С окрајка (позоришне) историје

УРНЕБЕСНИ САН КРАЉЕВИЋА МАРКА

Како су крагујевачке занатлије одлучиле да дају пун допринос театарском животу града

Србија је хатишерифима из 1830. и 1833. године добила самосталност, самим тим и право да подиже културно-просветне установе. У то време престоница је био Крагујевац, где је кнез Милош Обреновић подигао свој двор. А уз двор и управни апарат, утемељене су и Типографија, „Новине Сербске”, Гимназија, Лицеум, а 1835. године основан је и Књажеско-српски театар.
   Није да су се Крагујевчани тада први пут срели с позориштем, нити је светлом књазу таква замисао дошла тек онако. Прве представе помињу се десет година раније, а припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић. У њима је учествовао и „отац” нашег театра, Јоаким Вујић, када би се задесио у Крагујевцу. Напослетку, лично од кнеза Милоша добио је позив да дође у престоницу и уреди рад позоришта.
   Рад театра био је сасвим довољан да се Крагујевчани уистину заразе позориштаријама. Толико да се чак и обичан свет одлучио да дâ свој допринос, од опанчара до стаклорезаца. Заљубљеника је било онолико, очас посла се окупи каква дилетантска група. Реквизита се већ некако добави, лако се нађе згодан простор и радња ради.

Потрага за буретом купуса

   Један од најзнаменитијих простора за ове сврхе била је кафана „Илиџа”. Име је добила по купатилу с топлом водом које се налазило у близини. Газда кафане дао је да се направи позорница, намолују завесе, чак и две ложе. Седишта је било мало, али газда није био с ума сишавши да сам себи квари посао. Ако нема седишта, има кафанских столова, па се уз представу поручи пиће и нешто за боцкање. Неко време су се у кафани давале и представе Књажеско-српског театра, али је „театрална кафана” углавном гостила разне путујуће дружине. Домаћи дилетанти некако се подразумевају.
   Како се живо сећао легендарни глумац Димитрије Гинић (1873–1934), код дилетаната се нарочита позоришна амбиција јављала после месојеђа. Баш некако у време када су већ прошле све забаве, када су тавани и подруми исцрпљени, када је већ понестајало сувог меса, киселог купуса, ракијe, вина и туршије. Баш тада свет почне да истражује начине да изађе из празних кућа. Kуд ће боље забаве од позоришне представе?
   Тако се на самом почетку девете деценије претпрошлог века, баш некако у време часног поста, поново јавила слична замисао. За Васкрс има да се спреми једна лепа представа, којом би се код Крагујевчана распламсала стара љубав ка театру. Мобилисано jе пола града. Било је ту ђака, учитеља, бербера, шегрта, ватрогасаца, трговаца... Нико да изостане.
   Природно, створен је одбор, а на чело је засео Мита Пурца, стаклорезац. Одбор је извећао ко има да се дохвати које улоге у театру. Режију је преузео Стеван Менкула, обућар, добровољни ватрогасац и познати дилетант. Речју, права особа за велики посао. Само, шта да се игра?
   То се премишљало и премишљало. Коначно, одбор је схватио да може да се представи искључиво, једино и само родољубива тема, која ће сама по себи корисно да утиче и васпитно делује на масу. А згоднији комад од „Сабље Краљевића Марка” тешко да су могли да нађу. Заправо, нису даље ни трагали. Ствар је решена, могло је да се почне с пробама.
   По природи ствари, пошто су извођачи преко дана били запослени, пробало се увече. Редитељ је крајње озбиљно схватио своју дужност, па је обезбедио све потребно: улоге, декор, осветљење. Да би све текло лакше и пријатније, с кафеџијом су удесили да за ансамбл одвоји један велики сто у сали, да између чинова расправљају о комаду и току проба. Да би све ишло још течније газда се побринуо и за ракију и мезе. Редитељ је добио још једну одговорну дужност. Глумци к’о глумци, вазда нешто зановетају, па су се заверили да по сваку цену мезете кисели купус. А то је ретко мезе уз часни пост, када купус већ миомирише, увелико покварен. Редитељ се растрчао по граду, и набавио цело буре, вероватно последње претекло зиму. Све за уметност!

Још једна помоћ!

   Редитељ је, разумљиво, при подели улога себи узео главну. Или Краљевић Марко брковима и топузом или нека траже новог. И редитеља и Марка. Улога виле додељена је једном голобрадом младићу, танког гласа и високог стаса. Одбор се поново једногласно сложио. Коначно је могло да се почне с пробама.
   За дивно чудо, на пробама су сви били редовни. Како и не би, поред онако ретког мезетлука? Како је одушевљење расло, тако су и паузе бивале дуже. Врло често се догађало да се пробе заврше пред зору. Дешавало се да глумце и остало особље бесне жене воде на спавање. Како му и приличи, једино је Краљевић Марко издржавао пробе чак до поднева, као ономад код крчмарице Јане. И непрестано би понављао речи из своје улоге:
   – Напред, браћо, кад вас љубав спаја жарка /
   Пред вама је сабља Краљевића Марка!
   Разбарушен би треснуо песницом о сто, па загрмео јуначким гласом:
   – Још један полић!
   Гости, који би се пред подне затекли на окрепљењу, нису знали коме више да се диве, да ли обућару Менкули или јуначком Марку. Осмелили би се да питају кафеџију:
   – Је ли ноћашњи?
   На потврдно климање могли су само још више да се одушеве. Заискрила би и суза у оку, изазвана (јуначким) самопрегором. Звање нове туре Краљевићу Марку се подразумева. И тако дан за даном, проба за пробом.
   Мислили су о свему, само нису о костиму за ону ћосаву вилу. А и како ће вила да долети на позорницу?
   Док је одбор доконао, ствар је решио редитељ. Досетио се да је и ватрогасац, па ће помоћу свог појаса вилу да спусти на позорницу. Вила ће да опаше појас и помоћу једног конопца слети с таванске греде. Да буде лепше него да слеће с облака. Када је то решио, костим је био најмања тешкоћа. Пошто је вила, јел’те, у белом, узеће два кафанска чаршава. Једним ће да се опаше и покрије испод струка, а другим да се огрне, покрије леђа и све што следује. На главу ће да јој ставе венчани венац с велом, посебно за ту прилику позајмљен од Менкулине мајке. Крила ће да направе од папира и решена  ствар. Да Равијојла нешто слети у Крагујевац, одмах би се вратила, постиђена невиђеном лепотом.
   Одбору и ансамблу остало је само да самозадовољно кликну:
   – Врло добро!
   Само, редитељ није завршио. Осокољен, наставио је с костимографијом. За Краљевића Марка било је још лакше. Нашао је већ неку стару душанку и црвене коњичке чакшире. Позајмиће чизме и мамузе, а на главу ће да стави ватрогасни шлем. Таквог ни народни песник не би могао да измисли. За гуслара гаће и кошуља, то је ионако од давнина била наша народна ношња. Фес на главу и готов посао.

Ексер за вилински вео

   Дође коначно и дан премијере. Како су сати пролазили, узбуђење је расло. Код ансамбла, разуме се. Понајвише код Марка, на његовим плећима стоји цео посао. Јунак се не да  тако лако, па је од раног јутра кренуо да растерује трему: до поднева ракијом, а од поднева вином, све једнако шапућући своју улогу:
   – Напред, браћо, кад вас љубав спаја жарка /
   Пред вама је сабља Краљевића Марка!
   Додуше, та сабља више је подсећала на полиће и стаклиће.
   Спустило се и вече, приближио се час почетка. Сала дупке пуна. Ансамбл се при погледу на уважени публикум унервозио. Марко готово ван себе, јури с позорнице у келнерај и из келнераја на позорницу. Прво звонце, он убија трему. Друго звонце, убија је намртво. Треће звонце, завеса се диже. Сцена је приказивала један брдовити предео са стеном насред среде. На њој спава Марко. На средини стене, одмах поред Марка, седи гуслар на једном пању, свеже отетом из нечијег огрева. Слике се нижу на позорници, гуслар их објашњава. Дође час да и вила слети из облака.

ЗА КЊАЗА И ДРУШТВО

   Још је 1833. године кнез Милош 40 форинти послао Јоакиму Вујићу у Земун, уз молбу да пређе у Србију и почне рад на стварању театра.
   Позориште је смештено у зграду Типографије. Направљени су бина, ложа и партер. На репертоару су углавном била дела Јоакима Вујића, а ансамбл су, поред Вујића, који је био све и свја, главни глумац и редитељ, сачињавали и млади чиновници и ђаци гимназије.
   Прве представе одигране су у време заседања Сретењске скупштине, од 2. до 3. фебруара 1835. године, а на бини су приказани Вујићеви комади, уз музику за коју је био задужен капелник кнежевог оркестра, Јожеф Шлезингер. Публика је тек била пробрана: кнез с породицом, његови гости, чиновници, као и посланици у време заседања. За три дана одигране су четири представе.
   Већ 1836. године позориште је престало с радом, али су представе одржаване захваљујући разним гостујућим трупама. Године 1840. Атанасије Николић наставља традицију, играју се представе које је он писао и режирао. И играо главне улоге у њима. Следеће године престоница је пресељена у Београд, а с њом и театар. То никако није значило да се позоришни живот у Крагујевцу угасио. Напротив.
   Данас је Књажевско-српски театар у Крагујевцу, који је донедавно носио име „Јоаким Вујић”, право савремено позориште.

   Тутњи бубањ, претекао од ватрогасне музике. Објављује грмљавину. Упалила се и бенгалска ватра, док су колеге редитеља добро пазиле да пламен не сукне на завесе или нешто слично запаљиво. У публици тајац, отворених уста прате шта се дешава. Драматика!
   Једино се чује шкрипа. Стружу конопци, вила се спушта с небеских висина. Иза кулиса чују се гласови:
   – Држи!
   – Не пуштај!
   – Откачи!
   Биће да је дошло до неког превида. Док су спуштали вилу с таванских греда, нико није помислио на ексере који су вирили на све стране. А познато је да ексери не поштују ничије хаљине. Како то обично бива, оба чаршава су у том сложеном подухвату запела за ексере, па се вила на позорницу сручила у гаћама. У публици и даље тишина. Још који секунд, док су схватили шта се дешава. Потом грмогласан смех. Неко се дерња:
   – Аој, вило, нигде те не било!
   Вила не би била вила да није спасла ствар. Шта год било, представа мора да се настави. Мученик се досетио јаду, па се бацио иза стене и наставио игру:
   – Спавај, Марко, и о Српству сањај!

Јуначко хркање

   Марко је непомично лежао, све по тексту и пропису. Остатак ансамбла игра изнад њега.
   Дође и час када вила буди Марка да ослободи васколико Српство:
   – Устани, Марко, Српство те зове!
   Пауза, сви зинули, чекају да јунак устане. Овај као да не хаје за муке васколике. Вила понови позив, овог пута мало гласније. Марко и даље ћути. Бела пена већ спопада вилу, па се трећи пут продера колико год је бело грло носи:
   – Устани, Марко!
   Изгледа да је тај позив дирнуо јунака. Толико да се протегнуо и... окренуо на другу страну, па захркао. Потом се и вила јаду досетила, па је свом тежином свог прозрачног тела згазила јунаку на ногу.
   Јунак је рикнуо како међед љути. Придигао се, прогунђао нешто. Крвавим очима прострелио је вилу, додао нешто на њен рачун што није за казивање. Окренуо се на другу страну, захркао.
   Публика је већ била у делиријуму. Они задужени за техникалије нису ни покушавали да се придруже вили и пробуде јунака, но су брже-боље спустили завесу. На стени је остао усамљени Марко, да настави улогу столетног спавања.
   Не зна се колико је сан редитеља и главног јунака потрајао, али се зна да су љубитељи позоришта у Крагујевцу наставили да се играју позоришта.