Београд у зони сумрака

ТАЈАНСТВЕНИ УБОД НА БУЛБУЛДЕРУ

Још пре осамдесет година овдашња полиција била је на муци због трговаца опијумом...

Крајем јануара 1937. године агент београдског Одељења кривичне полиције Милисав Млађеновић гледао је да што мање шпарта по деловима града удаљеним од центра. То му се чинило природно... Зима, снег, а уличице у предграђима готово затрпане или пуне лапавице у којој очас посла ципеле остану заглављене. А и тамо нема неког посла по таквом времену, као да су се и преступници примирили и чекају да ојужи.
   Како то обично бива, док је ногу дигнутих на сто чекао да прође смена, зазвонио је телефон. Неко је јавио да је у једној уличици Булбулдера освануо леш. Агенти ће ипак морати напоље. Потрпали су се у аутомобил, и кренули. Возач проклиње време и лудаке који се убијају по таквом времену. Милисав покушава нешто да назре кроз снег који опет веје. Нису морали да се распитују за уличицу, био је довољан поглед на окупљену гомилу, па да схвате где је мртвац.

Петар вртиветар

   На улици, у блату, лежао је човек, стар тридесетак година. Није било никаквих сумњи у начин на који је убијен. Један једини убод, тачно у срце. Оштар и дугачак нож, смрт  тренутна. Крв се помешала са снегом и блатом, творећи бљузгавицу необичне боје. Милисав се освртао по гомили и почео да испитује присутне. Узалуд. Нико из комшилука човека никад није видео. Није с Булбулдера, а када је прободен, сви су били у кућама, уз топле пећи. Нико ништа није чуо, ништа видео.
   Леш као да је пао с неба. Затекли су га на улици и неко је одмах позвао полицију. И сада агенти покушавају да сазнају ко је и шта је. У џепу су нашли легитимацију на Петра Милосављевића, са станом у Маринковој бари. По занимању абаџија. У џеповима још само уобичајене ситнице, пушачки прибор. Никакав папирић, ништа. Откуд дотични Петар мртав на булбулдерском сокачету?
   Док је Млађеновић узимао изјаве, колега агент мунуо га је лактом у ребра. Показао му је неку жену у поодмаклим годинама која је стајала са стране. Када би је полицајци погледали, несвесно је узмицала. Као да је нешто крила. Полицајци су се погледом споразумели. Милисав је завршио испитивање, а колега се тобоже случајно нашао у њеној близини. Пришао је и Млађеновић. Разменили су неколико речи и у разговор укључили и жену у цицаном шлафроку. Шта се десило, како је могуће да нико ништа не зна. Госпођа им је брзо шапнула да дођу код ње кад се гужва мало разиђе.



   Неколико минута касније схватили су да имају посла с најдрагоценијим сарадником свих могућих безбедносних служби, откад је света и века. Бабом која с прозора прати све што се дешава у околини. Неколико реченица касније понешто су и сазнали. Госпођа је, случајно, чула неку препирку с улице, па је отворила прозор. Препирка се претворила у дреку коју је убрзо прекинуо крик. Осим тога, не зна ништа. Агенти су кренули, кад се сетила још једне ситнице. Не зна да ли је то важно, али један од оних који су се свађали говорио је некако чудно. Као да је Рус који покушава да говори српски. И то је све.
   Млађеновић и колега су се упутили право у Маринкову бару, на адресу из мртвачеве легитимације. Тамо су затекли приземну кућицу која се једва држала на окупу. Комшилук није познавао никаквог Петра. Када су полицајци показали фотографију из легитимације, неко се сетио тајанственог човека усељеног неколико месеци раније. Није се дружио ни са ким из комшилука. Једва да су му знали име. А оно није било то из легитимације. Никакав Петар. Пре ће бити Жика.

Кад ђаво не спава

   Потпуно збуњени, агенти су покушали да уђу у приземљушу. Закључано. Да ли да разваљују? Млађеновић је мало јаче гурнуо врата и собица се отворила. На једвите јаде упалили су светло и открили да је просторија сличнија ћелији него нечијем дому. Кревет, мали орман и једна столица. Милисав је отворио орман, а унутра само једно одело празних џепова. Покушали су да помере орман. Тада се на њих готово обрушио кофер који у полумраку нису ни видели. Празан, али закључан. Ко још закључава празан кофер?
   Перорез у браву а унутра неколико папира и пасош на име Петра Милосављевића, уз лични опис који не одговара човеку с оне фотографије. На папирима неко сабирање, неки килограми, уз то и суме новца. Повелике. Милисав је одбацио празан кофер који је некако чудно зазвонио при паду. Опет су га погледали и схватили да се од ударца отворила преграда. Кофер има двоструко дно. И оно је празно. Преврћи, обрћи, ударај, ништа. Агенти су пак приметили да им по рукама остају трагови неке прашкасте материје. Покупили су све што су нашли у соби, заједно с кофером и оделом.
   Док су по столу канцеларије размештали све што су нашли код покојника, нахрупио је и трећи агент. Бацио је поглед на легитимацију и насмејао се. Препознао је Жику, бившег власника куплерајаа, који се окренуо шверцу. Хапсио га је годинама уназад. Жика мало одседи у Пожаревцу, у затвору, па убрзо настави са својим занатом. И агент се баш чудио како већ месецима није налетео на њега. По периферијским кафанама начуо је да се Жика окренуо пословању с неким Русима, помињао се ту и неки опијум, али је то отписао на претеривање доконих пијанаца.
   Милисаву се тада упалила лампица. Двоструко дно кофера, шверц, остаци прашка. Наречени Жика некако је успео да се упетља у мрежу трговаца опијумом, очигледно као курир. Иначе, зашто би абаџија свако мало путовао у Румунију и Бугарску? Сва та путовања могу да се прате у пасошу који су нашли. Имао је више печата него просечни дипломатски службеник. Сада се Милисав много више заинтересовао за случај. Само, да ли је упутно превише се петљати у послове с опијумом?
   Свега деценију раније то је било потпуно законито. Држава је чак потпомагала пољопривреднике у Македонији који су гајили мак. Отварале су се фабрике за прераду, а смола се најчешће продавала фармацеутским кућама. Извозило се на тоне. А где је велики новац, ту почиње и шверц. Зашто би извозили сирови опијум у погачама, кад све то лепо може да се преради и у иностранству прода као готов производ? А како је овдашњи опијум најквалитетнији на свету, са готово 16 одсто морфина, није било тешко наћи купце. Када је Краљевина Југославија потписала многе конвенције којима је Друштво народа покушало да сузбије трговину дрогом, тако су и послови само прешли у илегалне токове. А ту су царевале руске избеглице.
   Милисаву су се коцкице коначно поклопиле. И речи оне бабе с прозораа на Булбулдеру која је чула Русе. Почео је обазриво да се распитује међу колегама. Ови су га упитно  гледали јер је то био део посла у који је ретко ко хтео да се уплиће. Лако се изгуби глава, као и свуда где се врте велике паре. Руси не пуштају никог ни да привири, изузетно су повезани, а нико не зна ко држи конце целе игре. Полицајци могу да се ослоне само на говоркања доушника, која нико не истражује. Помињали су се Софија, Беч, Истанбул. Радња ради, пара пада, а полиција се држи подаље. Сви срећни. Само, нису рачунали на тврдоглавог Милисава коме неки ђаво није дао мира.
   Почео је да се распитује међу својим доушницима. Залазио је по свим кафанама и јазбинама. Покушао је и с местима на којима су се окупљали Руси, али ту није било пролаза. Како би се Милисав појавио на вратима, тако би ови као по команди заћутали. Ипак, успео је да чује неке занимљиве приче. И свуда је провејавало име извесног Грише. Од дама сумњивог морала чуо је да је дотични један од коловођа руских криминалаца на овим просторима. Човек који се пита за све, непојамно богат и исто тако немилосрдан. Заштићен зидом ћутања. Немогуће му је прићи. Ипак, Милисав је успео да дође до његове адресе.

Руска веза

   Кућа на Вождовцу. Споља ништа посебно. Када је Милисав с двојицом колега зазвонио на врата, отворио је повелик човек. Рус, очигледно. Запитао је господу шта желе, а када су се ови легитимисали и објаснили да траже Гришу, залупио им је врата испред носа. Док су се ови згледали, врата су се поново отворила, а огромни Рус их је пропустио унутра. Нашли су се у просторији која није одговарала спољном изгледу куће. Напротив. Агенти су се питали како све то може да се смести у наизглед малу просторију. Од свега што виде, само једна вазица вероватно вреди више од онога што они зараде за годину дана. Док су зверали около, нису ни приметили човека у дну просторије. Када су схватили, овај се само насмејао. И представио. Гриша!
   Разговор је водио Милисав. Интересовао се за послове, а Рус је објашњавао да ради нешто ситно, увоз-извоз. Преживљава. Сналази се. Онда је агент поменуо чаробну реч. Опијум. Гриша се намрштио. Не жели да се петља с тим отровом, то га не занима.  Милисав је тада решио да блефира. Док су устајали, поменуо је Жику, односно Петра Милосављевића, да су код њега нашли неколико килограма опијума. Све са папиром на коме се помиње Гриша. Зато су и свратили. Рус је нешто дрекнуо на матерњем језику. У собу су улетели његови људи. Онај грмаљ с врата и још двојица. У рукама пиштољи. Агенти су једва успели да одскоче. Посегли су под мантиле, па и они припуцали.
   Пуцњеви су одзвањали, меци на све стране. Милисав је махнито празнио шаржер ка вратима, као и колеге. Престао је тек када је пиштољ шкљоцнуо. Један Рус лежао је поред довратка. Мртав. Други се рањен вукао у предсобље. Од трећег и Грише ни трага. Очигледно су она двојица правили гужву док је грмаљ извлачио шефа. Агентима, за дивно чудо, ништа. Ако се не рачуна то што је зрно окрзнуло Млађеновића.
   У Гришиној кући убрзо се сјатило ваљда пола полицијских агената Београда. Претурали су све, отварали сваки орман, сто. Извртали кревете. Осим огромне суме новца, готово ништа друго сумњиво. Гриша је послове очигледно држао негде другде. Ушли су и у шупу. Један од агената је у кутији за алат открио неке папире. Уплате и исплате, улаз и излаз. Опет килограми и хиљаде. А ту је и име, Јован Јовановић. Претрага по архиви открила је неколицину таквих. Само је један пролазио кроз кривичну евиденцију. 
   Механичар с Гундулићевог венца.
   Радионица му је одмах стављена под присмотру. Неколико дана касније, 21. фебруара 1937. године, све је било спремно за упад. Јован се грдно изненадио када су му у радњу упали агенти. Претрес није донео резултате. Међутим, Млађеновић је кренуо ка шупи. Тада је Јован почео да се зноји. Унутра су нашли неке пакете. Показало се, 200 килограма опијума, спакованог и спремног за слање. Поред и два кофера, с двоструким дном. Као да је само чекао да дође веза.
   Претресли су му и стан на Карабурми. Тамо, спектакл. Машине за прераду опијума, сирови опијум, нишадор, винска киселина. Када су то износили напоље, комшилук их је благосиљао. Нису више могли да трпе мирис из Јовановићевог стана.

Конобар са значком

   Механичара су пустили да неколико дана одлежи у ћелији, па су га тек онда узели у обраду. Колико да омекша. Није потрајало, а човек је пропевао. Навео је сва имена. Гриша уопште није био шеф групе, већ само човек који је преко својих веза олакшавао превоз. Млађеновићу је пао камен са срца, пошто је Рус нестао. Вођа је био београдски трговац Ђорђе Стојановић. Он је сирови опијум набављао у Македонији. Прерада и паковање пали су у задатак Јовановићу и неком фирмописцу Феликсу, док им је кофере прибавио др Едуард Аргерић, први секретар аргентинског посланства у Букурешту. Члан групе био је и убијени Жика, који је покушао да ради мало и за себе. Гриша је то решио на свој начин, у оној булбулдерској уличици. У послу су учествовали и Херман, трговац из Беча, и неки Мађар Немет. Они су, заједно с Аргерићем, шверцовали опијум из Југославије. Јовановић је тврдио да им је кроз руке прошло готово три тоне.
   Одмах је организована мрежа. Агенти су отпутовали у Вршац. Чекали су Аргерића на царини. Када је стигао, добио је неприметну пратњу, све до Београда. Тако су испратили и сусрет са Бечлијом и Мађаром, па и са трговцем Стојановићем. Друштванце је у хотелу на Авали, где је обављана примопредаја, затекло неуобичајено пун ресторан. Нико их није дирао. Само, сви гости су се дигли чим су Аргерић и екипа напустили просторију. Тако је било и у хотелима по Београду. „Српски краљ”, „Петроград” и „Бристол” врвели су од гостију баш у време када би међународна дружина крочила унутра.
   Коначно, дошло је време за свођење рачуна. Када је у сали „Бристола” Стојановић затражио да плати рачун, уместо конобара подигла се цела сала, са све новим шефом. Шеф сале био је агент Милисав. Саопштио им је да их напољу чека „марица”, да се  господа не муче до Главњаче.
   Аргерић се позвао на дипломатски имунитет, али су његовим надређенима достављени јасни докази. И он је имао прилику да се увери у гостољубивост тамничара, али су га после неколико недеља пустили. Када су му аргентинске власти саопштиле да је суспендован до даљњег, извршио је самоубиство, 5. јуна 1937. године. Афера је дошла и до Друштва народа, али се у Женеви није помињало учешће Аргерића. Остатак екипе вукао је букагије, али је то била само кап у мору опијума који је преко балканске руте нашао свој пут ка Европи.

Број: 3415 2017.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић