Кастрати – звезде барока

АНЂЕЛИ ИЗ ПЕВАЧКОГ ПАКЛА

Након блештавих позорница и овација публике настајала је туробна стварност

Дворани шпанског краља Филипа V окупили се у дворском врту да присуствују помрачењу Сунца. Неки су радознали, многи веома уплашени. Краљ једини седи, застрашен силом природе над којом нема моћ. Дворани радознало посматрају кроз нарочито затамњене лорњете. Свештенство тихо изговара молитве у видном страху шта би могло да уследи. Тама полако прекрива стилизоване грмове, раскошне фонтане и уплашено племство које одједном постаје само скупина крхких људи. Краљ узима чувеног кастрата за руку и у тихој побожности прошапне:
   „Фаринели, врати ми сунце.”
   Вртом се разлегну звуци арије која пева о бесмртности.

                                 Варварски обичај одузимања мушкости

   Следећи заповест апостола Павла, „Mulier tacet in ecclesia” – „Жена у цркви треба да ћути”, иста та Црква забранила јој је и да пева. Како богослужења нису могла без хорова, а хорови опет без високих женских гласова, нађено је решење да их замене дечаци. Међутим, сав труд око гласовне обуке дечака постајао је узалудан после мутирања, када би они преко ноћи добили мушки глас. Након тога они су једно време покушавали да опонашају женски глас користећи се фалсетом, а онда је нађено трајно решење у виду кастрације, варварског обичаја одузимања мушкости.
   Овај обичај познат је од давнина. Египћани су њиме потчињавали и кажњавали, код Персијанаца и Арапа био је део обредног чина. Турци су тако стварали евнухе, сексуално „безопасне” мушкарце који су чували хареме. Евнуси или ушкопљеници били су прилично бројни у Византији, поготово међу калуђерским редовима из којих су потекли и неки епископи и патријарси, иако је то било у супротности са законима Цркве. На двору царице Елије Евдоксије црквеним хором управљао је евнух, па можемо закључити да је још тада откривена њихова гласовна изванредност, али вероватно не и њен узрок.
   Кастрирање дечака у певачке сврхе започето је у Шпанији током 16. века, а одатле се пренело у Италији и затим целу Европу. Једино је Француска показала отпор и сматрала чин кастрирања нељудским. Дечаци су кастрирани између осме и десете године живота. Захват је обављао месни берберин у топлој купки са посебним биљем и зачинима. Детету су давали опијум, али не да би лакше поднело бол, већ да би било мирно и олакшало посао берберину. Многи дечаци умрли су услед стреса или зараза, а они који су преживели имали су целоживотну трауму.
   Одстрањивањем полних жлезда гласне жице и гркљан остајали су као у детета, док су органи за дисање (од велике важности за певање) добијали размере као код одраслог човека. Простије речено, грудни кош одраслог човека давао је већу звучност малим гласним жицама које су, уз додатну вежбу, могле да превазиђу чак и домете женског гласа. Не тако дуго након што је обичај доспео на тло Европе, кастрати су већ суверено владали позорницама и хорским галеријама.

„Један Бог и један Фаринели”

   Остало је записано да је већ 1562. године први певач кастрат Папске капеле у Риму био Франческо Сото. Од велике важности за даљи положај кастрата у друштву био је настанак новог музичко-сценског облика – опере. Заснована на обнови античке трагедије (која је, опет, забрањивала женама да певају), опера је кастрате довела у први план свих музичких збивања. Када је почетком 17. века у Венецији отворено јавно позориште, они су тумачили све ликове, а маске су сугерисале публици да ли играју мушку или женску улогу.
   По читавој Италији ницале су певачке школе за кастрате, чија је обука трајала од шест до осам година. Певали су по неколико сати дневно, изучавали музичку теорију, свирање чембала, компоновање и књижевност. Учење певања било је строго, споро и темељно. Код неких педагога ученик је две године певао неколико истих вежби пре него што би добио неку једноставнију песму или арију. Већ у петнаестој години кастрати су били спремни да стану на сцену и започну каријеру.
   Значај који добијају у друштву допринео је да многе породице у томе виде прилику да се извуку из беде или попну на друштвеној лествици. Неке породице су чак кастрирале све своје синове, постојали су агенти који су вребали сиромашне дечаке, а бербернице су постављале натписе „Овде се кастрира по повољној цени”. Но истина је често била поразна јер кастрација није нужно доносила певачки успех. На хиљаде дечака је узалуд кастрирано, док неке савремене статистике говоре да је само један проценат остварио неки облик каријере. Они малобројнији постајали су праве суперзвезде, чак и много више – сматрани су правим полубожанствима.
   Најпознатији кастрат свих времена био је Карло Броски, који је сам себи наденуо уметничко име Фаринели. Рођен је 1705. године и од раног детињства је због изванредног гласа био познат као „il ragazzo” (дечак). Већ тада је читава Италија знала за њега, а током живота обилази све веће градове Европе. Био је нашироко обожаван па су му на представама узвикивали „Један бог и један Фаринели!” Певао је и пред Лујем XV (који је иначе био веома пробирљив по питању уметника који ће га увесељавати), а затим одлази у Шпанију да певањем лечи краља Филипа V од лошег расположења. У Мадриду је провео 25 година, био је управник опере и због великог утицаја на краља имао је невероватну моћ. Његова певачка техника била је запањујућа. Имао је распон гласа три октаве и необично дугачак дах. Једном приликом имао је прави музички двобој са трубачем из оркестра, и победио је. Један савременик овако је описао његово певање:
   „Свако ко га је слушао, знао је какво је дејство на публику имало његово зачуђујуће певање: екстазу, одушевљење и очаравање.”
   У време Фаринелија кастрати су већ били толико чувени да је свака опера која у подели није имала неког познатог кастрата унапред била осуђена на пропаст. Њихови високи и продорни гласови били су прави пример херојске врлине ове епохе. Опхођење публике и мецена с њима стварало је славољубиве и хировите особе. Њиховим ћудима покоравали су се и композитори који су им потпуно подредили начин компоновања опера, тако да се истакне њихов виртуозитет.
   На овај начин опера је губила уметничку вредност, па је убрзо постала само средство за показивање певачке вештине. Кастратска славољубивост ишла је и дотле да су одређивали и дужину пауза након арија (што је штетило драмској радњи) само да би публика могла дуже да им аплаудира и узвикује овације. На сцену су ступали у раскошним костимима са перјаницама не водећи рачуна коју улогу тумаче нити у које је време смештена радња. Било је и оних који су захтевали да увек на сцену уђу на коњу уз пратњу фанфара.

Кастрати и жене

   Након блештавих позорница, раскошних костима, позлаћених реквизита и лепршавих перјаница, кастрате је чекала туробна стварност. У свакодневном животу људи су од њих зазирали, ругали су им се због њиховог необичног изгледа, а често су били отворено жигосани да наводе мушкарце на хомосексуалност. Што је више расла њихова омиљеност, расла је и мржња према њима, а екстравагантност на сцени у стварном животу изазивала је оштар подсмех. Посебним правилима њима је забрањен брак, па чак и да живе у истој кући са женом. Међутим, многи су те забране лако превазилазили и живели у „дивљим” браковима, док су они најсмелији покушали да јавно живе са својим изабраницама.
   Познат је случај кастрата Ђуста Фердинанда Тендуција који је покушао да се ожени својом шеснаестогодишњом ученицом. Она је то вешто искористила, кратко живела са њим, побегла и обогатила се написавши књигу о животу са једним кастратом. Феличе Салимберни дуго је живео са девојком представљајући је као свог ученика-дечака. Најзанимљивији је био случај једног досетљивог кастрата који је затражио право на женидбу од папе Иноћентија XI, правдајући се да му је кастрација јако лоше изведена. Папин одговор је био: „Кастрирајте се до краја!“. Само један кастрат у историји успео је да се ожени и то дозволом градских власти Хамбурга коју је затражила његова изабраница. Било је и хомосексуалних кастрата, а један од њих био је у заштити кардинала Боргезеа, великог мецене многих уметника попут Каравађа и Бернинија.

                                                * * *
   Пуна два века кастрати су владали оперском сценом. Промена укуса публике, али и све веће негодовање јавности и осуда суровог поступка, најављују крај њихове епохе. Током друге половине 18. века папа Клемент XIV и званично забрањује кастрацију, укида се вековна забрана женама да певају и од тада почиње доба владавине примадона. Међутим, кастрација је и даље вршена у тајности, а то знамо јер су у првој половини 19. века композитори још писали за кастрате. Тако је велики Росини једну од улога у опери „Аурелијано у Палмири” поверио кастрату, а Карл Марија фон Вебер им је давао деонице у својим мисама. Последња опера написана за кастратски глас била је „Крсташ у Египту” Ђакома Мајербера из 1824. године.
  Након уједињења Италије кастрација је забрањена и државним законом, а 1878. године папа Лав XIII забрањује запошљавање кастрата у цркви. Један од последњих кастрата био је певач Сикстинске капеле Алесандро Морески, прозван „Анђео Рима”. Он је чак загазио у 20. век, и за собом оставио снимак свога гласа на грамофонској плочи.
   Да је апостол Павле знао до чега ће довести правило које је упутио првим хришћанима, вероватно би занемео пред суровошћу које ће оно изазвати. Но, природа често осећа потребу за симетријом. Оно што на једној страни одузме, на другој ће свакако додати. Тако је кастрација, ма колико сурова, значајно утицала на процват гласовне и сценске уметности. Снажна сцена из филма „Фаринели”, описана на почетку овог текста, заправо проговара о дубокој суштини уметности у хладном и тамном свету, као и сврси кастрата у свом времену. Времену у коме су они музичку уметност довели до узвишених висина.