Необични двобоји

ТАРАНТУЛА УМЕСТО МЕТКА

Од раног 17. века, двобоји су били уобичајен начин да мушкарци поврате укаљану част. Почели да јењавају током 19. века, кад су у штампи забележени неки потпуно невероватни случајеви...

КУГЛА ПОСРЕД ЧЕЛА

   Нешто што је било договорено као поштена игра у одређену своту новца, завршило се као право крвопролиће. Двојица страсних играча билијара почели су меч у једној француској крчми септембра 1843. године. Све је ишло како треба, док један од играча није посумњао да овај други помера и намешта кугле. Размењено је неколико псовки, а како ниједан није при себи имао оружје, билијарске кугле биле су следеће што су могли да дохвате како би се обрачунали. Публика се размакла да би им омогућила да боље нишане. Било је промашаја, али и жестоких удараца по целом телу. Страдало је и неколико посматрача. Када се чинило да ова сулуда туча нема краја, један од мушкараца добио је смртоносни „пројектил” посред чела.

БИЧЕВАЊЕ У БУЛОЊСКОЈ ШУМИ

 Двојица кочијаша из Париза дуго су размењивали погрдне речи кад год би се мимоилазили на улицама града. Било је то 1853. године. Редовно су отимали један другом муштерије, па је међусобна нетрпељивост на крају прерасла у нешто озбиљније. Једне вечери, охрабрен попијеним бокалом вина, један од кочијаша је предложио другом:
   „Сукоб између нас неће бити разрешен док се физички не обрачунамо. Пошто ни ти ни ја не умемо да баратамо пиштољима, предлажем да користимо бичеве.”
   Други кочијаш је то одмах прихватио. Састали су се у зору, у Булоњској шуми надомак Париза. Сакупило се и неколико радозналаца. Бичевање је могло да почне. Кочијаши су таквом силином ударали да је једном од њих ухо готово отпало после најжешћег ударца бичем. Смртоносне повреде избегнуте су захваљујући шумару који је дотрчао када је чуо урлике и убрзо прекинуо сукоб.

ОБРАЧУН НА НЕБУ

   Понекад није само избор оружја био сулуд, већ и само место одржавања двобоја. Тако су два власника летећих балона, 1863. године, започели жустру свађу око тога ко први треба да се пред њујоршком публиком вине под облаке и покаже сву моћ своје летелице. Договор није постигнут, па је једино решење било да обојица полете у исто време, па када постигну одређену висину, лепо запуцају један на другог. Било је забрањено да се носе падобрани, а уместо пиштоља изабрали су мускете, због бољег домета. Када су се попели до висине од око 100 метара, са земље је испаљена сигнална ракета као знак да могу да запуцају. Само један балон је погођен. Како су новине касније објавиле, у њему је био извесни господин Луис, жив, али са вишеструким преломима.

ДВОБОЈ УСРЕД БИТКЕ

   Пред крај Америчког грађанског рата, 1865. године, на попришту једне битке забележен је сасвим неуобичајен догађај. Бежећи од метака који су зујали на све стране, двојица војника ускочила су у јарак како би нашла заклон. Припадали су различитим странама. То што су обојица испразнили оружје пре него што су почели да беже није их спречило да насрну један на другог. Јарак је био сувише узан да би се размахали песницама. Једино решење било је да изађу на чистину, између две ватре, и тако се обрачунају. Војници и на једној и на другој страни, у неверици пред призором насред бојног поља, престали су да пуцају. Немо су посматрали младиће како размењују жестоке ударце. Као што је било договорено пре туче, победник је пораженог одвео у свој камп као заробљеника.

УБОЈИТИ ИНСЕКТИ

   У септембру 1887. године у локалним америчким новинама у граду Толеду освануо је чланак о свађи двојице угледних грађана који се завршио трагично. Богати трговац кафе из Мексика, господин Педразо, и још богатији власник бродова из Америке, господин Викторија, надметали су се за наклоност једне даме. Како је вече одмицало, подгрејани вином и жељом да се отарасе супарника, двојица мушкараца одлучила су да питање разреше двобојем. Не би то био ни први ни последњи сукоб због љубави, али оно због чега је овај завршио у новинама јесте сасвим необичан избор оружја.



   Уместо пиштоља, изабрали су – тарантуле. Велики број ових смртоносних инсеката убачен је у просторију без светла. За њима су ушли Педразо и Викторија. Уместо да се потуку, убијали су тарантуле. Ко избегне смртоносни ујед и побије их што више, биће проглашен за победника. Публика није имала прилике да види шта се дешава иза затворених врата. Само су ослушкивали. Чуло се много удараца и понеки узвик. Кад је све утихнуло, најхрабрији се усудио да отвори врата. На поду су лежала беживотна тела Педраза и Викторије.

ИЗГЛАДЊИВАЊЕ

  Како је популарност оружаних двобоја опадала крајем 19. века, а у многим земљама су на снази биле и законске забране, довитљивци су налазили начине да се сукобе без проливања крви. Рецимо глађу, као што су то учинила два енглеска младића 1889. године. Према писању ондашње штампе, њих су закључали у две празне собе, без мрвице хране, и тек са толико воде да преживе. Губитник би, наравно, био онај ко први посустане и затражи помоћ куцањем на врата. Први младић предао се после 42 дана и шест сати. И таман кад су кренули да обавесте другог да је победио, затекли су га мртвог на поду празне собе...

ИСПИЈАЊЕ ОТРОВА

   У америчкој држави Луизијани, 1895. године, млади Арман и његов супарник Де Валери, једино су двобојем могли да одлуче који од њих двојице више заслужује да освоји срце једне девојке. Невоља је била у томе што је Де Валери одавно обећао оцу да никада неће учествовати у сукобу с ватреним оружјем. Морали су да нађу друго решење. Лекар који је био сведок њихове свађе предложио је отров. Припремио је четири капсуле – три са водом, једну са цијанидом. Младићи су изабрали по једну капсулу и попили је заједно са чашом вина. Постојала је могућност да се деси још једна рунда, али Арманд је убрзо почео да црвени, а затим и да се грчи у ропцу. Окупљени су притрчали да му помогну, али за само неколико секунди цијанид је усмртио младића.

ПУЦЊИ У МРАКУ

   Током извођења драме „Хамлет“ 1897. године, у једном позоришту у северној Италији, глумац познат као господин Роси изнервирано је прекинуо представу како би умирио неколико људи из публике који су се распричали. Остали су његово негодовање пропратили аплаузом, али се један младић и те како увредио. Сачекао је да се спусти завеса, а онда је изазвао глумца на двобој. Договорено је да се састану у хотелској соби. Власник је начуо шта ће се десити, па је почео да лупа на врата како би спречио трагедију. Господин Роси је успео некако да га слаже:
   „Ништа се не дешава, сада ћу да угасим свеће и да идем да спавам.”
   То је било довољно да га умири и отера, али од обрачуна се није одустало. Глумац је предложио младићу да седну један наспрам другог у мрачној просторији и да запале по цигарету. Када повуку дим, жар ће бити довољан да их осветли, па ће моћи да нишане. Господин Роси био је прецизнији и успео је да окрзне младићеву руку. Рана није била кобна.

ДРУГАРСКИ

   Средином 20. века традиција двобоја била је већ мртва, али сећање на њу је остало, о чему сведочи и овај случај. Недуго после завршетка Другог светског рата, 1945. године, двојица Руса, начелник артиљерије и начелник инжењерије 151. пука изашли су на – другарски двобој. Кренувши у суседни пук, успут су се толико напили, да је један предложио да снаге одмере на двобоју. За секунданта су узели возача који је, ништа мање пијан од путника, оберучке прихватио. Одмерили су растојање и отворили ватру један на другог, испразнивши по шаржер. Начелник инжењерије погодио је седам пута, док му је колега био прецизнији, сасувши у противника свих девет метака. Обојица су тешко рањени, а када су их касније питали зашто су уопште излазили на двобој, одговор је био исти: „Из досаде”.