За читање и уживање – Хорхе Луис Борхес

АСТЕРИОНОВ ДОМ

И краљица роди сина

којему наденуше име Астерион.

(Аполодор, Библиотека, III, 1)

Знам да ме оптужују да сам охол, можда и да сам човекомрзац, па и да сам махнит, можда. Такве оптужбе (које ћу умети да казним у прави час) напросто су смешне. Истина је да не излазим из своје куће, али јe истина и да су њена врата (којих је безброј) даноноћно отворена како људима тако и животињама. Нека изволи коме год се прохте. Неће у њој затећи, додуше, ни женствену раскош ни велелепност палата, него спокој и осаму. Наћи ће се у кући каквој нема равне на земаљском шару. (Лажу сви који тврде да у Египту постоји слична грађевина.)
   Чак и моји клеветници признају да у кући нема ни трага од намештаја. Једнако је смешна гласина да сам ја, Астерион, овде заточен. Зар треба да понављам да ниједна врата нису затворена, или да додајем како нема ни једног јединог засуна? Истини за вољу, једном сам у сумрак и крочио на улицу, но морао сам да се вратим пре мрака, толико су ме уплашила безбојна лица светине, пљосната као длан. Сунце је већ било зашло, али неко неутешно дечје запомагање и молитвени жагор простачке гомиле били су јасан знак да су ме препознали. Народ је кумио и преклињао, бежао, ничице преда мном падао; једни су се пењали ка храму Двојне Секире, други су сакупљали каменице. Неки су, мислим, уточиште потражили у мору. Није ми мајка залуд била краљица; са паством ме не могу мешати, све и да то у скромности својој пожелим.

Да сам беспримеран, у то нема сумње. Не занима ме шта човек човеку може пренети; попут филозофа, сматрам да се ништа не да саопштити писаном вештином. Свој дух, предодређен за узвишена дела, не оптерећујем досадним и излишним тричаријама; никад се нисам потрудио да запамтим разлику између појединих слова. Издашна нестрпљивост није ми дозволила да научим да читам. Каткад зажалим због тога, јер ноћи и дани споро протичу.
   Разоноде, јасно, увек буде. Попут овна спремног да насрне, јурим по каменим ходницима све док се не срушим. ошамућен. Скривам се у сенци какве чатрње или станем на завијутку ходника, па се сам са собом нагањам. Бацам се каткад с крова, сав се раскрвавим. У свако доба могу да се начиним да спавам, довољно је да затворим очи и дишем дубоко. (Некад тако уистину заспим, а кад отворим очи, дан променио боју.)
   Па, ипак, од свега највише волим да се играм са другим Астерионом. Он ми тобож долази у посету а ја га проводим кроз кућу. Најсвечаније му говорим: Сада се враћамо на претходно укрштање ходника или Сада излазимо на друго двориште или Знао сам да ће ти се допасти ово цурило или Да видиш сада чатрњу напуњену песком или Сада ћеш видети како се рачва подрум. Понекад се збуним па се обојица од срца насмејемо.

Не смишљам једино нове игре; размишљам ја и о свом дому. Сви његови делови понављају се по ко зна колико пута, свако је место друго место. Не постоји једна чатрња, једно двориште, једно појило, једне јасле; има четрнаест (безбројни су) јасала, појила, дворишта, чатрња. Грађевина је величине света; тачније, она је свет. Па ипак, од толиког лутања по двориштима са чатрњама и прашњавим ходницима поплочаним шкриљцем, обрех се једном и на улици и угледах море и храм Двојне Секире. Нисам их разумео све док ми једна ноћна причина не откри да је четрнаест (има их безброј) и мора и храмова. Све је много, четрнаест пута умножено, али две ствари на овоме свету као да постоје само једном: горе, вијугаво сунце, и доле, Астерион. Може бити да сам ја створио и звезде и сунце и ову огромну грађевину, само се више тога не сећам.

Хорхе Луис Борхес (1899–1986) аргентински је писац, један од највећих књижевника 20. века. Премда је најпознатији као писац кратких прича (збирке „Алеф” и „Маштарије”), био je и уважени критичар, песник и преводилац, а свој први превод на шпански („Срећни принц” Оскара Вајлда) објавио је када је имао само девет година. Критичар Роналд Џ. Крист онима који по први пут читају Борхеса препоручује да имају на уму да „извор већине Борхесових дела није ни лик ни заплет, већ... претпоставка, замисао, метафора...” Та метафора најчешће је, као и у тексту пред читаоцем – лавиринт, који је опчињавао Борхеса.

Сваке девете године ступи у њу девет мушкараца, да их ослободим свих зала. Зачујем им кораке или глас на крају камених ходника и раздрагано им потрчим у сусрет. Обред потраје тек неколико минута. Попадају један за другим а да ја ни руке не окрвавим. Где падну, ту и остану. Доцније ми њихове телесине помажу да разликујем ходнике. Не знам ко су, али знам да ми је један од њих, у смртноме часу, прорекао да ће и мени доћи избавитељ. Отад ми самоћа лакше пада, јер знам да мој избавитељ живи и да ће се на крају издићи над овим прахом. Кад бих могао да ослушнем све шумове на овоме свету, разазнао бих му кораке. Камо среће да ме одведе некуд где нема толиких ходника и врата. Како ли само изгледа мој избавитељ?, питам се. Да ли је бик или човек? Можда бик са човечијим лицем? Или је као ја?
   Блесну јутарње сунце на бронзаном мачу. Ни трага крви није више било на њему.
   – Нећеш веровати, Аријадна – рече Тезеј – али Минотаур готово да се није ни бранио.

Са шпанског превео
Александар Грујичић