Освајањем Норвешке Хитлерова војска обезбедила је јако упориште у Северном Атлантику, могућност да користи њена природна богатства, а симболички се овим подухватом показало како се нацистичка империја незаустављиво шири. Иако су под окупацијом живели до 8. маја 1945. године, многи Норвежани су на овај или онај начин пружали отпор непријатељу. Међу њима су били и припадници Норвешке независне чете 1, коју је предводио Мартин Линге. Њега и његове људе подржала је Британска управа за специјалне операције која им је обезбедила обуку у Шкотској пре него што су се вратили у домовину.
   У марту 1943. године четири командоса из чете, заједно с још осморо Норвежана, отпочели су подухват „Мартин”. Циљ је био да се помоћу осам тона експлозива уништи немачка ваздушна база у граду Бардуфос на северу Норвешке. Током припрема за ову опасну мисију један командос покушао је да се састане с тамошњим припадником покрета отпора. У неочекиваном обрту судбине, уместо с њим, срео се с обућарем који се исто звао. Према неким извештајима, у питању је био немачки доушник који је детаље разговора одмах пренео Гестапоу.
   Подухват „Мартин”је пропала и дванаесторица мушкараца брзо су се вратили до рибарског чамца пуног експлозива. Пропао је и покушај да побегну, јер их је немачка фрeгата пресрела у фјорду надомак острва Ребенесеја. Командоси су донели тешку одлуку да униште чамац сопственим експлозивом. Употребили су упаљач с одложеним паљењем, пребацили се у гумени чамац и поново се дали у бег. Упорни Немци запуцалу су на Норвежане и успели да убију једног командоса и потопе пловило. Десеторица су завршила у леденој води, а затим у рукама Гестапоа, који их је погубио. Само је члан Јан Болсруд успео да преживи.
   Болсруд је постао део подухват као стручњак за подводне мине. Прошао је обуку да би научио да нечујно плива до хидроавиона и поставља експлозив. Није добио прилику да покаже своје умеће јер чета није ни стигла до Бардуфоса, где се налазила непријатељска ваздушна база, али су му припреме за мисију умногоме помогле да преживи напад.
    Кад су нацисти запуцали на чамац, Болсруд је уронио у ледену воду и допливао до обале. У мокрој одећи, без једне чизме, једва се дотетурао до увале која му је послужила као заклон. Знао је да су му непријатељи за петама. Немачки војник га је нашао, али није стигао да узбуни остале. Норвежанин је одмах извукао пиштољ и убио га. Измучен и уплашен, изашао је из скровишта кад је пао мрак. Униформа му је била потпуно залеђена.

Наредних девет недеља настављена је потера за Болсрудом. Командос је опрезно напредовао кроз северну Норвешку, застајући у селима где су људи били вољни да му пруже уточиште и храну, обућу, завоје за промрзла стопала. Стално је био у опасности да га неки мештанин преда Немцима. Зато се трудио да се нигде не задржава. Помагачима није откривао где је био пре тога, нити куда се запутио. Крајњи циљ био му је да пређе границу са Шведском. Веровао је да ће одатле лакше побећи у неку од савезничких држава и да се примири док се потера не обустави.
   На скијама које је добио од добронамерних сународника брже је напредовао до границе, све док се није затекао усред јаке мећаве, која га је натерала да скрене с пута. Сломљен од сурових временских непогода једва се кретао, а снежно слепило му је додатно отежавало. Некако је стигао до планине Јећевари, где га је задесила нова несрећа: на њега се обрушила лавина, па је остао да лежи испод наслага снега, с потресом мозга. Скије су биле уништене и није знао где су завршиле залихе које је носио са собом.
    Болсруд је наставио да хода, али почео је да осећа озбиљније последице тешког вишенедељног пута. Бунцајући, чуо је гласове сабораца. Срећа му се коначно осмехнула кад је дошао до села у коме је живео припадник покрета отпора. Мештани су га сакрили у шталу и заједнички се борили за његов опоравак. Нажалост, промрзлине на ногама биле су толико озбиљне да Болсруд више није могао да стане на ноге.
    Намерили су да га пребаце на оближње острво – прво су на носилима, па санкама, па чамцем преко фјорда. Оставили су га у бараци са залихама хране, уз обећање да ће се вратити за неколико дана. Нови дом Болсруд је у шали назвао хотел „Савој” по раскошном хотелу у Лондону.
   Ипак је био приморан дуже да чека. Непредвидиво време спречило је помагаче да се врате онда кад је договорено. Болсруд је приметио да му је промрзла стопала захватила гангрена. Знао је шта му је чинити. Загрејао је нож да би га стерилисао, а затим исекао палац на једном стопалу и мртво месо са врхова још неколико прстију.

Мештани су се вратили после пет дана. Однели су га даље на планину, до заклона у некој стени, где је остао девет дана. Тако је текло путовање. На сваком следећем месту остајао је више дана. Гангрена је напредовала, па је морао да исече преостале прсте на ногама. Тада је први пут помислио на самоубиство. После много мука припадницима покрета отпора у помоћ су притекли мештани из племена Сами. Њиховим санкама командос је безбедно прошао кроз Финску и коначно дошао до Шведске.
    Требало је седам месеци да се Болсруд опорави. Кад су га одвели у болницу, имао је мање од 40 килограма. Полако је враћао физичку снагу, вид му се побољшао и поново је морао да учи да хода на оштећеним стопалима. За мање од годину дана отишао је у Шкотску, где је обучавао норвешке припаднике покрета отпора. Ипак, убрзо се вратио у домовину са жељом да и сам учествује у борби против нациста.
     У Норвешкој је дочекао крај рата, а за бројне заслуге одликовале су га и норвешка и британска влада. Болсрудова прича надахнула је филмове „Девет живота” (1957) и „Дванаести човек” (2017), као и више књига и документараца.