Хаику, песма кратка као уздах

СНОВИ УМЕСТО ХЛЕБА

Песму која у себи спаја књижевне, филозофске и сликарске вредности, мајстори старог Јапана истовремено су писали и живели. Док су у свакодневици тражили чудо, многи од њих постајали су путници, самотњаци, луталице...

Хаику песма од три стиха (пет, седам и пет слогова) настала је у старом Јапану, одвајањем од дужег венца, коју је смишљало више људи, из забаве. Песници који су писање у друштву заменили миром и самоћом све више су зарањали у природу и у неколико речи исказивали утиске. И славни Мацуо Башо најпре је стварао из игре, а затим је хаику претворио у узвишену уметност и личну судбину.
   Мацуо Башо рођен је 1644. године у месту Уено на западу Јапана, као други син самураја Јозаемона. Васпитаван је у витешком духу, јер је тадашње феудално друштво строго раздвајало класе самураја, трговаца, занатлија и сељака. Током службе научио је основе хаикуа и песме потписивао самурајским именом Мунефуса. После преране смрти господара, у двадесет другој години одбацио је планове о војном напредовању и постао слободан песник. У дело је увео народни језик и свакодневне теме, чиме је привукао пажњу. Године 1672. прешао је у престоницу Едо (будући Токио), где је напредовао до хаику мајстора. Објављивао је радове и обучавао имућне ученике (Кикаку, Санпо и други). Када је кроз осам година закључио да се исувише одвојио од природе, повукао се у предграђе Еда, да би у колиби на пристаништу на реци Сумида стварао у миру. (Неки биографи кажу да је оставио и супругу и две кћерке.) О новом почетку написао је:

Јутро у снегу

сушеног лососа имам,

грицкам га ја сам.

   Живео је као испосник. Од покућства је имао кухињски нож и десет чинија, а обично је кувао пиринач, који су му ученици остављали у једној тикви. Предвече се жалио на празно буре са вином и танак јорган, али дању је уживао у читању или гледању удаљених предела и лађа. Радо је цртао тушем и пером, па је илустровао свој чувени хаику:

На голу грану

спустише се црни гавранови,

јесење вече.

   Један од ученика засадио му је у дворишту банану „башо”, врсту која има лепе и велике листове, али не даје плод, нити грађу. Због упадљивог, бујног дрвета колиба је прозвана „Башоова”, а домаћин прихватио надимак. У тим данима посећивао је зен свештеника Бућоа (1642–1716) и са њим вежбао медитацију, спреман да се повуче у манастир. Привлачиле су га књиге кинеских мислилаца, посебно Чуанг Цеа, а проучавао је и медицину. Када је у децембру 1682. године велики пожар захватио град, колиба му је изгорела, али је бекством у реку успео да извуче живу главу. Наредног лета вратио се у нову колибу коју су му направили ученици, где је примио вест о смрти мајке.

Јастук од траве

   Од тада је све више размишљао о пролазности, усамљености и једноставности. Док је посматрао Сунце, Месец, звезде и облаке, закључио је да се све у природи креће:

Путник! Та реч

постаће моје име.

Прва јесења киша.

   У велику пустоловину дугу девет месеци кренуо је августа 1684. године, са стрепњом да ће успут страдати од разбојника. И у стиховима је помињао „пут белих костију”, али вукла га је  жеља да у завичају обиђе мајчин гроб. Ишчекивао је и сусрет са браћом и сестрама, после дуго времена. Током дела пута пратио га је ученик Ћири. Док је јахао коња или ходао у сламнатим сандалама, упијао је утиске, а затим бележио песме и приче. Описивао је обалу мора, рибаре, планине, њиве... Пред лепотом предела заборављао је на бриге:

На горској стази

нешто ме очарава:

та љубичица.

   Када је у седим власима најближих препознао и своју прохујалу младост, стигли су стихови о пролазности. Од тада је своје ученике саветовао: „Учи од бора да будеш бор.” Говорио је да се непријатности путовања, у виду неудобног смештаја, прљавштине или бува, заборављају на јастуку од траве, у природи. Пратио је промене годишњих доба, а највише се радовао првом снегу. Током 1686. године забележио је песму која је због односа тренутка и вечности, мира и кретања, озбиљности и комике, проглашена ремек-делом:

Стари рибњак.

Жаба скочи у воду –

чује се пљусак.

   После ходочашћа са ученицима до светилишта Кашима, крајем 1687. године кренуо је на друго веће путовање, касније описано у „Белешкама из путног ранца”. Спаковао је само неопходне ствари, али му је и то сметало у пешачењу. У план пута уврстио је и сусрет са омиљеним учеником Тококуом, имућним трговцем који је издржавао казну прогонства. За шест месеци стигао је да дочека снег, прослави нову годину у родном месту, гледа цветање трешње, обиђе пешчане обале, слапове реке Јошино и храм у Нари. Посетио је и будистички храм на планини Која, за који су га везивале дирљиве успомене – у њему је као самурај положио урну преминулог господара.
   По повратку кући мало је стварао због честих гостију, па је себе звао „залудни старац”. Године 1689. упутио се са учеником Сороом на нови пут, дуж севера Земље излазећег сунца. Тврдио је да му бог лутања опседа дух, па је продао колибу како би имао новца за трошкове. Испратили су га пријатељи и ученици, а на растанку није успео да задржи сузе. Сада је, осим кишне кабанице, кимона, туша и четкице, из учтивости запаковао и добијене поклоне, па је тешком торбом оптеретио кошчата рамена.
   Без обзира на широке друмове, гостионице, чајџинице и коњушнице за изнајмљивање коња, осећао је умор. Како и не би, када је са штапом у руци претабанао две хиљаде и четристо километара! Одмарао се у храму, рибарској колиби, страћари која прокишњава... Прихватао је и нова познанства, а уметнички осетљиве душе поредио са „груменом злата скривеним у иловачи”. Код рушевина старих двораца и храмова господара Сатоа сетио се изгинулих у биткама: сео је на земљу и заплакао, а затим створио омиљени хаику Јапанаца:

Та летња трава:

трагови пустих снова

силних ратника.
 

Свенуло поље

   Уследио је наставак пута преко планинских превоја. Три дана олује провео је са учеником у кући граничара, где се борио са бувама и вашкама. Затим је уз помоћ водича морао да се пробија кроз тмину и маглу, шуму и бамбусову трску. Доживео је и ноћење под ведрим небом. Али, обиласци важних светилишта на планинама Хагуро, Гасан и Јудоно вредели су труда! Свуда је био лепо прихваћен, уз заједничко писање стихова. Спуштање низ литице до обале Јапанског мора било је највећа опасност, због високих таласа. У једној гостионици срео је и две куртизане, али није им испунио молбу да пут до светилишта Иса наставе заједно.
Сажаливши се због „карме из пређашњег живота” и грешног пада на дно, написао им је песму.

                       

   У Каназави, где је требало да оснује школу, примио је вест да песник Ишоа више није жив. Ипак је на путу успео да се снађе и одржи више књижевних вечери. Дуже се задржао у Кјоту и околини, где је помогао ученицима да саставе збирку. После дочека Нове године у родном Уену, вратио се у Едо и завршио путопис „Уска стаза ка северу”. Да ли је знао да ће се појавити прича да је ухода у служби шогуна? Затим се преселио у „Башову колибу број три”, изграђену прилозима ученика. Постао је мало друштвенији, али му се нове групе писаца нису допадале. Сметало му је што појединци мисле само о слави, наградама, новцу и не поштују посматрање трешњеу цвету, већ „праве буку и вриште”. Наглашавао је да обожава стари хаику непознатог мајстора:

Хтео бих друга

што не изусти ни реч

док гледа цвеће.

   Године 1693. прихватио је да негује нећака болесног од туберкулозе, а када је младић преминуо, ужасно је патио. Покушао је да прекине писање иако му је глава врвела од стихова. Месец дана одбијао је да прима посетиоце и слуша бесциљне разговоре, а онда је наставио с подучавањем. Да би изашао у сусрет поштоваоцима који су га чекали на хаику окупљању у Уену, на четврто путовање кренуо је у пролеће 1694. године. Ветром ношен пустињак још више је нарушио ионако крхко здравље. Током повратка кући пао је у постељу и умро у Осаки, 28. новембра исте године. Последњи хаику издиктирао је свом ученику:

Болестан на путу –

моји снови облећу

свенуло поље.

   И његови ученици постали су опседнути стварањем стихова,па су напуштали имућне породице и послове. По тројица песника тискала су се у кућерку и покривала истим ћебетом, срећни што „једу снове уместо хлеба”. Није недостајало ни жена. Шиба Соно (1664–1726) која је живела у Осаки са супругом лекарем, угостила је Башоа: заузврат је добила песму о белој хризантеми, без иједне трунке прашине! Дешавало се и да удовице обрију главе и оду у манастир, где су у миру писале поезију. И неке куртизане опробале су се у смишљању стихова од седамнаест слогова. Али, ниједна жена тог доба није проглашена за мајстора, због замерке о прејасном изразу. Сматрало се да врхунски хаику мора да одликује замагљеност, која читаоца наводи на маштање.

Гледај, види!

   Хаику поезија привлачила је особе разних занимања, као што су брусачи мачева, трговци, лекари, бојаџије, самураји... Великим умећем истакао се сликар Јоса Бусон (1716–1783), осетљив на боје, звуке и светлост из природе. У својим стиховима описивао је цветове крушке, жути јечам, белу воду, сјајну месечину, златног лептира, све што би кистом на платну приказао. А Кобајаши Иса (1763–1827) бринуо је о души, коју је видео и у наситнијим бићима и предметима. Везао се за слабе и одбачене, из више разлога. Као дечак остао је без мајке, а маћеха га је терала да брине о домаћинству и тек рођеном брату. Сећао се:
   „Тукли су ме сто пута дневно, хиљаду пута месечно. Сузе су ми текле триста педесет дана у години.”
   Ни када је одрастао није досегнуо срећу. Због немаштине и неугледног облачења звали су га Сиви чворак, уместо личним именом које значи „шољица чаја”.
   Иса се оженио у четрдесетпрвој години, али доживео је да му петоро деце и супруга умру један за другим. Иако је касније склопио још два брака, остао је усамљен и тужан. Без учитеља, готово и без ученика, лечио се поезијом, истином, лепотом и вером у бога. Уместо тигровима и орловима, певао је врапцима, зрикавцима, жабама:

Ситна жабице,

не клони, не плаши се,

Иса је ту, знаш.

   Жалио је и продавачице љубави бедне судбине, па им је дао један тужан тростих. Када је на крају остао и без куће која је изгорела у пожару, постељу је сместио у оближње складиште. Ту је и преминуо, а испод јастука оставио опроштајне стихове:

Нека је хвала –

и снег с покривача

је са неба.

   Још један славни хаику мајстор био је Масаока Шики (1867–1902), писац, новинар и ратни дописник. Иако болестан од туберкулозе, налазио је снаге да покрене часопис „Кукавица” и окупља истомишљенике. Говорио је да у писању кратких стихова помажу утисци из природе, читање дела претходника, познавање уметности: „и малене ствари постаће велике, ако се посматрају из близине”. Пошто је као новинар бележио и нелепу страну живота, оставио је и мрачније стихове. Међутим, трудио се да не заборави ни изворну комичну црту хаикуа, па је помињао капљице кише на жабином лицу, ознојеног бика, ношење девојке преко реке.
   Када су најважнија дела јапанске хаику поезије преведена на Западу у 19. и 20. веку, изазвала су велико дивљење. Песници и љубитељи књижевности из разних земаља покушали су да пишу у истом духу, на својим језицима. Знали су да је Мацуо Башо изјавио:
   „Хаику песник је онај ко током живота створи три до пет хаику песама. Онај који постигне десет је мајстор.” Ове речи и данас треба схватити као изазов. Јер, ако се природа погледа очима детета, може настати и прави хаику, савршен у својој једноставности.