Наука на клацкалици

А-БОМБА, ЈАБУКА РАЗДОРА

Један разговор двојице изузетних физичара, нобеловаца, Нилса Бора и Вернера Хајзенберга, Данца и Немца, пријатеља, септембра 1941. године, и данас је предмет горљивог спорења.

Од када се игра фудбал голмани имају само један задатак – да одбране своју мрежу. Међутим, млади голман фудбалског клуба „АБ Копенхаген” с почетка прошлог века, не само да је успешно бранио своју мрежу, већ је истовремено у глави вршио сложене математичке прорачуне о пропорцији између величине гола и величине терена, статистиком ризика да прими гол у зависности од распореда и кретања играча у близини казненог простора, а посебно пажљиво пратио је фудбалску лопту, прорачунавао њено кретање, обртаје у ваздуху и путање. Даровитост младог голмана  није прошла незапажено и од највећег данског произвођача пива „Карлсберг” добио је стипендију за студије и усавршавање, али не у фудбалу, већ у физици.
   Тај голман, Нилс Хендрик Давид Бор, одслушао  је 1911. године на Кембриџу предавања Ернеста Радерфорда, шефа катедре Манчестерског универзитета, о новом моделу атома. Био је толико одушевљен тим моделом да је напустио Кембриџ и неколико месеци провео код Радерфорда у Манчестеру. Иначе, бркати горостас Радерфорд био је врсни експериментални физичар који је презирао теоретичаре.
   „Немој неко на мојој катедри да помене Васиону”, грмео је, „а на то (релативност) ми овде уопште не обраћамо пажњу док радимо!” Колико год је Нилс Бор био заљубљен у Радерфордов модел атома, теоретисање без икаквих огледа није му било страно.
   Наоружан шибером, оловком, гомилом празних листова хартије, кључним радовима Макса Планка, Џејмса Максвела и Алберта Ајнштајна и, што је најважније, вансеријском памећу и великом вољом, Бор је у једном од манчестерских поткровља почео да трага за законитостима микросвета и, што би рекао Ајнштајн, покушавао да  докучи ум Бога. Пошао је од најједноставнијег атома, водониковог, у коме је замишљао електрон како кружи око језгра по тачно одређеним путањама и скаче са једне на другу путању, зрачећи при свакој промени по један квант енергије. Да ли му је помогло искуство које је стекао док је стајао између статива и посматрао путање лопте, не зна се поуздано, али није искључено. Било како било, вратио се у Копенхаген и у три рада изложио своју квантну теорију атома, којом је закуцао још један ексер у ковчег класичне физике.

Сусрет у Копенхагену

   Бор је био породичан човек и у складном браку са супругом Маргаретом имао шесторицу синова. Живели су у лепој и пространој кући коју је Нилс, као бивши стипендиста, светски познат физичар и нобеловац, добио на поклон од пиваре „Карлсберг”. Кућа је пивоводом била повезана са фабриком и на једној чесми текло је најбоље пиво, које су Нилс и његови гости могли бесплатно да пију. Поред шесторице биолошких синова Нилс Бор је имао  бар још толико синова којима је  био ментор и увео их у тајне квантне механике. Један од њих, Вернер Хајзенберг, био му је миљеник.
   Хиљаде километара прешли су Нилс и Вернер шетајући и разговарајући на Дугој линији између „Мале сирене” из Андерсенове бајке и светионика који обележава место за улаз бродова у луку. Најчешће у време белих ноћи, кад сумрак траје готово до поноћи, а сунце, испод самог хоризонта, преплављује Копенхаген пригушеном плавкастом светлошћу. У тим разговорима родили су се матрична механика, начело неодређености и копенхагенско тумачење квантне механике. У историји науке, како тврди Леон Ледерман („Божја честица”), вероватно није било тако блиске сарадње као што је била Хајзенбергова и Борова, а свакако није било плодоносније.
   А онда је почео рат.
   Немачка је окупирала Данску. Бор је наставио да живи у окупираној домовини и повукао се из научне и сваке друге јавности. Нобеловца Вернера Хајзенберга Вермахт је већ у првим недељама рата поставио на чело истраживања могућности нуклеарне фисије уранијума за израду бомбе велике разорне моћи. У септембру 1941. године немачка делегација, у којој је био и Хајзенберг, боравила је у Копенхагену. Вернер је искористио прилику и посетио свог ментора и дугогодишњег пријатеља. После ручка, двојица старих пријатеља, са по криглом пива у руци, изашла су у башту да разговарају. Међутим, дијалог је кренуо погрешним правцем. Бор се толико наљутио да је састанак прекинут. Његова жена Маргарета и пријатељи касније су потврдили да је Бор био толико увређен и гневан да са старим пријатељем није хтео ни да поздрави, а присни сараднички односи никада више нису обновљени.

До ушију Американаца

  Тај догађај је у наредним годинама и деценијама био предмет занимања и најзразличитијих домишљања обавештајних служби, научних кругова, историчара и уметника. Већина је сагласна да је разговор у Копенхагену имао историјску тежину, јер је сазнање о немачком нуклеарном програму, преко Нилса Бора, допрло до Американаца.
   После рата, скоро деценију касније, поново су се срели у Нилсовој сеоској кући у Тисвилду. Покушали су да преиспитају разговор из септембра 1941. године, али готово ни око чега нису могли или нису желели да се сагласе. Чак ни око тога где се разговор водио – приликом вечерње шетње по Дугој линији, у Боровој радној соби, или башти.
   „После извесног времена”, забележио је Хајзенберг у једној од својих књига, „осетили смо да више не би требало узнемиравати духове прошлости.” Међутим, многи нису делили Хајзенбергоров став. У научним круговима настављене су жестоке расправе, све до данас.
   Зашто је Хајзенберг у септембру 1941. године дошао у Копенхаген?
   О чему су Бор и Хајзенберг разговарали ?
   Зашто се Бор толико разгневио?
   И да ли је уопште могуће докучити разговор који нико није чуо, када су оба учесника одавно напустила овај свет, а притом су њихова сећања на тај дијалог, према оном што је забележено, опречна?
   Наравно, може се покушати. Потребно је издвојити и проучити чињенице које претходе догађају, нарави и мотиве учесника, околности и последице, затим поставити права питања и на крају понудити могуће, а вероватне одговоре.

Знамо да не знамо

   Мајкл Фрејн је у драми „Копенхаген”, премијерно изведеној 1998. године у Краљевском националном позоришту у Лондону, касније и у Њујорку, а по њој је 2002. године снимљен и филм, покушао нешто слично. Поставио је питања, али није понудио одговоре. Драма се одвија у неком неодређном времену. Јунаци драме, Нилс Бор, његова жена Маргарета и Вернер Хајзенберг одавно су мртви, али немају мира и траже одговоре због чега је дошло до неспоразума у септембру 1941. године.
   Расправа се, између осталог, води о томе да ли је Хајзенберг изгубио место професора у Лајпцигу, које је добио као награду за рад о начелу неодређности, па се зато вратио у Копенхаген? Да ли је дошао да позајми дански циклотрон, јер га Немачка није имла? Да ли је Хајзенберг дошао да понуди Бору, пореклом Јеврејину, уточиште у немачкој амбасади када у Данској почне депортација Јевреја? Да ли је дошао да сазна да ли Савезници имају нуклеарни програм или да Бору понуди сарадњу на немачком нуклеарном програму?
   Једно питање постављено је два пута, на почетку и на крају Фрејнове драме, а поставио га је Хајензберг: „Да ли неко ко је физичар има морално право да ради на практичном  искоришћавању атомске енергије и прави бомбу разорне моћи?” Тиме је Фрејн издигао своју драму на највиши ниво моралне расправе али и забио глогов колац у морални лик Нилса Бора, једног од највећих научника 20. века. Јер, Хајзенберг није направио атомску бомбу за Хитлерову Немачку, а Нилс Бор јесте пружио приличан допринос њеном стварању у Лос Аламосу. Последице таквог делања врхунских физичара осетили су, прво, становници Хирошиме и Нагасакија, а касније, кроз трку у наоружању, и читав свет. Како год било, Фрејнова драма, иако заснована на накнадним подацима, ипак је само фикција.
   Шта знамо о учесницима разговора, сем да су били врхунски научници и нобеловци?
   Нилс Бор, један од највећих научника свог времена, нио је не само бриљантан ум, већ и изузетно хуман, честит и скроман човек. Само је човек његових особина могао да у Институту за теоријску физику у Копенхагену држи на окупу и подстиче генијалне умове и сложене личности попут Волфганга Паулија, Пола Дирака, Хајзенберга, Макса Делбрика… Бор је без сумње био најомиљенији физичар 20. века чији је утицај на физику и физичаре био снажнији од било чијег другог, укључујући и Ајнштајна.
   С друге стране, Хајзенбергов геније ширио је око себе извесну хладноћу и безобзирност. Био је склон жестоким расправама. Интелектуално се утркивао са саговорницима и није имао стрпљења за њихове замисли и аргументе. Њега је требало обуздавати, како у науци тако и у животу, а управо је то чинио Нилс Бор. Готово је непознато да се један од најблиставијих теоријских физичара 20. века на одбрани докторске дисертације једва провукао са „џентлментском шестицом”. Наиме, професор Вилхелм Вин, члан комисије за одбрану, поставио му је питања из примењене, практичне физике – како ради батерија – и Вернер није умео ни да бекне.

Бекство на бициклу

   Околности у којима се одвијао разговор су познате.
  
Данска је била окупирана, а окупатор на врхунцу моћи. Бор је Данац, пореклом полујеврејин, опхрван страхом за судбину Јевреја у Немачкој и земљма које је окупирала. Хајзенберг је Немац, кога је Вермахт поставио на чело тајног програма истраживања употребе нуклеарне фисије за израду А-бомбе. Чак и да се није осећао као аријевац, осећао се надмоћно. Улоге ментора и ученика биле су битно измењене.
   Да ли се разговор у септембру 1941. године одиграо у башти уз криглу пива или у радној соби Борове куће или током још једње шетње по Дугој линији, није толико важно.
   Последице разговора су познате: Хајзенберг се вратио у Немачку и наставио да ради на тајном нуклеаном пројекту нацистичке Немачке. Нилс Бор је, преко Шведске, ризикујући живот, пребегао у Велику Британију, а отуда, као посебно драгоцен путник,  пребачен у САД, у Лос Аламос и прикључио се научницима у пројекту „Менхетн”. Пријатељство и сарадња двојице научника никада више нису обновљени.
   Хајзенберг је у књигама, чланцима и јавним наступима покушао да покаже да се разговор водио о начелним моралним питањима учешћа научника у изради атомске бомбе, те да је он имао моралне недоумице због којих је и дошао на разговор са својим бившим ментором. До краја живота упорно је слао поруке јавности да је, иако на челу немачког нуклеарног програма, саботирао израду нуклеарне бомбе. Без обзира да ли је то тачно или не, Хајзензберг је успео да убеди научне кругове и писце попут Томаса Пауера („Хајзенбергов рат”) и Мајкла Фрејна („Копенхаген”).
   Међутим, физичари из Лос Аламоса одбацили су такве тврдње, истичући да су Хајзенбрег и његов тим правили озбиљне грешке из физике и да зато немачки нуклеарни програм није успео. Иначе, у операцији „Алсос” 22. априла 1945. године заробљена је већина немачких физичара који су радили на изради А-бомбе. Ипак, док су трајале борбе „капиталац”, како је командант операције амерички пуковник Борис Паш (иначе пореклом Рус, син православног свештеника), називао Хајзенберга, је успео на бициклу да побегне. Касније је ухваћен и са осталима (Макс фон Лауе, Курт Дибнер, Пол Хартек, Ерик Баге, Ото Хан, Хорст Коршинг, Карл Вирц, Валтер Герлах, Карл Фредерик фон Вајцзекер) интерниран у Фарм Хол, недалеко од Кембриџа. Имање је за читаво време интернације било озвучено, а о чему је разговарала елита квантних физичара Немачке до данас није у целини објављено.
   Бор се није изјашњавао о разговору из септембра 1941. године. Ипак, у писму објављеном 2002, које је написао Хајзенбергу 1957. године, а које никад није послао, Бор тврди да Хајзенберг приликом њиховог сусрета није имао никакве моралне недоумице и да је био у потпуности посвећен немачком нуклеарном програму. На обележавању годишњице Борове смрти 1963. године, Борова супруга Маргарета, стојећи поред Сема Гудсмита, научног директора истраживача који су за време рата шпијунирали нуклеарна истраживања у Немачкој, показала је на Хајзенберга који је био у близини и рекла: „Гудсмите, она посета за време рата била је непријатељска посета, без обзира на то шта људи говоре или пишу о њој.”

Уцена, или?

   И на крају, да покушамо да одговоримо на питања зашто је Хајзенберг дошао у Копенхаген, о чему су он и Бор разговарали и шта је био узрок раздора.
   Хајзенберг је дошао код свог ментора не због моралних дилема, већ због сумње у своје способности да направи атомску бомбу, иако је био на челу Вермахтовог тима за њену израду. Не сме се испустити из вида чињенца да је млади Хајзенберг био врхунски теоретичар, али никакв практичар, који на одбрани докторског рада из физике није знао ни како ради батерија. У научном развоју био је искључиво усмерен на теоријску физику.
   Нема сумње да су он и Бор разговарали о бомби. Вероватно је Вернер предложио Нилсу да се прикључи немачком програму за њену израду, а заузврат обећао да ће се он заузети код министра индустрије Шпера да заштити Бора и његову породице од депортације. Све је то, наравно, узнемило Бора, али не и разгневило.
   Међутим, у Хајзенберговом наступу осетила се уцена и претња. Она вероватно није наглас изречена, али се могла наслутити и висила је у ваздуху као гиљотина изнад Борове главе. Управо та неизговорена или полуизговорена уцена разгневила је Нилса Бора.
   Годинама касније, пословично опрезни Нилс Бор више није био сигуран да ли је свог некадашњег аистента добро разумео или је, у страху за своју и егзистенцију своје породице, донео погрешне закључке. Из тих разлога, иако је видео да Хајзенберг после рата њихов разговор приказује у другачијем светлу, није послао оно писмо из 1957. године и до краја живта о том разговору се није изјашњавао.

Број: 3477 2018.
Аутор: В. Стојковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић