За читање и уживање

Артур Кларк

Све приче Харија Парвиса тако су проклето убедљиве. То је ваљда због њихове вероватности. Ево, погледајте, на пример ову. Проверио сам место и све остало што сам подробније могао – морао сам, знате, како бих што боље пренео Харијеву причу – и све се слаже. Ево, на пример, како другачије протумачити... Но, оцените сами...
   Често размишљам о томе – почео је Хари – како се у дневним новинама често појављују изазовне, ситне, штуре вести о нечему необичном, а онда, понекад и након више година, налетите на наставак и објашњење такве вести. Ево вам сјајног примера. У пролеће 1954. године – проверио сам датум, било је 19. априла – пред обалом Флориде појавила се санта леда. Сећам се добро како ми је вест запела за око и натерала ме да јој се чудим. Голфска се струја, знате, рађа крај Флориде, па ми никако није било јасно како је санта могла доспети тако далеко на југ пре него што се отопила. Ипак, заборавио сам на то, сматрајући вест још једном од оних невероватних прича које ће се појавити у новинама у недостатку важнијих вести.

   А онда, пре неких недељу дана, срео сам пријатеља, који је пре био капетан фрегате у америчкој Ратној морнарици. И он ми исприча целу догодовштину. То вам је страшна прича и ја је једноставно морам поновити, мада ми нећете веровати.
   Ко год је бар мало упућен у оно шта се дешава у Америци знаће да се Флорида хвалише како је најсунчанија држава у САД, а да јој ту част оспорава приличан број преосталих четрдесет девет чланица Уније. Не верујем да Њујорк или Мејн или Конетикат имају шансе да га премаше. Али Калифорнија свакако гледа на Флоридино присвајање сунца као на личну увреду и свим се силама труди да докаже супротно. Флориђани се свете помињући славни лосанђелески смог, на шта Калифорнијци као забринуто питају „Није ли време за следећи торнадо?”, па Флориђани одговарају „Можете рачунати на нашу помоћ кад вас дрмне следећи потрес”. И то тако иде укруг, а то је управо тренутак да мој пријатељ, бивши капетан Дoсон утрчи у игру.

Капетан је пловио, то јест ронио, у подморницама, а сад је у пензији. Нашао је био неки послић као стручни саветник-подморничар за снимање неког филма о подморницама, кад је добио необичну понуду. Нећу помињати калифорнијску Привредну комору, јер би могли да ме туже за клевету. Ал' свако од вас може да закључи о чему се ради...
   Елем, замисао је била типично холивудска, фантастично смела и једноставна. Капетану Дoсону понудили су гомилу новца да са сантом леда доплови до обале Флориде, уз додатну награду ако успе да је насуче крај Мајами Бича усред сезоне.
   Можете ми веровати да се Дoсон одушевио понудом: он је Канзашанин, па је на све гледао са стране, као чист посао. Нашао је неколико својих бивших морнара, натерао их да се закуну да ће ћутати и пошто је оверио многе клупе у чекаоницама Министарства, набавио половну подморницу. Онда је посетио фабрику расхладних уређаја, уверио их да није скренуо, а и да би можда могао да врати новац ако га кредитирају, и добио огроман ледомат. Уградио га је у велики балон заједно са подморницом.

Јер, као што знате, потребна је превелика количина енергије да направите целу санту леда, па нек је и мало мања. Требао му је компромис. Санта ће бити велика, али шупља. Смрзнути сладолед ће извана изгледати сасвим упечатљиво, али ће посади подморнице изгледати као велика кулиса. Но, наравно, изнутра га и неће видети нико осим капетана и посаде. Пустиће је да слободно плута кад се ветар и морска струја сложе да је потерају у жељеном смеру, а издржаће довољно дуго да би изазвала планирану избезумљеност и очај.
   Свакако, остало је да се реши гомила практичних питања. Санту ваља ледити неколико дана, и то што близе одредишту. А то је значило да треба наћи базу што ближе Мајамију.
   Прво је помислио на Флорида Киз, онај ланац острва што се протеже од врха Флориде ка пучини, али је брзо одустао; рибара је тамо више него комараца. А и кад би покушали да се представе као шверцери, шта да кажу за санту? Зато је ваљало изабрати другу базу.
   Било је потешкоћа. Вода око Флориде је страшно плитка, што не би много сметало самој санти, јер је лака, али не би било нарочито реалистично да провозају санту чијих је деведесет одсто изнад уместо испод воде. Шоу би био уништен!
   Не знам баш како је капетан решио те техничке заврзламе. Колико сам схватио, извео је неколико пробних вожњи Атлантиком далеко од стандардних бродских путева. Санта поменута у новинској вести била је изазвана једном од тих пробних вожњи. Да, кад већ поменух, санта није била опасна за бродове. Ако би и који налетео на њу, она би се, онако шупља, распала чим би је брод додирнуо.
   Но, коначно су припреме завршене. Половна подморница мировала је негде на Атлантику, северно од Мајамија, а ледомат је радио пуном снагом. Била је ведра летња ноћ, а месец је полако тонуо ка западу. Половна подморница није имала светла за навигацију, али је Дoсон појачао страже и упозорио их на могуће бродове. У оваквој ноћи је могао да се провуче непримећен.
   Санта је још била на нивоу ембриона. Ако се не варам, конструкција је ишла отприлике овако: врећу би надували хладним ваздухом, а затим поливали водом док се овај не заледи. Кад се кора ухвати, на неки начин би уклонили балон. Сад, лед баш није прворазредан грађевински материјал, али ни санта није морала бити велика. Чак би и ледени брежуљак пријао флоридској Привредној комори као беба госпођици.

Капетан Дoсон је са командног места надгледао посаду како ради са прскалицама за хладну воду и млазницама суперхладног ваздуха. Они су већ постали мајстори у свом необичном занату и одушевљено су измишљали ова маштовита побољшања. Морао је да их заустави кад су покушали да направе огромну Мерилин Монро, да би замисао можда искористио неком другом приликом.
   Управо негде после поноћи изненадио га је блесак светлости на западном хоризонту и он се окренуо баш на време да види како се црвенкасти сјај губи у даљини.
   „То је био авион, капетане”, викнуо је један од морнара. „Видео сам кад је треснуо о воду!”
  Капетан је кренуо у акцију истог тренутка. Викнуо је машинцима да повећају брзину и подморницу окренуо на север. Морнар му је помогао да одреди курс и проценио да је место пада само неколико миља далеко. Санта, која је већ покривала крму, неће много смањити брзину, а и иначе није било начина да је се брзо ослободе. Једино су зауставили ледомат да би енергију употребили за погон.
   Пола сата касније осматрач је уочио некакав предмет како плута у близини подморнице.
   „Још плива. То је неки авион, ал' не виде се знаци живота... и крила су му већ отпала.”
   Тек што је први осматрач ућутао, јавио се други:
   „Капетане, тридесет степени удесно! Шта је то?”
   Капетан је обрисао сочива догледа. Угледао је мали овални предмет како се брзо окреће око своје вертикалне осе, уз то једва видљив изнад површине воде.
   „Аха”, рече он, „бојим се да имамо друштво. То је радарска антена. Тамо је још једна подморница.”
   А онда се разведри.
  „Можда се извучемо, момци. Сачекаћемо да почну спасавање, а онда ћемо се изгубити. Можда ћемо морати под воду и оставити санту. Ал' засад ћемо само да успоримо и да се понашамо као права санта.”

Дoсон изда наредбе. Ово се гадно запетљало, ко зна шта их још чека у наредних неколико минута. Она друга подморница приметила их је само као одраз на радару. Гужва ће почети кад избаце перископ и пажљивије их осмотре...
   Дoсон је проучавао тактичку ситуацију. Закључио је да ће бити најбоље да наставе са маскенбалом. Нареди кормилару да окрене улево и крму окрене ка странцу. Кад ови изроне, видеће санту, додуше предалеко на југу, али ће ваљда гужва око спасавања да их одврати од размишљања о томе.
   Он окрену доглед ка авиону... и дозиви нови шок. Био је то неки необичан авион... Нешто није било у реду...
   „Па наравно!”, викну он ка првом официру. „Морали смо мислити о том. То чудо уопште није авион. То је ракета са полигона Какао – ено, виде се балони за плутање. Вероватно су надувани аутоматски после пада, а ова подморница цека ракету да је покупи и одвуче назад.”
   Дoсон се сетио да на источној обали Флориди постоји велики полигон за лансирање ракета крај места са сулудим именом Какао, на реци са још чуднијим именом Банана. Но, добро, нико се неће утопити, а ако буду имали среће, провући ће се неопажено.
   Машине су радиле најмањом снагом, тек да може да се маневрише подморницом, како би остала сакривена иза санте. Санта је била већ довољно формирана да сакрије њихов торањ на светлу и бољем од овог. Додуше, остајала је једна мала опасност. Друга подморница могла је да их торпедује. Ем да уклони опасност за бродове, ем да мало вежбају гађање... ал' ваљда ће само да јаве Обалској стражи.
   „Ево је”, рече први официр. „Које је класе?”


Артур Кларк (1917–2008) најпознатији је као писац научне фантастике, али у свом дугом и необичном животу бавио се и проналазаштвом, истраживањем подводних дубина, а био је и водитељ ТВ емисије. У Другом светском рату био је стручњак за радаре у РАФ-у (Royal Air Force). За живота је написао више десетина романа и текстова у којима је популаризовао путовања у свемир, а најпознатија његова дела јесу „Одисеја у свемиру: 2001” (према којој је, заједно са редитељем Стенлијем Кјубриком, написао сценарио за истоимени филм), „Крај детињства”, „Састанак са Рамом”, „Рајске фонтане” и друга. Године 1998. постао је племић, а 1956. године преселио се на Сри Ланку, где је остао до краја живота.

   Обојица су кроз доглед зурили у подморницу, док се ова кроз слапове воде који су се сливали са њених бокова извлачила на површину. Месец је био већ готово цео нестао иза хоризонта, и у слабашној игри фосфоресценције било је тешко разазнати појединости. Дoсон је задовољно гледао како радарска антена престаје са обртањем и како се окреће ка плутајућем пројектилу. Мада је било нешто необично са њеним торњем...
   Дoсон с муком прогута пљувачку, подиже микрофон до уста и прошапта, обраћајући се посади:
   „Има ли међу вама, момци, неког ко говори руски?”
   Наступила је дуга тишина а онда се официр машинског одељења појави на командном торњу.
   „Ја знам нешто мало, капетане. Баба и деда су ми из Украјине. О чему је реч?”
   „Баци мало поглед на оно”, рече Дoсон мрачно. „Видећеш занимљив случај криволова. Чини ми се да бисмо морали нешто да урадимо.”

Хари Парвис има грозан обичај да прекине причу кад ова достигне врхунац и наручи још једну туру пива или – што је много чешће – навуче неког другог да то уради. Видео сам то толико пута да сам могао да проценим како му нека прича напредује по броју кригли на столу. Ми остали били смо присиљени да чекамо цупкајући ногама испод стола, док он обнавља гориво.
   „Кад мало размислите о свему”, рекао је он замишљено, „капетан руске подморнице био је невиђен баксуз. Претпостављам да је са подморнице одшетао право у Сибир кад се вратио у Владивосток, или одакле је већ уопште кренуо. Јер, пазите, који би му војни суд поверовао кад би рекао: 'Били смо баш код обале Флориде кад је до нас допловила санта леда и на чистом руском рекла: опростите, али ово је наше власништво'? А мораће нешто смислити, јер како да објасни одлуку да отплови управо кад је могао покупити америчку ракету?”
   Дoсон је погодио да ће Руси да запале чим сазнају да су примећени. А сетивши се да је ипак резервни официр, и да је његова дужност према Сједињеним Државама већа него према некој од њених држава, није имао избора него да отопи санту, покупи ракету и одвуче је у Какао. Спасена ракета била је толико важна да га нико није много цимао око његовог приватног рата. Напад сантом на Мајами Бич је пропао, бар за ту сезону. Ни финансијери напада на Флориду нису остали сасвим разочарани. Сваки од њих добио је диплому потписану од шефа морнаричких операција на Атлантику за велику, мада неспоменуту услугу држави. Те су дипломе изазвале такву завист код њихових познаника да се не би од њих растали ни за какве паре...
   Но не бих желео да помислите да је пројекат напуштен; морали бисте боље да познајете америчке рекламне стручњаке. Санта је тренутно у хибернацији, али ће бити оживљена, пре или касније, будите сигурни. Сви планови разрађени су у детаље. Ишли су тако далеко да су већ уприличили посету филмске екипе из Холивуда управо кад је санта требало да доплови до Мајамија.
   И ето. То вам је још једна од мојих прича које не могу да завршим, јер краја још нема. Сад знамо заплет, још само да видимо расплет...
   А због једног не могу да заборавим... шта ли ће Флорида учинити Калифорнији кад сазна шта се дешава.
   Има ли неко неку замисао?

Број: 3502 2019.