ВАСКРШЊЕ РАЧУНИЦЕ

УВЕК НЕДЕЉОМ, НЕГДЕ У ПРОЛЕЋЕ

Ове године сви хришћани славе Васкрс у исти дан, 16. априла. Међутим, то уопште не значи да су хришћанске цркве сагласне у одговору на питање кад је, у ствари, Васкрс.

Хронологија је на свим странама света, од како је века, задавала главобоље учењацима. Праћење кретања Сунца и Месеца свуда су били основ мерења времена. Прве невоље појавиле су се када је утврђено да само Месечев или само Сунчев календар у различитим местима не дају исте резултате, нарочито у дужим раздобљима. Тако су се појавили комбиновани, лунисоларни календари, у основи Месечеви, али су додавали у одређеним размацима преступни дан како би остали у складу с кретањем Сунца. Такав је, рецимо, био хебрејски календар, са циклусом од 19 година.
   Грегоријански календар, којим се данас служи већи део света, наследник је јулијанског, а овај римског. Прва рачунања времена забележена су у бронзано доба на древном Блиском истоку, код Сумера и Египћана, потом у Вавилонском и Персијском царству, а затим су настали и хебрејски, хеленистички, хинду и римски календар, кинески, исламски и многи други. Међутим, осим Сунца и Месеца, у рачунање времена почела су да се уплићу сваковрсна божанства и светковине многобожачких вера. Једнобожачке вере, јудаизам, хришћанство и, нешто касније, ислам донеле су сопствене искључивости и у рачунању времена.
   Јулије Цезар, 45. године пре наше ере, био је први реформатор календара – дани, недеље, месеци и године више нису зависили од осматрања појаве младог Месеца на небу већ је разлика између лунације (Месечевог циклуса) и календарског месеца премошћена увођењем једног дана вишка на сваке четири године.
   Грегоријански календар уведен је 1582. године, као резултат упоређивања јулијанског календара и Сунчеве године, јер су се они с протоком времена све више разилазили. Међутим, није само то био разлог, већ и уједињавање хришћанства и, уједно, усклађивање верских и световних празника у свем хришћанском свету.

Велика заслуга Дионисија Малог

   И све би било у реду да вере не полажу право на првенство у душама своје пастве. Хришћанство и јудаизам врло брзо су се сударили управо око празника. Према хришћанском предању, Исус је умро у девети час (три сата после подне) на први дан пасхе, када овај дан пада у петак;  а васкрсао у први сат у недељу. Пасха је у јудаизму 15. дан месеца нисана, на први пун Месец после пролећне равнодневице, то јест, на 21. март или после њега. Црквени оци сматрали су да Васкрс не треба да се слави у исти дан као хебрејска Пасха.
   На Никејском сабору, 325. године, учињен је први озбиљан покушај да се раздвоје и разликују свети дан Јевреја и свети дан хришћана. Ту је донета одлука да се Васкрс слави у прву недељу после такозваног пасхалног пуног Месеца. Пошто су Александрија и њени учењаци имали огроман, вишевековни углед, а Александријска црква била једна од првих хришћанских цркава, управо је њихов патријарх требало да сваке године израчуна датум Васкрса и објави га другим хришћанима. Осим тога, јеванђелиста Марко донео је хришћанство у Александрију, а Атанасије Велики био епископ древног града.
   Убрзо ни разликовање светих дана од оних у јеврејском народу није било довољно, већ су се хришћанске цркве још поделиле на источну и западну, а западна на римокатоличку и протестантску, подједнако баштинећи уверење да су прави наследници Христа и називајући оне друге шизматицима. Ове године, захваљујући математици, сви хришћани прославиће Васкрс у исту недељу, 16. априла.
   За све је „крив” Дионисије Мали (470–544),учени калуђер родом из Скитије, тачније из данашње Добруџе, области између Румуније и Бугарске. Од њега је је 532. године затражено да рачунање датума Васкрса усклади с јулијанским, календаром Римског царства, а у складу с одлукама Никејског сабора.  До тада су се године у Риму рачунале од ступања на престо цара Диоклецијана, 284. године. С обзиром на то да је цар био озлоглашен као прогонитељ хришћана, Дионисије Мали увео је рачунање времена од Христовог рођења. У западном хришћанству хришћанска ера (Anno Domini) почела је 1. јануара 754. године, што је омогућило да се од тада године у хришћанском свету једнако броје. Његово рачунање времена (и таблица за израчунавање Васкрса) постали су нашироко прихваћени када их је Пречасни Беда (673–735), утемељивач хришћанства у Енглеској и преводилац и тумач дела црквених отаца на англосаксонски, применио у својој „Историји Цркве енглеског народа”, 731. године.
   Осим брисања Диоклецијана као полазишта хришћанског доба, Дионисије је имао још један мотив. У време када је он живео људи су веровали да ће се Други долазак Христов, али и крај света, догодити пет стотина година после Исусовог рођења. То јест, веровало се да је Исус, према подацима из Старог завета, рођен 5.500 година после стварања света, тако да би 6.000. година (око 500. године) означила и крај света, што хришћанство у успону није могло да дозволи.

Епакт, права мера

   На жалост, ни математика ни вековна посматрања кретања Сунца и Месеца нису били довољни да се црквени оци сагласе око првенства у поштовању само једне вере. У рачуницу и једначине ушли су древна Метонова година – 235 месеци или деветнаест година, према старогрчком астроному Метону, индиктион – циклус од 532 године, епакт – старост Месеца, у данима, на дан 22. марта у јулијанском календару – чија се вредност годишње мењала за 11 дана, онолико колико се разликују соларна и лунарна година. Епакт као меру за израчунавање датума Васкрса осмислио је патријарх Александрије Димитрије I, почетком трећег века.
   Александријске таблице, настале у време патријарха Кирила, око 444. године, иначе су се користиле у Византијском царству, на грчком језику, али не и на западу, за израчунавање датума Васкрса. Покривале су 95 година, то јест, пет циклуса од 19 година. У Источном царству године су се и рачунале од Христовог рођења, о чему пишу и Климент Александријски (око 190) и Еузебије из Цезареје (око 320). Један пољски историчар 1605. године први је устврдио да је Исус рођен 4. године, заснивајући закључак на хронологијама Ирода Великог, његовог сина Филипа Тетрарха и других знаменитих људи. Немачки астроном Јохан Кеплер (15781–1630) дошао је до истог закључка, пошто је краљ Ирод умро 4. године.
   Дакле, Дионисије је део рачунице из александријског календара применио на јулијански. Тако је датум Васкрса постао прва недеља у првој Луни XIV (14. дана месеца) која се јавља на XII Kalendas Aprilis (21. март), то јест, 12 дана пре 1. априла или закључно с њим. А тврдња Римокатоличке цркве, у папској повељи из 1582. године Inter gravissimas, у којој се уводи грегоријански календар, да се њиме обнавља „слављење Васкрса према правилима великог васељенског сабора у Никеји...” није тачна јер је један од закључака Никејског сабора био само то да Васкрс треба да славе сви хришћани на исти дан, недељу, не утврђујући никаква правила за одређивање која би то недеља требало да буде.

Улога Миланковића

   Срећом, и ми Миланковића за трку имамо! Наш свестрани научник предложио је 1923. године реформу јулијанског календара, најтачнију до сада.  Суштина његовог предлога је да су преступне све године дељиве са 4, не укључујући световне године осим ако при дељењу са  900 дају остатак или 200 или 600 (2000, 2400, 2900... јесу секуларне али ипак преступне). Према грегоријанском календару, преступне године су све које су дељиве са 4 не укључујући световне године, осим ако при дељењу са 400 дају остатак 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800... јесу световне али ипак преступне).
   У мају 1923. године Православна црква је у начелу прихватила овај календар; уклоњена је разлика од 13 дана (1–13. октобар 1923) настала од Никејскогсабора до 20. века, а бројне цркве су усвојиле измењени алгоритам преступних година. Датуми  Васкрса  и сродних празника и даље би се обрачунавали по обрасцу јулијанског календара. Миланковић је изражавао сумњу да период обртања Земље можда није сталан; међутим, то је било немогуће доказати све до појаве атомских часовника.
   На Миланковићев календар прешле су следеће Православне цркве:  Цариградска патријаршија, Александријска, Румунска, Бугарска, Кипарска и Грчка православна црква.  Јулијански календар и даље користе: Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска и Јапанска православна црква. Оба календара користе Пољска, Албанска, Чешка и Словачка православна црква.
   У Краљевини СХС грегоријански календар званично је прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“.Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919.  године по „старом“ престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара уводи рачунање времена по новом календару.  Држава је усвојила грегоријански календар као световни. СПЦ је остала на старом календару.

 

Број: 3401 2017.
Аутор: Н. Мрђеновић