Између забаве и рата

ТАЈНА ХЕДИ ЛАМАР

Била је позната лепотица, али се мало зна да се датум њеног рођења слави као Дан проналазача...

„Свака девојка може да делује заносно, довољно је да стоји мирно и изгледа глупо”, рекла је својевремено једна од најомиљенијих глумица златног доба Холивуда Хеди Ламар (1914–2000). Помало необична изјава за некога ко је управо захваљујући лепоти стекао углед велике звезде, или се бар тако чини на први поглед. Они који су се озбиљније бавили биографијом аустријске глумице, имали су прилику да упознају много више од још једног привлачног лица с великог платна. Слободно време није проводила на забавама и у доколици, како се од једне размажене звезде углавном очекивало, већ се посветила огледима и проналасцима. И то није био обичан хоби. Један од њених патената, под називом „Тајни комуникациони систем”, званично је прихватио амерички Национални савет проналазача 1942. године, и управо се он сматра основом бројних уређаја насталих неколико деценија касније.
   Рођеној Бечлијки, пореклом из јеврејске породице, филм је био прва љубав. Продуценти су је открили двадесетих година прошлог века, када је још носила име Хедвига Ева Марија Кислер, а чим је постала пунолетна, заиграла је у остварењу Густава Махатија „Екстаза” (1933).


                                             Глава није само за показивање - Хеди Ламар

   Због неколико сцена у којима се глумица појављује нага, филм је намах изазвао дивљење али и згражавање „моралнијег” дела публике и критике. И поред подељених оцена, гледаоци су препознали његове уметничке вредности, па је „Екстаза” добила и међународно признање на фестивалу у Риму. Од тог тренутка Хеди Ламар лети путем успеха. Уследило је неколико улога у позоришту, где је потврдила свој глумачки дар и стекла велики број обожавалаца.
   Највернији међу њима, и најупорнији удварач, био је Фридрих Мaндл, аустријски произвођач и трговац оружјем. Иако је већину људи који су покушавали да јој се приближе након представа успешно одбијала, Мaндл није одустајао. После само неколико сусрета, осамнаестогодишња Хеди Ламар пристала је да се уда за петнаест година старијег пословног човека, привучена пре свега његовим друштвеним положајем и богатством. Присећајући се много година касније свог брака, глумица је забележила да је то била нека врста затвора, смештеног у отменом замку. Мандл је контролисао сваки њен корак, замерао јој је што је себи дозволила улогу попут оне у „Екстази” и свим силама се трудио да прекине њену каријеру.

Нежно са диркама клавира

   Током тог брачног „заточеништва” глумица се сретала са неким од најмоћнијих људи из тадашње војне индустрије. Фридрих Мандл одржавао је блиске везе са Бенитом Мусолинијем и фашистичком владом Италије, а затим и са Адолфом Хитлером и нацистима, без обзира на то што му је отац био Јеврејин. Супруга му је често била пратња на пријемима и пословним састанцима, и управо тада имала је прилику да слуша замисли научника и стручњака о војној технологији, које ће јој касније бити од користи.
   Заједнички живот са Мандлом постао је неподношљив 1937. године, када је глумица једва успела да побегне у Париз. Сусрет са чувеним продуцентом Луисом Б. Мејером, који је у то време „ловио” таленте по Европи, показаће се судбоносним за њену даљу каријеру. Захваљујући њему, 1938. године отпутовала је у САД и почела да осваја Холивуд. На његов предлог је скратила име на Хеди и преузела презиме Ламар, у част Барбаре ла Мар, некадашње звезде немог филма. Мејер ју је рекламирао као „најлепшу жену на свету”, па је сходно томе добијала и улоге. Углавном се на платну појављивала као фатална заводница, и то поред најомиљенијих глумаца тог времена као што су Кларк Гејбл, Шарл Боаје, Спенсер Трејси.
   Оно што се дешавало у приватном животу Хеди Ламар било је далеко од бављења филмом. Често је говорила да је њена лепота заправо клетва јер чини да је људи процењују само на основу изгледа. Зато је волела да се држи по страни кад год је то било могуће. Блиски пријатељи су је описивали као особу која је избегавала велике гужве, забаве и разна јавна дешавања и радије проводила време у самоћи бавећи се својим замислима. Један од људи који су је охрабривали да их и оствари био је Хауард Хјуз, познати авијатичар с којим је глумица једно време била у вези. Како је Хјуз током година опседнуто радио на томе да своје авионе учини бржим, једном приликом упитао ју је да ли она има неко ново решење. Хеди је почела да изучава аеродинамику птица, њихов облик, па му је показала неколико скица на којима су крила авиона била мање „ћошкаста”, а више заобљена, јер је сматрала да ће их то учинити ефикаснијим. Хјуз је био одушевљен.
 

КУПАЧИЦЕ МОЈА...

Нашој широј публици Хеди Ламар постала је позната захваљујући чувеном остварењу „Маратонци трче почасни круг” (1982) у режији Слободана Шијана. У неколико наврата приказане су сцене из „Екстазе”, филма који ју је прославио, а о њеној слободи пред камерама и успеху говори Ђенка (Бора Тодоровић) како би протагонисте свог филма охрабрио да се скину голи пред његовим објективом. У легенду је ушла Ђенкина реченица: „Купачице моја, направићемо чудо”, а односи се на његову жељу да сними своју верзију „Екстазе”.

   Током Другог светског рата Хеди Ламар веровала је да је упутније бавити се озбиљнијим стварима него глумом. Иако је и даље прихватала улоге, жеља јој је била да на неки начин помогне америчкој војсци и тако допринесе борби против непријатеља. Убрзо јој се у овој намери придружио амерички авангардни композитор Џорџ Антајл (1900–1959). Необавезан разговор током једне заједничке вечере у наредним данима прерастао је у озбиљан посао. Антајл је већ правио огледе са музичким инструментима, па је тако успео да направи механизам за аутоматско свирање неколико клавира истовремено. Компоновао је и комад „Механички балет” (1924), у ком је и употребио овај механизам. Замисли Хеди Ламар биле су усмерене на морнарицу, тачније на навођење торпеда. Увидела је да ту могу да се употребе некие од Антајлових изума у музици.
   Два самоука проналазача дошла су до закључка да торпедо на даљинско управљање, онакав какав су савезници тада користили, није довољно поуздан. Често се дешавало да непријатељски брод чује сигнал са брода који управља торпедом, те да га пресретне и тако га спречи да погоди мету. Глумица је дошла до закључка да се то може избећи уколико се користи радио који брзо мења канале. Уколико се фреквенције брзо смењују, непријатељи неће успети да пресретну сигнал. Наравно, тачан распоред промене канала морали би да имају радио на броду и радио на торпеду.
   Композитор је са своје стране допринео идејом да би радио-фреквенцијама на предајнику и пријемнику могло да се управља исто као и на његовим клавирима, односно, уз помоћ бушених ваљака од хартије. Свој изум назвали су „Тајни комуникациони систем”, а званично је заведен у регистру Националног савета проналазача 11. августа 1942. године.

Пољупци за паре

   На ред је дошла војска. Ламар и Антајл нису очекивали да ће наићи на неодобравање. Војни врх био је врло опрезан у та ратна времена, па није баш веровао да једна холивудска лепотица и композитор заиста могу да им помогну. Пре свега, сумњали су у поузданост ваљака од хартије, јер ипак је то била технологија испробана само на клавирима. И поред бројних покушаја да разувере војне званичнике, њихов патент није прихваћен. „Добронамерни” људи из филмске индустрије препоручили су Хеди Ламар да победи у рату допринесе да тако што ће посећивати америчке градове и на јавним скуповима продавати војне обвезнице. Поражена глумица је на крају прихватила ту вашарску забаву за прикупљање новца која се сводила на то да на сцену изведе младог морнара Едија Роудса и публици обећа да ће га пољубити уколико купе довољан број обвезница.
   Између 1940. и 1949. године Хеди Ламар снимила је 18 филмова. Највећи успех код публике остварила је у „Самсону и Далили” редитеља Сесила Б. де Мила, филму са највећом зарадом 1949. године. Ламар–Антајл патент био је готово заборављен до 1957. године, када су га „оживели” научници из града Бафала у држави Њујорк. Развој електронике омогућио је да га усаврше и уграде у уређаје који су први пут коришћени на америчким бродовима током Кубанске кризе 1962. године. Хеди Ламар је 1997. године посмртно додељена Пионирска награда за изум такозване „скачуће фреквенције”, а у Европи се датум њеног рођења, 9. новембар, слави као Дан проналазача.