С окрајка историје

ШТА ЈЕ УРАДИО „ШЈОР РАДИО”

Пароброд „Босиљка” криомице је, почетком Другог светског рата, преносио авионске моторе намењене Савезницима, кад је радиотелеграфиста схватио да капетан има друге планове...

Почетком 1941. године на целој источној обали САД није било неугледнијег пловила од пароброда-теретњака „Босиљка”. Припадао је малом предузећу „Алцес” из Оребића, а старост тешко да је могла да се одреди из званичних папира. Ако бирократе не умеју, морнари и те како могу. Није их нимало радовало што плове на броду изграђеном далеке 1896. године, предвиђеном за обалну пловидбу. А то корито, лимова истањених као да су од картона, неко је послао на прекоокеанске руте. Сам брод био је старији чак и од најстаријег међу посадом, бродског кувара.
   Из Сушака су испловили на јесен 1939. године. Рат у Европи био је почео, а то је време када свака од зараћених страна гледа само како да покупи што више трговачког бродовља и свега што може да се одржава на води, не би ли се организовало редовно снабдевање и превоз трупа. „Босиљка” је пловила под заставом Краљевине Југославије, неутралне земље, па их нико још није дирао.

Ухапшено пловило

   Када су приспели у Њујорк, открили су да то неће ићи тако лако. Лучке власти одбијале су да им дају дозволу да исплове, па су на везу провели неколико месеци. Да све буде још горе, посади је углавном забрањивано да напушта брод. Власти Њујорка плашиле су се да ће морнари, ако ступе на копно, да се утопе у гужву великог града и заувек нестану. А још неколико десетина усељеника без посла није им требало. Зато су посади одузета документа, испред бродова стално је дежурало неколико наоружаних полицајаца. Да нашим морнарима буде лакше, нису боље пролазили ни они из других земаља. Сви су се нашли у некој врсти плутајућег затвора.
   Ипак, ако је трајао рат, послови нису стајали. Морнари с „Босиљке” су сваког дана могли да посматрају како лучки радници утоварују разне терете на веће и модерније бродове, који плове ка Европи. Ти сандуци су углавном били исписани војним ознакама. Ратни материјал несметано је прелазио океан, а многи су на тим пословима стекли богатство.
   Наиме, одмах на почетку рата, многи бродовласници, укључујући и „Југословенски Лојд”, своје бродовље изнајмили су британском министарству ратног транспорта. Међу тим предузећима није био „Алцес”, па је то највероватнији разлог за упорно одбијање дозволе за испловљавање из Њујорка.
   Капетан Грга Богић упорно је слао телеграме у Југославију. Без одговора. Људи су постали врло нервозни. Да све буде горе, једног јутра пробудио га је први официр и саопштио му да су четрнаесторица морнара те ноћи побегла. Успели су да се провуку поред бродске страже и полиције на доку и да нестану. Ако још мало остану у луци, остаће без посаде.
   На сву срећу, после неколико дана утоварили су неке бале памука за Турску. Убрзо је стигла и дозвола, па је пароброд испловио према Санта Луцији, по неопходни товар угља.
   Попунили су и посаду. Ипак, то су махом били морнари друге и треће класе. Најбоље су Британци већ били регрутовали за своју морнарицу. Богић ипак није могао да бира. Пуном паром враћали су се у Њујорк, по још неку робу. Радило се о неким гумама.
   Када су упловили, Богић је отишао до југословенског конзулата. Оданде су га хитно послали у Вашингтон, да се јави амбасадору Константину Фотићу лично. Капетан није знао о чему се ради, али ваљда је и то по неком протоколу. Знао је да је Фотић врло упослен око поморских питања од избијања рата.
   Чим је стигао код амбасадора, Богићу су ствари биле јасније. Овај је држао његов досије на столу, а питао га је нешто потпуно неважно. Шта товаре, куда плове. А када већ плове, штета је да складишта буду полупразна. Док се капетан ишчуђавао, Фотић је отворио карте.
   На брод ће да укрцају и важан терет, тајни, наравно, за који је заинтересовано Министарство војске и морнарице. Обавестиће о томе и предузеће нетом премештено у Загреб, а капетаново је било само да извршава наређења. Ипак, открио му је да су у сандуцима авионски мотори, којих је било мало на тржишту Европе.
   Капетан је покушао да врда, вадио се на немачке шпијуне, којих има доста по САД. Они стално пописују транспорте, јављају где треба, па те бродове на пучини чекају подморнице. Утовар војног материјала готово је оверена карта у једном правцу за дно океана. И за брод и за товар. Фотићу није падало на памет да се препире с капетаном трошног брода. Наређење, извршење. Успут му је напоменуо да је терет вредан три милиона долара, и да добро пази. Класичан нокаут! Капетан је изашао из амбасаде као из ринга и упутио се ка Њујорку.

Шапутања у кабини

   Брод је накрцан и из Њујорка је испловио 19. марта 1941. године. Капетан је задао курс: низ Атлантик, па око Рта добре наде до Дурбана. Ваљда ће некако успети да се неопажени провуку кроз воде злогласне по непријатељским подморницама. Улазе право у вучју јазбину.
   Зато је наређено да посада буде на опрезу. Стража без престанка, нема опуштања. Осматрачи на боковима и на крми. И сви да гледају у површину, не би ли уочили траг перископа.
   Најзапосленији је био телеграфиста Антоније Ђуровић, четрдесетогодишњак родом из Прчања у Боки Которској. Како наводи Радован Ковачевић у књизи „Чувари јарбола”, која је послужила као извор за овај текст, Ђуровић је био завршио Наутику у Котору, али га је Аустроугарска одмах по избијању Првог светског рата послала на курс за радиотелеграфисте. Овоме се тај посао толико допао да никада више није испустио слушалице. Немирног духа, успео је да буде и један од коловођа побуне морнара у Боки 1918. године. Некако је избегао стрељачки строј, па се после рата појавио у војсци Краљевине СХС, опет као радиотелеграфиста. Био је и управник државног радија на Цетињу, предавао у Наутици, да би га на крају море ипак повукло, па се вратио на бродове. Године 1939. укрцао се на „Босиљку”.


                                                              Пароброд ''Босиљка''

   Сада је на том пловећем кршу пловио кроз опасно подручје источно од Бахама. Непрестано пратећи упутства америчких служби, бродове у пролазу, покушава да нађе било какав траг опасности. Тако је ухватио позив за помоћ с грчког брода „Тасос”, који је управо торпедован. Док је „Босиљка” стигла, од „Тасоса” је остало само неколико плутајућих дасака и изрешетан чамац за спасавање. Људи нигде.
   Посада је била све суморнија. Као да су само очекивали да неко од стражара викне да ка њима иде торпедо. Ђуровић је приметио да је капетан све одсутнији кад чита његове извештаје. Свако мало би се затварао у своју кабину с још неколико официра. Тако је 25. марта донео вест о приступању Југославије Тројном пакту. Капетан је промрмљао да полако све долази на своје место. После два дана, одушевљени Ђуровић улетео је у кабину, с вестима о пучу. Предложио је капетану да окупи посаду, да им саопшти новост. Да поздраве заставу и одају почаст младом владару. Капетан се мрштио, додао да је све то противзаконито и безмало га избацио из кабине.
   „Босиљка” је била јужно од Антила када је Ђуровић добио вести о немачком нападу на Југославију. Капетан је телеграфисти рекао да тражи упутства од канцеларије предузећа шта они сад да раде.
   Ђуровић је приметио наглу промену расположења код дела посаде. Одједном је неки машиниста изронио из потпалубља. Досетио се да је Италијан. Почео је посади да држи говоре, да не треба да се плаше Немаца, долазе да их ослободе. Ђуровић је то гледао, а једном приликом мало је недостајало да дотични агитатор заврши у мору. Отишао је до капетана по савет. Само, кроз одшкринута врата кабине видео је да Богић слуша неку немачку радио-станицу.

Брига за тамнопуту посаду

   Телеграфиста се вратио у своју кабину. Успут је чуо да Италијан, члан посаде, опет држи говоре.
   После неколико дана посада је од капетана тражила одговор. Шта даље? Капетан је очигледно био припремљен. Скрећу ка бразилским водама, па ће у некој од лука те неутралне земље да сачекају развој прилика. Богић се затварао у кабину, а придружио му се и новооткривени Италијан. Слушали су вести, без престанка. А онда се 10. априла Ђуровићу све разјаснило.
   Капетан је окупио посаду, рекао им да су Немци ушли у Загреб, да је проглашена Независна држава Хрватска. Зато они иду у луку Ресифе. Правдао се да то тражи посада, а то је ваљда јединствени пример у историји да капетан послуша морнаре.
   Ђуровић је покушао да се успротиви, да објасни да су они морнари, али и војници, ако затреба. Сада је тај тренутак. Не смеју да се шале, возе војни товар. Посада га је надгласала, а он се привидно помирио са ставом већине. Да све буде горе, добио је радиограм да се „Босиљка” одмах склони у неку од лука под немачком, италијанском или јапанском контролом. Та порука је завршила у мору.
   Када су пристали у Ресифе, посади је забрањено да напушта брод. Ђуровић је и иначе све ређе напуштао кабину. При једном од ретких излазака, видео је да заставе Краљевине Југославије нема на јарболу. Схватио је да је капетан изабрао страну.
   Бразилски новинари једва су дочекали причу о југословенском броду. За то су сазнали и у многим амбасадама у Бразилу. Југословенски посланик покушао је да натера бразилске власти да „Босиљку” предају Британцима. Ипак, ови су се нећкали. Нису мировали ни немачки шпијуни. Појавио се неки живописни трговац из Аргентине који је тврдио да је товар памука његов. За Бразилце сасвим довољно да брод остане у луци док се не докаже власништво.
   Богић је притискао посаду, тражећи да потпишу да се стављају на располагање италијанској морнарици. Неки су потписали. Ђуровићу то није падало на памет. Ситуација је постала усијана.
   Прича о „Босиљки” стигла је и до југословенске избегличке владе, тада у Палестини. Министри су покушавали да од Енглеза издејствују да они некако заплене брод. Коначно, нашли су изговор. На броду се појавио представник британског конзулата, наводно, забринут за положај тамнопутих чланова посаде са Антила, британских поданика. Стигао је и телеграм да се капетан, због нелојалности југословенској држави, смени. Брод и товар ваља предати британском конзулу. Ипак, ни овај није био спреман да тек тако положи оружје. Обратио се италијанском конзулату за помоћ и ови су решили да делују. Капетан је добио наређења. Ђуровић је убрзо схватио и каква.
   У пролазу је начуо да се капетан спрема да скине југословенску заставу, а истакне италијанску. Тада ће конзул Италије брод да узме у заштиту. Чак је видео непријатељску заставу, замотану код капетана на столу. Решио је да им то ни по коју цену не допусти.

Италијанска застава у мору

   Сутрадан је наређено да се посада построји на палуби. Појавио се и британски конзул. Стигао је и Италијан. Да бал постане маскенбал, потрудио се лучки капетан, с неколико наоружаних морнара. Капетан је приступио јарболу држећи заставу Италије. Испред њега се одједном створио Антоније Ђуровић. Наоружан.
   Стао је испред јарбола, уперио пиштољ у капетана и заурлао да је земља у рату. Ако се неком држава не свиђа, то је његово право, али с отаџбином нема шале. Зато, југословенска застава остаје на месту, на врху јарбола. Ако неко има нешто против, мораће прво да прође њега и, још важније, његов пиштољ. До јарбола могу само преко њега мртвог.
   Капетан је почео да урла да је то побуна. И то у присуству италијанског конзула. Бразил о томе мора да води рачуна, ипак је неутрална земља. Опет је закорачио ка јарболу.
   Сада је Ђуровић иступио ка њему. Југословенска застава остаје, а италијанска иде у воду. „На прање, ионако је крвава.” Затим ју је хитнуо преко ограде.
   Лучки капетан као да је једва дочекао такав скандал. Наредио је да полиција упадне на брод. Посада је убрзо осванула у градском затвору. За то време присутни конзули нису могли да дођу себи. Додуше, Енглез се смешкао. На броду је остао само Антоније Ђуровић са тамнопутим делом посаде.
   Остале је из затвора ослободио италијански конзул. И то тек када су потписали изјаву оданости Италији. За то време Енглези су преузели брод. И још важније, целокупни товар. Антоније Ђуровић одликован је Атлантским крстом две године касније, по наредби британског Адмиралитета.
   „Босиљка” је наставила да плови. Најчешће по америчком делу Атлантика, превозили су руду из Гвајане и Јужне Америке у САД. Поготово боксит за индустрију алуминијума.
   Стари брод није био најбоље опремљен за ратне услове. Само је командни мост био заштићен зидом од армираног бетона. Ипак, некако се провлачио кроз заседе подморница све до 19. јуна 1942. године у Флоридском теснацу, омиљеном ловишту подморница. Тог јутра одјекнула је стравична експлозија. Ђуровић је дојурио до капетана и рекао му да је радио уништен и да не може да пошаље позив за спасавање. Брод брзо тоне. Хитро су се укрцали на чамце док је Ђуровић гледао како се пропелери врте у ваздуху. Машина је и даље радила. Убрзо је једини траг „Босиљке” било нешто изломљених делова који су плутали по површини.
   Антоније Ђуровић наставио је службу на савезничким конвојима. „Шјор радио” преживео је рат, а ускоро је још једном одликован, овог пута за борбу против непријатељских авиона.