ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

60 САТИ У МЕЋАВИ

Није се постављало питање да ли ће Кастл да им помогне. На северу Канаде то није питање љубазности, већ преживљавања. Довезао је свој комби испред камионета.

Ведро је било 6. марта прошле године у Винипегу, Канада. Снег који је нападао претходних дана већ се топио. Ернест Кастл спремао са на пут. Дошао је у посету рођацима, а сад му је ваљало да вози више од 1.000 километара на север, све до Лин Лејка. С њим су били жена и син. Придружио им се и брат Џон и мајка Коломб. Они су већ неколико недеља били код родбине, па су сад паковали ствари у комби за повратак.
   Пре поласка Ернест је погледао временску прогнозу. Олуја је тутњала преко Саскачевана, а према Манитоби. Премишљао се. Дуг је то пут, преко 13 сати вожње. А део пролази кроз нимало гостољубиве, ненасељене области. Ништа. Ако крећу, крећу одмах.
   Сатима касније напредовали су према северу. Небо је нагло посивело, а почео је да промиче и мокар снег. Ернест се понадао да је то само пролазно наоблачење. Бивало је, међутим, све горе. Мећава се појачавала. Док су дошли до Томпсона, око 760 километара северно од Винипега, снег је већ падао у крпама. Возила су милела по путу. Кастл је одлучио да остави жену и дете код пријатеља у Томпсону. Тамо су безбедни. Када прође мећава, вратиће се по њих.

Како су изашли из града, пут је био све лошији. На неким местима снег је нападао неколико десетина центиметара. И то на коловозу. Са стране се ионако ништа није видело. Свуда само бескрајна белина. Препирали су се да ли да се врате. Кастл је оклевао. Ипак, настављају даље. Пробиће се већ некако.
   Ускоро је пут готово нестао. Видели су се само плитки колотрази. Добро је, неко је прошао пре њих. Могу и они. Онда је Ернест видео стоп-светла. То је возило које је прошло. Сада је било заглављено поред пута. Камионет. Возач је ашовом покушавао да га отрпа. Кастл је зауставио комби. Изашао је и препознао свог комшију Корија Харта. Овај је лопатао из све снаге, али без успеха. Како би ископао мало снега, тако се рупа поново пунила. У његовом камионету било је још двоје људи. Гордон Коломб и његова девојка Хакет. Ишли су да купе намирнице у Томпсон. Ернест је одмах приметио да су лагано обучени. Нису били припремљени да освану заглављени у снегу.
   Није се постављало питање да ли ће Кастл да им помогне. На северу Канаде то није питање љубазности, већ преживљавања. Довезао је свој комби испред камионета. Покушао је да направи бразде по којима би се Кори извукао. Скоро сат су откопавали возило, гурали из све снаге и коначно успели. Сада су два возила милела путем.

Била је скоро поноћ. Једва су се пробијали кроз наносе. Сваких неколико километара камионет би запао у неку рупу. Опет лопатање. Како ослободе возило, тако настављају. Па опет. Коначно су морали да застану. Нема напред! Испречили су се сметови виши од метар.
   Ернест је изашао да осмотри ствар. Претпостављао је где су. У близини би требало да буде велика антена, где се налазе телефони предвиђени баш за такве прилике. Само, кроз мрак и вејавицу не може да је види. Мораће да сачекају јутро.
   Њих шесторо накрцало се у комби. Ернест је помислио да и није толико страшно. Јесте да температура ноћу пада на минус 40 степени, али имају довољно бензина да грејање ради целу ноћ. Узео је торбу с резервном одећом и то су разделили међу собом. Имали су и нешто хране: неколико кесица бомбона и печено пиле. У пртљажнику је чак и канта пуна горива. Издржаће, некако. У близини је видео и жбуње, ако затреба грања за ложење. Ипак, надао се да неће толико да остану у сметовима. Сместили су се како год да су могли и поспали. Грејање је још радило.
   Већ је свануло када је Кастл отворио очи. Ветар је и даље дивљао и наносио снег. Утом су се пробудили и остали. Надали су да ће екипа путара брзо да стигне. Ернест је морао да их разочара. Путари не излазе док траје мећава. Остаће овде макар још један дан. Није се превише бринуо, имају све. Ваљало би им да смисле и план Бе, за сваки случај.

Ернест и Џон решили су да истраже околину. Како су закорачили из комбија, улетели су у снег до појаса. Кастл је помислио да би било добро да ископају рупу у снегу. Затребаће им као склониште када остану без горива. Само, како ће његова мајка, тешко покретна, да пузи унутра и напоље? Боље да направе некакво склониште на равном. Направиће иглу. Нагомилали су снег, па отишли до оближње шумице. Навукли су борове гране да прекрију склониште. Запалили су и ватру, да се мало огреју. Док су завршили посао, опет је пао мрак. Ветар је завијао. Ушли су у комби. Ернест је погледао мерач горива. Једва да је остала четвртина резервоара. Сви су опет поспали. Друга ноћ усред ничега.
   Сутрадан је Кастл схватио да су већ у невољи. Пут је и даље био затрпан. Мало се одмакао од возила и угледао торањ. Није предалеко. Кренуће са Џоном. Морају да дозову помоћ, неће издржати још дуго. Сатима су се пробијали кроз снег мада се испоставило да је торањ удаљен свега четири километра. Снег је понегде досезао до паса и коначно су били  испред торња.
   Повадили су пајсере које су понели са собом и развалили врата. Унутра су нашли драгоцене залихе: боце воде и супу у кесицама. Баш оно што им је било потребно. Још важније, ту су била и два телефона. Ернест је бојажљиво подигао слушалицу. Када је чуо звук, свануло му је. Само, веза се стално прекидала.

После многих покушаја успели су да дозову службу за пријављивање прекида на мобилним мрежама. Оператеру су објаснили о чему је реч и замолили га да позове помоћ. Овај је то и урадио. Пребацио их је на службу за хитне случајеве. Кастл је поново објаснио у каквој су невољи. Онај с друге стране обећао је да ће помоћ брзо стићи. Упутио их је да се врате у возило и чекају. То су Ернест и Џон и намерили. Јесте да су били на топлом, али морају да се врате пре него што се они у комбију забрину. Пре него што су кренули, Ернест је написао поруку:
   – Хвала на помоћи! Извините што смо развалили врата.
   Оставио је и неки новац који му се нашао у џеповима.
   Убрзо су схватили да ће опет морати да прте стазу кроз снег. Трагови су им завејани. Опет пробијање на једвите јаде. Пет сати касније, убауљали су у комби. Потпуно мокре одеће, што од снега што од зноја, седели су и тресли се. То је трајало неко време. Онда су престали да дрхте. То је уплашило Кастла. Ако дрхтавица престане, значи да опасно упадају у хипотермију. Тело се више не бори против хладноће. И код Џона је било исто.
   Напољу мрак. Ернест је гледао кроз прозор. Права зимска идила. Тако је мирно и тако му се спава. Борио се да остане будан. Ако заспи, може да се деси да се више не пробуди. Очи су се полако склапале.

Пробудио га је трзај. Опет се тресао. Тело се бори. Свануло је, а тако му је хладно. Протезао се, да врати крв у руке и ноге. Џон и он масирали су мишиће. Опет су се тресли.
   Буновни, гледали су кроз прозоре. Да ли ће помоћ стићи на време? Или ће да их затекну мртве у смрзнутом возилу? Мотор ради на испарењима горива. Онда се Кастлу учинило да нешто чује.
   Потпуно се разбудио. Тутњава је била све ближа. Као да неке тешке машине иду ка њима. И све су ближе. Најлепши звук који је Кастл чуо у животу. Неколико минута касније угледао је и ротациона светла. Колона возила пробијала се ка њима. На челу камион с грталицом. Долазе по њих. После шездесет сати у сметовима.

Број: 3446 2018.
Аутор: Н. Б.
Илустратор: Илустровао Зоран Свилар