Фантастика

БАСНА О ЗЛОСРЕЋНОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ

Човек је коњу вук

Сећам се да је професор историје у школи рекао да је најотровнија гљива била она чије је семе над Хирошимом посејала Енола Геј и да је свет тада толико полудео да му других гљива више и не треба. Је ли заиста било тако не знам, јер се у гљиве слабо разумем, а понешто верујем да је свет увек био накриво и једино ћу признати да ме је живот научио да тежишну тачку тражим на посве необичним местима. Може бити да се никада не бих присетио те школске анегдоте о гљивама и лудилу да се не зби чудноват догађај о ком испрва бејах решен да никоме не причам, вођен поштовањем према успомени на оне који су у њему учествовали. Сада пак мислим да, с обзиром на настале прилике, откривање истине не би могло да нанесе било какву штету, а пажљиви читалац можда би могао извући какву корист у виду наравоученија.
   Несвакидашња беше та ујдурма која се збила једног необично сунчаног, готово правог летњег, а ипак јесењег, дана, пре три зиме. Особено се друштво без најаве окупило у мом малом стану. Најпре ми је у посету свратио пријатељ са коњском главом. Док смо блажени сркутали чајеве, по свом обичају без куцања, ушао је и одмах за сто сео мој некадашњи колега Олд Форхенд. Њих двојица срели су се пре тога само једном, а после сам избегавао да их истовремено зовем на чај. Наиме, Форхенд пије само неку колумбијску мешавину од које постаје заједљив. Заједљивији него обично. Тада је упао ненајављен и могао сам само да прижељкујем повољан развој догађаја. Узалуд.
   – Ох, пријатељу са коњском главом, и ви сте ту! – нагнуо се према њему – Или вам можда чиним увреду?! Можда је пристојније да вам се обраћам као коњу са пријатељским телом?
   – Нии-иии-како, господине Форхенде. По таквом бих резону ја вас требало да зовем Бркови са људским телом, зар не?

И тако, реч по реч, а то нису увек биле биране речи, трпео сам их јесењи дан до подне. Онда пријатељ са коњском главом нагло погледа на сат и рече како мора да крене. Извињавајући се, натукну како има заказан преглед код морфо-био-нефролога, некаквог Руса који је у некаквој степи спознао некакве велике истине и сада лечи готово све болести. Олд Форхенд толико је наваљивао и распитивао се да нас је пријатељ са коњском главом позвао да кренемо с њим. Форхенда је веселила и сама помисао на излет, а и мом артритису пријао би излет у пустињу. Али нисам смео смести с ума њихову нетрпељивост. Ипак, некако их зауздах, изађосмо, зајахасмо сваки своју рагу и одјахасмо кроз прерију да потражимо Руса. Форхенд је некоћ био човек са границе и кроз прерију смо јахали сигурно, као да касамо кроз центар града. Повремено би стао и радознало загледао мог пријатеља, упућујући ми забринуте погледе.
   – Не разазнајем, да ли наш пријатељ још јаше коња или се ситуција преокренула? – а онда би праснуо у смех.
   Сваки час је застајао са новим питањима. Пријатељ са коњском главом се држао, упркос томе, достојанствено.
   Негде близу Пекоса пред нас из жбуња истрча Индијанац који је, додуше, више личио на Индијца. Махао је рукама и показивао да станемо.
   – Не мо’ш даље, одсад пошиње облас’ 52!
   – Знамо, младићу. Нии-иии-шта не брините, имамо заказано код господина Тшумака.
   Индијанац се окрену ка нама двојици и збуњено упита:
   – Коњина гофори? – а онда он и Олд Форхенд праснуше у смех. – Добро, крените за мном.
   Сјахали смо и за њим пошли кроз жбуње. Дуго смо се пробијали док наједном не избисмо на скривени, пусти пропланак, са свих страна окружен шипражјем.
   – Стигли смо.
   – Нии-иии-је ми јасно, где смо стигли? Када ћемо видети господина Тшумака? – упита збуњени пријатељ са коњском главом.
   – Ја сам Тшумак – рече Индијанац.
   – Али то је немогуће! – ускликну Форхенд – Ви сте Индијанац, који личи на Индијца, а тврдите да сте Рус!
   – Ох, и те како могуће. Фаш коњ пријатељ тфрди да је чофек.

Тшумак нас је поређао да седимо у кругу. Рекао је да је неће крити истину, да је пријатељев проблем збиља велики, али да решење увек постоји. Рекао је да морамо да јашемо нашег пријатеља, док коњ у њему не липше. Пријатељ са коњском главом бленуо је забезекнуто, у неверици. Дуго смо га убеђивали да је то за његово здравље и он је полако почео да се предомишља. Тшумак је затим наложио ватру и на њој у два лончића кувао различите чајеве. У воду је неколико пута убацивао по гљиву или две. Биле су коцкасте, а када сам га питао нешто о њима, казао је да су гљиве само помоћно средство да се добије „вуду-вода”.
   Потом је нашем убогом пријатељу пружио шољу са зеленкастом течношћу и рекао да не оклева. Нас тројица поделили смо лонче са љубичастим чајем, густирајући. Док смо се опуштали, Тшумак је отишао до места где смо га срели и донео једно седло. Када се вратио, наш пријатељ се више није бунио и послушао је исцелитеља када је овај тражио од њега да клекне четвороношке у траву. Наместио је седло на његова леђа и одмах га зајахао. Форхенд је почео да урла од смеха, јер се наш пријатељ ритао као дивљи вепар и цела представа била је несвакидашња. Мени је најпре било непријатно и сажаљевао сам пријатеља са коњском главом. Онда сам осетио топлину изнутра, вероватно од чаја, затим пријатно пецкање по кожи, а убрзо сам се придружио Форхенду у смејању.
   Када се Тшумак уморио, Форхенд је зајахао нашег пријатеља, који се више није отимао, већ је лагано касао по пропланку. После Форхенда, пријатеља сам јахао и ја. Најпре сам га потерао у галоп, а потом сам јахао у круг, скидајући шешир и поздрављајући Форхенда и Тшумака, као да сам на првомајској паради. Њих двојица су се ваљали по трави, смејући се у неком необичном стању које приписујем Тшумаковим гљивама. Не сећам се колико је то трајало, али чини ми се да смо се у једном тренутку коњ и ја стропоштали на траву.

Пробудио сам се не знајући колико дуго сам спавао. Око мене су се управо будили и Тшумак и Олд Форхенд. Пријатеља није било. Десетак метара даље један коњ је безбрижно пасао. Гледали смо се у неверици. Потом смо поново сели у круг и дуго ћутали оборена погледа. Први је проговорио Тшумак.
   – Не разумем где сам погрешио. Мошда фаш пријатељ ипак био коњ по природи.
   Опет смо пили неки чај, овај пут против мамурлука, а у мене се одједаред усадила опсесивна мисао да мој школски професор историје можда није био у праву, макар не сасвим. Онда смо се растали с руским шаманом. Рекао нам је да не жалимо превише и да све то гледамо са ведрије стране, јер је данас ионако тешко наћи ваљаног коња. Форхенд и ја смо се вратили у град са четири кљусета. Јахали смо ћутећи, повремено се церекајући. Не треба да наглашавам ког је коња јахао Олд Форхенд.

Пријатеља смо на улазу у град трампили за седло и наставили даље у нади да смо заметнули траг. Вероватно јесмо, или можда просто наш пријатељ никоме није недостајао, јер полицијске истраге није ни било. Од тог дана Олд Форхенд се посветио проучавању гљива. Рекао је да верује да би могао одгонетнути тајну преображаја. Последњи пут када сам га видео поменуо је како би волео да се претвори у речну мушицу која живи само један дан и да тако у најкраћем року спозна све што живо биће треба да зна о животу. Ја сам му рекао да он и овако може да живи још само један дан ако тако жели, а човек ионако није пуно паметнији од речне мушице. Нисам га већ дуго срео, ко зна...
   Ја у науку никад нисам полагао наду, стога сам почео да пишем како бих скинуо терет са савести. Добро знам шта бих данас рекао професору историје – нису све гљиве исте, али свако лудило је вредно забелешке. Ето, зато пишем. И као сваки искусан ловац, сваки пут причам другачију причу о истом догађају. И све ми боље иде. Док пишем,  лажем као пас. То је заправо отрцана фраза, заправо лажем као човек. Не знам зашто бих сад још и псе у све ово уплитао. Макар бих онда рекао да лажем као пас са коњском главом. Као пас са коњском главом који је некоћ сркутао чај од коцкастих гљива.

Број: 3467 2018.
Аутор: Милан Јовановић
Илустратор: Алекса Гајић