Живот пише драме

БЕКСТВО ИЗ ЛОГОРА СМРТИ

Александар Чернавин био је један од првих људи који је с породицом побегао из злогласног совјетског гулага

Дошли су у сутон, тихо и ненаметљиво, као какве ноћне сенке, али Александар Чернавин није био изненађен. Већ неколико недеља, чим би успавали сина, седео је у дневној соби са својом женом, мислећи како су им то последњи заједнички тренуци. Звоно се двапут зачуло и Александар је отворио врата двојици омалених полицајаца у цивилној одећи. Знао је шта га чека. Један му је пружио налог за хапшење, док је други, као по некој навици, почео да претражује стан. За то време Александар је почео полако да се припрема за пут – спаковао је два пара гаћа, јастук, ћебе, пар коцки шећера и неколико јабука.
    – Спреман сам – мирно је рекао полицајцима а у себи помислио – Спреман сам за смрт!

   Док су га уводили у кола, чуо је само јецаје жене који су постајали све тиши, а онда је настао мук. Све му се помутило у глави.

Многи су више волели да иду у гулаг (такозвани радни логор), него у болну чамотињу затвора.  И дуготрајан физички рад чинио им се подношљивијим, као својеврстан психолошки бег. Уосталом, у кухињи  гулага човек је могао понекад да украде главицу лука. Већина људи ту је патила  од скорбута, па је потреба за свежом храном била толико велика да је и главица белог лука била награда за целодневни тешки рад. Али официри тајне службе пребацивали су затворенике у радне логоре само када су сматрали да је испитивање окончано. Високо обучени инжењери такмичили су се за право да обављају послове водоинстелатера или бравара, док су се професори надметали око тога ко ће гланцати подове а ко прати степенице.
    Током испитивања Владимиру Чернавину је речено због чега је стављен у посебну ћелију.
   – Надам се да ћемо се разумети да неће бити потребно да вам променимо режим. Ако будете отворени, добићете трећу категорију гулага, која је најблажа – рекао му је испитивач. – Тамо ћете моћи и да вежбате у дворишту, па чак и да вам достављају књиге. Запамтите, међутим, да све то зависи од мене; сваког  тренутка могу да вам одузмем све и пошаљем вас у самицу. Надам се да сам јасан. Наравно, одавно смо одбацили средњовековне методе. Нећемо да вас вешамо за ноге или скидамо кожу с леђа, али имамо друге начине, не мање делотворне, да извучемо истину од вас.
    И тако је Владимир из Мурманска, сад већ бивши рибар, завршио у Карелији, у радном логору, да помогне око рибарења. У ћелији за двадесетак људи било их је бар стотину више. Одмах је почело дружење с окорелим бандитима који су, зачудо, према њему  били веома добри. Једном приликом му је један од њих понудио хладну супу с неколико резанаца, помешану с неком лепљивом масом. Владимир то није могао да једе али је узвратио пажњу, извадивши из недара, на запрепашћење свих, једну јабуку.

    – Одакле ти јабука? И то свежа? Како си успео да је донесеш? То је строго забрањено.
   – Не знам – одговорио је. – Једноставно су ме пустили.
   Собном колеги, који је због недостатка витамина Це имао чиреве од главе до пете, дао је јабуку. Та прва ноћ у логору била је најтежа. Целе ноћи није ока склопио. Једна једина мисао бдила му је иза капака – бекство.

Већ сутрадан је упознао сељака који му је пружио потпун  увид у стање у логору и схватио је да није добро чуван. Сити од обилних оброка, стражари су били лењи. Задатак им је био да патролирају петнаестак километара дугачком стазом око логора, у паровима, али углавном би се завукли негде и, слушајући радио, наливали се вотком. У шуму нису улазили. Плашили су се! Међу њима су кружиле приче о одбеглим затвореницима који су у заседи  једва чекали да их убију и украду им храну.
    – А шта је с псима?
    – Којим псима?! – одговорио је сељак. – Понекад их поведу са собом, али су лоше тренирани.
   Током следећих месец дана Александар је напорно радио у гулагу, а слободно време проводио планирајући бекство. Знао је да је чамац једини начин да побегне у оближњу Финску. Међутим, то је било више него опасно. Пре свега, морао би да у тајности направи чамац или да га украде, а тек онда га је до слободе делило 500 километара хладног и узбурканог мора. Некако баш у то време добио је писмо од жене која му је јављала да је добила дозволу да може да га обиђе са дететом.

 Александар је знао да је женина посета права прилика да се договоре не само око његовог бекства, већ да све троје пребегну у Финску и једном за свагда побегну од чељусти комунизма. Он је својевремено био члан партије, али је убрзо увидео у шта се претворио Стаљин. Људи су масовно гладовали, а врхушка на власти оптуживала је за то унутрашње и спољне непријатеље који су масовно завршавали у гулазима, логорима чији је даноноћни сустанар била смрт.
   – На лето бежимо из Русије – рекао је жени одважно, самоуверено, чим су их чувари оставили саме. – Веслаћемо и успети, или ћемо умрети заједно.
   Током тих пет дана, колико је његовој жени и детету било одобрено за посету, заједно су сковали детаљан план. Договорили су се око одредишта где ће се наћи, пошто он побегне из логора, а у међувремену размењиваће писма која ће садржати тајни код, јер су официри у логору читали сва одлазне  и долазне пошиљке.
    У априлу, међутим, Владимиру је била достављена нова пресуда. Одређен му је  премештај у логор близу Белог мора на не мање од пет година. Нови (рибарски) гулаг није му пао тешко – петнаесточасовно радно време и натраг у пренатрпане ћелије, и даље је било много боље него да трули у неком затвору од досаде. Гулази су иначе били велики пословни подухвати, засновани на робовском раду, и били су својеврсна држава у држави, са својим законима и сопственим валутама. Владимир, пак, увек пожртвован у намери да повећа улов рибе, и још бољи у управљању људима, успео је да „купи” своје тамничаре, па су му биле дозвољене још две посете породице. И током друге посете, у августу 1932, породица Чернавин план је спровела у дело.
    У цик зоре, док је трајала смена страже, ишуњали су се из логора и укрцали у чамац удаљен стотинак метара од улаза у логор, који је Владимир кришом направио. Сину који је имао непуне четири године рекли су да иду на излет у природу. Чим су се укрцали веслали су цео дан без престанка. Увече су сакрили чамац међу дрвећем и искрцали се на обалу.
   – Где ћемо да спавамо? – питао је дечак.
   – Нећемо спавати – одговорила је мајка. – Одморићемо се пола сата а онда морамо да пешачимо целе ноћи. Морамо да побегнемо или ће твог оца затећи најгора могућа судбина.

Аонда су, после краће паузе, кренули пешке. Колико дуго? Колико дана? Свеукупно, 22 дана и 200 километара, преко непрегледних мочвара, вијугавих река, стрмих планина и шума, током којих је све што је могло да крене наопако и пошло наопако. Прво су изгубили компас и мапу током преласка једне брзе реке, и тако провели седам дана пешачећи у супротном смеру. Отац је једне ноћи пао од грознице и температуре и једва преживео. Срце му је било слабо – резултат мукотрпног рада. Следећу ноћ, таман кад су помислили да је најгоре иза њих, провели су шћућурени у шипражју испод малог моста пошто су угледали совјетску стражу на другом крају реке, педесетак метара од њих. Било је посебно тешко приморати малог дечака да буде тих. Недостатак сна и хране полако је узимао данак. Да ствари буду горе, мали Андреј добио је гнојну упалу ткива потколенице, коју је отац био приморан да одстрани бријачем.
   – Ово ће те јако заболети – рекао је гледајући дечака право у очи.
   Али дете је било храбро на оца. Није заплакало нити закукало иако је бол био неиздржив. До јутра, колико су ћутке чекали да оде стража, чинило им се као вечност, а мали Андреј као да је преко ноћи одрастао.
   Кад су после  још недељу дана и недељу непроспаваних ноћи напокон прешли совјетско-финску границу и ушли у прву напуштену дрвену викендицу, отац је запалио ватру и коначно су све троје заспали  један поред другог. Сутрадан су се предали финским властим.

Број: 3564 2020.
Аутор: Д. С.