О псима и људима

АВ-АВ, ДАЈ МИ ТУ КОБАЈУ!

Наш најбољи пријатељ тачно зна шта хоће да једе а шта не. А ако има добро припремљену храну, индустријске грануле данима неће погледати. Имајте то у виду ако желите пса у кући.

Дете вам је донело у кућу остављено, покисло штене, и хоће да цркне ако те беспомоћне окице и трапаве шапе не постану предмет љубави и пажње читаве породице. Добро, пристали сте, иако немате појма какав ће пас израсти из тог кила меса – нешто налик на малтезера или величине (и карактера) ротвајлера. Купили сте огрлицу, поводац, неколико гумених играчака, дали му свој стари јастук за спавање, вакцинисали придошлицу, излазите са њим у две-три шетње дневно, васпитавате га да спава на свом јастуку а не у вашем кревету, храните га у складу са саветима упућених кучкара које сте упознали у парку...
   Захвалан, усвојени пас испрва ће радо јести оно што му дате. Уосталом, тако су се они праисторијски вукови и претворили у псе – пришуњали су се људима кад су ови имали чиме да их нахране, прво остацима из лова, а потом савладавши тајне земљорадње и сточарства. Од искључивих месоједа постали су сваштоједи, као и људи. Временом, кад буде сигуран да је постао члан породице, пас ће почети јасно да показује шта воли а шта не. Наравно, вама је најлакше, најбрже и најчистије да му сипате у једну посуду воду а у другу суву, гранулирану храну. Кад је поједе, ви доспете и то је то. Повремено промените мени (пилетина/јагњетина/риба/дивљач...) или произвођача, заваравајући се да пса храните разноврсно.

Кад мало боље размислите, вероватно бисте се жестоко противили да сваког дана, као главни оброк добијете конзерву, додуше, различитих укуса. Осим тога, ваш пас непомично и нетремице зури у вас док једете сладак купус с месом и очекује неки залогај. С правом. Он то више воли, као и ви.
   Индустрија прерађене хране за псе (и мачке) има велике користи од ваше лењости да скувате свом псу поштен и укусан оброк. Можда није лоше да знате да се ова индустрија развила из узгоја пилића и прасића. Да, то је тов, и мање-виши је исти свуда у свету. И нико их не пита да ли им се то чиме их хране допада – хране их да би их у одређеном тренутку заклали и да бисмо ми имали шта да једемо. На пример, у САД је промет псећом храном 2013. године био 14 милијарди долара (буџет Србије био је 11 милијарди, поређења ради).
   Произвођачи божанствено упакују своје грануле – нацртају одушевљеног пса, парче сласне телетине, свеже поврће и најбоље житарице. Позади, ситним словима, испишу састав хране: кукуруза је 40–50 одсто, месног брашна 20–25, масти 10 до 20 одсто. Међутим, кукуруз је друге и треће класе. Месно брашно прави се од лешева стоке и кланичног отпада. Тај отпад чини чак 50 одсто од сваке заклане животиње. Његово уништавање кошта. Зашто га не употребити за исхрану паса и притом зарадити? Маст је отпадна маст из прехрамбене индустрије, много чешће биљна јер је јефтинија од животињске, која је за псе боља. И њу је скупо уништавати или прерађивати, па се додаје у храну за псе. Дакле, огромна прехрамбена индустрија за нас имала је вишак отпада који јој је било скупље да уништава него да прерађује. Здравље пса на последњем је месту.
   Довољно сте прочитали?

Има још. Неодољив мирис и укус хране за пса је свети грал. И пословица каже да би пас појео и масну крпу. Да, ако је на њој маст која му је привлачна. Како би свакојаке грануле на доњој ивици квалитета постале неодољиве псима, у истраживања је укључен и генетски инжењеринг. Да се још додатно заради, псу се нуди и оно што никад не би појео – рецимо, перје, рогови и копита – отпад месне индустрије (подводи се под „беланчевине”). Ови састојци нису ни сварљиви за пса, али технологија прераде и ароматизовања непотребних/јефтиних/шкодљивих састојака чини чуда!
   Сад кад знате од чега се праве грануле, време је за здравствене невоље. Сваки наведени део готовог производа подложан је кварењу. Кукуруз је плен гљивица и плесни од којих неке пролазе кроз читав поступак производње потпуно неоштећене и штетне, попут злогласног афлатоксина. У месном брашну царују бактерије – салмонела и ешерихија коли – на пример, и стварају отрове отпорне на високе температуре који стижу у желудац вашег пса. Пре модерног доба у ком није било готове хране, пси и ветеринари нису имали невоља са каменом у бешици, честим проливима, различитим туморима, алергијама, болестима коже. Произвођачи се помно труде да готова храна не изазове акутне невоље. Оне хроничне, после неколико година исхране искључиво готовом храном, такође су весело игралиште за произвођаче нових врста гранула нарочито направљених за болесне бубреге, осетљив стомак, дијабетес, длаку без сјаја...
    Храна у конзервама и паштете нешто су бољи избор, али и нешто скупљи јер сировине морају да буду врло близу квалитету који захтевамо за себе. Једина невоља у њему, мада много мања од свега побројаног у гранулама, јесте конзерванс, којим прехрамбена индустрија одавно тови и нас.

Дејство свих ових поступака сасвим разумно доводи нас до питања – да ли је на делу огроман оглед? Ако се испостави да псима ништа не фали, можда слични поступци и средства могу да се употребе и у прехрамбеној индустрији људи? Зар није сваки лек испитан прво на животињама? Зашто не и храна? Можда се ближи време кад ће и нама понудити грануле. Ако вас превише не потреса шта једе ваш пас, можда ћете почети да мислите на себе и своју децу?
 

(Највећи део података о индустријској храни за псе пренели смо из одличне књиге др Николе Радовића, ветеринара из Параћина, „Домаћи псећи кувар, основе здраве исхране”).