ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ТРЕПТАЈИ СПАСА

Човек је у коми, тако су лекари рекли. Само један се није сложио. Пацијент.

Шездесетогодишњи Алан Блан чуо је како нека машина добује у ритму. Нешто му је било у грлу. Није могао да се накашље. Није могао да се придигне. Није могао ни да се помери. Шта се дешава?
   Покушао је да помери ноге. Потом руке. На крају, прсте. Ништа. Чак ни очи. Осетио је да му је неко сипао течност за ширење зеница, али није имао појма ко би то могао да буде. И зашто.
   Могао је да гледа само у једном правцу. Равно напред. И видео таваницу неке просторије. Тешком муком, периферијским видом, спазио је како му жена стоји са стране. Чуо је да прича с неким. Када се тај неко мало примакао, схватио је да носи хируршку одору. Рекао је:
   – Ово никако не изгледа добро.
   Шта не изгледа добро?
   – Има мале шансе да преживи.
   Алан је схватио да причају о њему. Напео је цело тело у покушају да им одговори. Глас, очи, руку. Ништа се није десило.
   Хирург је даље говорио:
   – Морате да се припремите на најгоре.
   То је рекао његовој жени, Маријани. За дивно чудо, није плакала. И сама је била лекар, па је колегу запиткивала о неким медицинским стварима. Алан је схватио да прича као да је у питању било који пацијент, а не њен муж. Покушао је да је дозове. Онда је све постало тама. Мрак.
Два дана раније, 14. марта ове године, није му било добро. Од како је устао из кревета био је слаб. Маријана је приметила да је блед. Алан се бранио да је неиспаван, уморан, нема разлога за бригу. Нека она иде на посао, све ће бити у реду. Када је коначно отишла, опружио се на троседу. Већ годину дана је у пензији. Деценијама је био полицајац, прво униформисани, па је напредовао у инспектора. И сада, коначно, може мало да се одмори. Док је вртео канале, осетио је жеђ. Устао је и схватио да га ноге не слушају. Као да је био на палуби брода који таласи бацакају на све стране. А био је у својој кући.



   Грчевито се ухватио за ивицу фотеље. Покушао је да дође до телефона. Позвао је жену,  можда би било добро да дође. Док ју је чекао, сео је на столицу. Нешто заиста није било у реду с њим. Врти му се у глави, ствари у соби као да лете. Тада је зазвонио телефон. Била је то Маријана, питала га је како је, док је возила ка кући. Све што је чула било је кркљање. Прекинула је везу, позвала Хитну помоћ, и нагазила на гас.
   Неколико минута касније Алан је био у комбију. Возили су га у болницу. Није осећао стопала, а обамрлост се ширила. Као да је више није управљао мишићима. Није могао да гута. Болничари су га прикључили на кисеоник, колико да се не угуши до болнице. Дали су му инјекцију, у покушају да разбију тромб. Ако стигну на време, можда и има неке шансе. Код можданог удара одлучују минути. А Алан је доживљавао управо то.
   Лекари су обавили све што су могли. Смештен је на интензивну негу, остало им је само да чекају. Није долазио свести.
Када је дошао свести, иако је био непокретан, осећао је додире лекара. Њему је у ствари добро. Само не може да се помера. Тек тада је схватио да је буквално постао заробљеник сопственог тела. И да нико са стране то не примећује. И даље је слушао разговор. Па они мисле да је у коми. Чуо је и како лекар Маријани саопштава статистику, као да она то и сама не зна. Има свега два одсто шансе да преживи. А ако преживи, биће као биљка. Тешко оштећење мозга. Можда да размисле о томе да га скину с апарата. Да се човек не мучи, макар да оде достојанствено.
   Сетио се разговора који је водио с Маријаном неколико месеци раније. Тицало се баш таквих могућности. И сложили су се да, ако већ неко буде у таквој невољи, онај други искључи апарате.
   Чуо је како Маријана ипак плаче. Кроз јецај је одговорила доктору да мора да се посаветује с кћерима. Негде далеко чуо је и њихове гласове. Да нису у ходнику? Свеједно, умире.
   Жена се вратила. Породица се усагласила да сачекају још неколико дана, да виде како ће се ствари развијати. Кћерке не пуштају оца. А ни она није спремна да изгуби мужа.
   Следећег дана поред болесничке постеље били су Аланови пријатељи. Сви су причали о старим добрим временима. Покушавали су да га дозову. Алан их је чуо, покушавао да им то стави до знања, али и даље није могао да мрдне. Довели су му и унучиће. Ни они нису успели да га поврате, колико год да су покушавали. Само је желео да их обавести да све чује, да све разуме.
   Осетио је како га неко љуби по челу. Као да је већ мртав. Да је могао да мрда, стресао би се. Схватио је да ће године провести у болничком кревету, као биљка. И то под условом да не искључе апарате. То му је на тренутак личило на решење. Ако већ мора тако да буде, нека буде.

Наредног јутра поред кревета је био неуролог. Схватио је то по разговору с осталим лекарима. Чуо је:
   – Да ли је неко проверавао да ли је човек ту?
   Тада му се примакао. Осетио је дах на образу:
   – Алане, ако ме чујеш, трепни.
   Покушавао је. Не може.
   Док је био полицајац, учили су га да хладне главе приступа тешкоћама. И да уложи и последњи атом снаге у то што ради. Сада је покушавао да призове тог полицајца. Да он трепне. Треп!
   Зачуо је:
   – Нисам сигуран, чини ми се да је успео. Алане, трепни још једном. Чујеш ли ме?
   Треп!
   Коначно су схватили да је ту.
   Чуо је како су се узмували. Кораци, људи су трчали на све стране. Пребацили су га у друго одељење. Чуо је и плач Маријане и деце. Неко им је рекао да је жив. Само, нико не може да предвиди шта ће даље бити. Лекари ће урадити све што је у њиховој моћи, а то није превише. Могу само да чекају да тело одлучи како ће да се избори. Могу само мало да му помогну, али сада је све на њему.

Пролазили су дани, недеље. Хранили су га на цевчицу, пошто није могао да гута. Тако је и дисао. Али, макар је био ту.
   Маријана је набавила плочу с абецедом. Држали су таблу Алану пред очима, ишли прстом од слова до слова. Ако је то оно слово на које мисли, нека трепне. И трептао је. Некако су се споразумевали. Проблем је настајао када они оду кући, пошто им није било дозвољено да буду ноћу с њим. Особље болнице није имало времена да седи целе ноћи поред његовог кревета. Остао је сам. Свашта му се мотало по глави. Чак и да, слово по слово, тражи да му искључе апарате.
   Опет пролазе дани. Нема побољшања. Недеље, као секунде. И тада се нешто догодило. Алан је успео да помери палац на левој нози. Недељу дана касније померио је главу. Дан или два касније, ноге. Породица, лекари, сви су плакали, смејали, грлили се. Пратили су сваку нову победу. Еуфорија! Када је прстом додирнуо нос, као да се поново родио.
   Убрзо су га пустили кући. Вежбе су биле мукотрпне, али је успео сам да изађе на терасу. И да седне. Вратио се.