Кад се писци удруже

УЧЛАНИ СЕ И УБИЈАЈ ПОШТЕНО!

У Лондону и данас постоји детективски клуб чији чланови морају да се придржавају одређених правила...

Нови чланови знали су да морају да прођу кроз посебан обред како би постали део необичног лондонског тајног друштва. Свечаност се увек обављала у замраченој просторији. У њу је, у тишини, улазила поворка људи са упаљеним свећама. На челу, председник огрнут тамним плаштом. Окупљали су се око Ерика, лобање са разјапљеним вилицама и очима из којих је избијала црвена светлост. Управо ту, у средишту мрачне собе, придошлица се пред осталима заклињао да ће, када буде писао следећу књигу, поштовати прописана правила. Такође, свечано би обећао да никада неће открити тајне које дели са осталим члановима „Детективског клуба” (Detection club). После изговорене заклетве са руком на лобањи писац је постајао део породице.
   Замисао о друштву у ком би се окупљали аутори крими-прича потекла је од Ентонија Беркли Кокса (1893–1971), припадника млађе генерације писаца. Пре него што је основао клуб,  1930. године, повремено је организовао свечане вечере где је са колегама могао да разговара о писању књига и на неколико сати заборави свакодневицу.  Било је то златно доба у Енглеској, бар када је реч о детективским романима. Зато не чуди што су у удружењу били најугледнији ствараоци жанра: Агата Кристи (1890–1976), Гилберт К. Честертон (1874–1936), Роналд Нокс (1888–1957), Дороти Л. Сејерс (1893–1957), Артур Морисон (1863–1945), Фримен Вилс Крофтс (1879–1957) и многи други.

Оптужена Агата Кристи

  На велику жалост читалаца и историчара који су истраживали овај период енглеске књижевности, већина документа са детаљнијим описом деловања клуба уништена је за време Другог светског рата. Ипак, остало је довољно да се осети дух тадашњих времена и донекле разуме начин на који су писци стварали измишљене светове.
   Пре почетка рата чланови су се окупљали углавном у центру Лондона. Састанци су подразумевали опуштање уз вечеру и по коју чашицу, али увек се нашло времена да се расправља о озбиљним темама које су се тицале писања. Поменути обред био је обавезан приликом примања сваког новог писца. Кандидати су могли да буду само они који су пре тога написали бар две књиге. У поворци су неки носили бодеже, неки револвере, тупе предмете, бочице са отровом, све оно што је неки од њихових ликова користио као оружје.
   Агата Кристи била је од почетка каријере позната по томе што је крила приватност од очију света, али се од самог оснивања радо дружила са писцима који су били у „Детективском клубу”. Почасни председник била је од 1957. до 1976. године. Већ у раним делима показала је мајсторство у разоткривању убице и разрешењу које је ретко ко могао да наслути. Када је објављен роман „Убиство Роџера Акројда” (1926), изненађење на крају било је толико да је део јавности оптужио ауторку да није играла поштено и да је претерала у обмањивању читалаца. На њену страну стале су колеге, нарочито Дороти Л. Сејерс, која је истакла да онај ко се удуби у крими-причу мора да узме у обзир да је сваки лик могући починилац злочина.
    Управо о оваквим и сличним темама касније се расправљало на састанцима удружења. Први, доживотни председник, био је Гилберт К. Честертон. Ентони Беркли Кокс га је позвао јер је сматрао да клуб не би био поптпун без творца свештеника-детектива оца Брауна, његовог јунака који је решавао случајеве у више од педесет прича. Неки извори наводе да је ово место најпре понуђено Артуру Конану Дојлу (1859–1830) који га је одбио уз објашњење да је сувише стар. Честертон је први који је пристао да носи плашт, шешир и води поворку до светлеће лобање зване Ерик. Његов допринос био је у томе што је много пута забележио своје виђење шта треба да садржи једна права детективска прича, а оно је делом утицало на успостављање правила која су важила за све чланове.

Како отплести заплет

   Током времена писци су у клубу усавршавали вештину писања, тражили савете једни од других, примали критике и похвале. Пошто је свако окупљање коштало, досетили су се како да заједничким снагама напуне касу. Тридесетих година прошлог века штампано је неколико књига у чијем је стварању учествовало више аутора.
   Први заједнички роман „Плутајући адмирал” (1931) потписало је четрнаест чланова – њих дванаест написало је по једно поглавље, а Беркли Кокс и Честертон пролог. И ту су морала да се поштују правила. Није било дозвољено да у свом поглављу писци насумично додају трагове и детаље само да би причу учинили замршенијом. Њихов део морао је да се надовезује на претходни и морали су да имају на уму како би изгледао расплет, али да осталима не открију своје замисли. Најтеже је било ономе ко је причу морао да доведе до краја.

ЗАХТЕВИ И КЛЕТВА

Правила Детективског клуба осмишљена су како би се читаоцима дала прилика да сами прате трагове и путоказе у причи, те да захваљујући њима сами открију ко је кривац. Ево шта се од писаца захтевало:
Злочинац мора да буде неко ко је споменут на првим страницама приче, или у ранијим поглављима романа, али то никако не сме да буде неки од ликова чији ток свести читалац може да прати.
Нема уплитања натприродних сила.
Дозвољено је да се у причи нађе само једна тајна соба или пролаз.
Забрањена је употреба непознатих напитака и отрова, као и уређаја који захтевају опширно научно објашњење.
Случајности и интуиција не смеју помоћи детективу да реши случај.
Онај који истражује злочин не сме да буде злочинац.
Инспектор не сме да има приглупог пријатеља који ће као решење нудити све што му падне на памет.
Близанци и двојници смеју да се појаве само ако су читаоци претходно били припремљени да ће се то десити.
Нису се сви строго држали утврђених начела, а за оне које их прекрше осмишљена је шаљива клетва:

„Уколико заборавите обећања и прекршите макар један од наших неписаних закона, нека вам други писци наслуте заплете, нека вас потпуни странци оптуже за клевету, нека вам странице буду пуне штампарских грешака, а продаја стално опада!”

   Омиљеност детективских прича била је толика да су због бројних обожавалаца стигле и до радија. Станица „Би-Би-Си” окупила је чланове клуба како би написали серијал за слушаоце. Опет је сваком писцу дато у задатак да напише и прочита по једно поглавље. С друге стране, многобројним љубитељима мистерије омогућено је да се укључе у програм и понуде своје решење.
   Златно доба криминалистичких књига прекинуо је почетак Другог светског рата, али клуб није престао да постоји. Била је то нека врста принудне паузе. Удружење се и данас окупља  неколико пута годишње, На месту председника од 2015. године налази се Мартин Едвардс. Британски писац издао је исте године и књигу „Златно доба убиства”, која се бави управо временом у ком је настао Детективски клуб .

Број: 3463 2018.
Аутор: С. Лазић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић