Живот је бајка – Вилијам Честер Мајнор, лекар и лексикограф

БЕЗУМНИК БЛИСТАВОГ УМА

Како је амерички хирург, убица и пацијент психијатријске болнице допринео стварању Оксфордског речника енглеског језика.

Месецима је Вилијам Честер Мајнор (1834–1920) био заокупљен мислима о људима који му раде о глави. Живео је у сиромашном делу лондонске општине Ламбет где је криминал био уобичајена појава. Неколико пута је ноћу, из постеље, видео сенке ирских осветника који су желели да га докрајче. У фебруару 1872. године више није могао да издржи. Решио је да им се супротстави и употреби пиштољ скривен испод јастука. Следеће вечери, када је видео тамну фигуру у дну кревета, није мировао. Уљез га није напао као што је очекивао, већ је напустио собу и изашао на улицу. Мајнор је истрчао за њим и испалио неколико хитаца. Непознати човек се срушио и преминуо на лицу места.
   Није то био никакав осветник. На улици је лежало беживотно тело Џорџа Мерета, оца шесторо деце, радника који jе у то доба кренуо на посао. Мајнор је умислио да је био у његовој соби. Као што је умислио и да постоје ирски осветници. И поред убеђивања да није урадио ништа погрешно и да се само бранио, полиција је убрзо закључила да је то био злочин потпуно неурачунљивог човека. Исту процену дали су и стручњаци током суђења. Зато тридесетседмогодишњи Вилијам није завршио у затвору са осталим криминалцима, већ у психијатријској болници Бродмор у Беркширу.
   За многе пацијенте затварање у устанoве далеко од очију света значило је крај онога што се сматрало нормалним и корисним животом. Али то није важило за Мајнора.Човек кога су годинама прогањале сумануте слике и мисли, управо је у Бродмору нашао сврху постојања по којој га данас историја памти. Окружен књигама и хартијама у својој болничкој соби, овај некадашњи ратни хирург годинама је прикупљао материјал који ће ући у издање чувеног Оксфордског речника енглеског језика. Његов допринос, према речима уредника, био је непроцењив.

У ратном пламену

   Вилијам Мајнор прошао је много тога пре него што је стигао до Енглеске. Рођен је на Цејлону (данашња Сри Ланка) као син мисионара. Када је имао 14 година послали су га у САД, где је завршио медицину на Универзитету Јејл. Хирург са знањем стеченим на једном од најбољих факултета био је од велике користи на бојишту током Америчког грађанског рата. Као лекар Уније учествовао је у бици која се одиграла маја 1864. године у непроходним шумама Вирџиније. Иако то није био окршај који је одлучивао о исходу рата, запамћен је по многобројним жртвама, страдалим не само од оружја већ и од шумских пожара, или услед  експлозија сандука са муницијом.
   Тим ужасима сведок је био и Мајнор. Иако је и раније лечио рањене војнике, први пут се суочио са толиким бројем људи који су молили за помоћ у агонији, са тешким повредама и опекотинама. Међу њима су били и припадници исрке бригаде, познате по неустрашивости. Ипак, после страхота у овој бици, неки су одлучили да побегну. Један од Ираца је ухваћен. Уобичајена казна за дезертерство била је смрт, али се војска понекад одлучивала за блаже мере. У овом случају, одлучено је да војник буде жигосан и тако до смрти носи белег срамоте. Ужареним гвожђем требало је да му се утисне слово Д на десном образу. Одлучено је да Вилијам Мајнор обави задатак. Ово искуство неповратно је оштетило његово крхко душевно стање.
   По завршетку рата наставио је да ради као војни хирург у Њујорку. Тада је почео да показује и прве знакове суманутости. Умишљао је да га прогањају, а сумануте мисли појачале су се пошто је опљачкан и убијен један његов колега. Од тада се није одвајао од пиштоља. Осим што је све више губио везу са стварношћу, био је заокупљен и развратним мислима. Јавне куће биле су му омиљено место где је себи давао одушка.
   Његово необично понашање привукло је пажњу надређених у војсци па је 1867. године пребачен на Флориду. Тамо му је било још горе. Сумњао је да су се остали војници уротили против њега. Чак је једног дана изазвао на двобој најбољег пријатеља. Слали су га код неколико лекара, али узалуд. Сумануте мисли нису га напуштале, па је 1868. године први пут примљен у душевну болницу. После 18 месеци није показао никакв напредак, па су коначно одлучили да га отпусте из војске и доделе му пензију.
   Ослобођен свакодневних обавеза, и у жељи да некако помогне сам себи и побољша своје стање, Мајнор је отпутовао у Енглеску. Живео је у сиромашном делу Лондона и опет му је главна забава била посећивање јавних кућа. Што се тиче маније прогањања, изгледа да је она још боље цветала на европском континенту. Укратко, Мајнор је постајао све безумнији. Слике из рата пратиле су га све до Енглеске. У то време почели су да му се привиђају ирски осветници. Лудило је достигло врхунац оне фебруарске вечери када је настрадао недужни Џорџ Мерет.

Суманути сарадник

   У време када се Мајнор већ одомаћио у Бродмору, шкотски лексикограф и филолог др Џејмс Мари предузео је обиман посао уређивања Оксфордког речника енглеског језика. Многи су га сматрали лингвистичким генијем, али ниједан стручњак није могао тако велику и значајну књигу да приреди самостално. Зато је 1879. године у неколико часописа објавио да тражи помоћ добровољаца. Мајнор је истакао да је потребно прочитати велики број књига из различитих раздобља како би се из њих извукли цитати који објашњавају значење речи. Наравно, већина појмова имала је више од једног значења, што је посао чинило још сложенијим. Било је много неиспитаних извора и Мари се надао да ће окупити довољан број сарадника.
   Случај је хтео да један од часописа у којима је Мари позивао читаоце да му помогну заврши у Мајноровим рукама. Некадашњи лекар одувек је волео да чита. Књиге, као и сликање, прекраћивали су му дане у болници. У његовој соби лежале су на гомилама. Било је ту и неких веома ретких издања која је било тешко наћи у антикварницама и библиотекама. Чинило се да је рад на Оксфордском речнику дошао у право време.
   Наиме, током неколико година колико је боравио у Бродмору, Мајнор је био променљивог расположења. Током дана углавном се понашао сасвим уобичајено. Неколико пута чак је изразио жаљење што је убио недужног човека. Врло ретко имао је испаде, као једном када је одбио да се врати у зграду усред снежне мећаве. Тада је мало лајао и урлао на особље… Невоље су се јављале тек кад падне мрак. У тами је видео очи младића спремних да га нападну, чуо је њихове кораке и био је сигуран да ће га угушити крпом натопљеном хлороформом, или да ће му на силу сипати разне хемикалије у уста. Због тога је често седео забарикадиран у соби. Стављао је столице, комоде и остали намештај на врата како нико не би могао да уђе.
   Ствари су се примириле када је одлучио да се одазове на позив Џејмса Марија. Користан рад на речнику учинио је његов ум бистријим и бар делимично мање суманутим. И то није било први пут да је допринео оваквој врсти литературе. Када је био на првој години медицинских студија помогао је Нои Вебстеру у стварању речника. Тада се није баш прославио, чак је направио неколико несмотрених грешака. Овога пута посао је био захтевнији, али, срећом, имао је времена напретек. Проводио је сате за радним столом и пажљиво ишчитавао странице старих књига. Бележио је све појмове који би му се учинили занимљиви, уз опширне коментаре и објашњење речи.
   Иако га нису лично упознали, стручњаци који су учествовали у стварању речника убрзо су увидели да се Мајнор издваја од осталих сарадника. Добровољни сарадници слали су дневно на стотине, понекад и хиљаде писама са цитатима из разних књига, без одређеног реда. Мајноров поступак био је другачији: правио је листу речи узетих из  сваке појединачне књиге. Подвлачио је цитате, тако да се тачно знало са које стране је преузет део који илуструје њихово значење. Тако, ако би га неко питао шта значи реч „јабука”, он би у свом каталогу имао сва места из књига у којима је нашао различита објашњења и употребу.
   Први захтев уредника био је да се шаљу делови књига који објашњавају реч „уметност”. До тада су нашли 16, али су били сигурни да их има много више. Мајнор је нашао укупно 27 значења. Мари је био одушевљен. А то је био тек почетак. Свакодневно су од њега стизала нова писма са новим речима, све до пред крај деведесетих година 19. века. У просеку је дневно обрађивао око 20 појмова. Његов допринос био је огроман. Процењује се да је за две године послао око 12.000 навода из разних књига и списа.
   Занимљиво је да све то време нико из Филолошког удружења није знао тачну адресу  свог најплоднијег сарадника. Знало се само да писма стижу из Кроторна, места где се налазила болница. Пошто се потписовао као доктор Вилијам Ч. Мајнор, Мари је претпоставио да је у питању лекар у пензији који воли да чита и има вишак слободног времена. Тек 1891. године разменили су неколико личних писама и договорили се да се састану у Бродмору.
   Мари је свакако био изненађен што га затиче у душевној болници, али пошто су разменили неколико учтивих речи, био је убеђен да пред њим није луд човек. Седели су у лекарској соби и разговарали сатима. После састанка обојица су били уверени да ће још дуго сарађивати. Међутим, бубице у Мајноровој глави одлучиле су да се поново узбуне. Душевно стање убрзо му се озбиљно погоршало. Све више се окретао вери, а са духовношћу је расла и кривица због свих грехова које је починио у прошлости, па је почео себе телесно да кажњава.
   Током 1902. године престао је да ради на речнику, али је наставио да се дописује са Маријем који је за њега и даље имао само речи хвале. Филолог му је помогао и да се 1910. године врати у САД. Није пуштен на слободу, само су га преместили у другу болницу, где је и преминуо деценију касније. У умрлици није споменут његов допринос Оксфордском речнику. Остао је тамо где је било најважније, на његовим страницама.