Хит страна

ШАНСОЊЕР СВЕТСКОГ ГЛАСА

Шарл Азнавур, један од највећих уметника двадесетог века, ненаметљиво је напустио сцену на којој је наступао готово до последњих дана свог живота. Неизбрисив траг је остао...

Са једном руком на микрофону, другом завученом у џеп сакоа, спуштеног погледа, полузатворених очију, Шарл Азнавур је током каријере дуге скоро осам деценија снагом свог тенора испевавао стихове који су му значили живот и који су га увели у пантеон бесмртника. Отишао је, песме и филмске улоге као трагови, неретко и путокази остају...

Дуг је пут

   Бежећи од турског погрома 1915. године, једна од многобројних јерменских породица нашла је своје уточиште у Паризу. Девет година касније, на свет је дошао мали Шахнур Варинаг Азнавуријан (22. 5. 1924. – 1. 10. 2018). И том свету дао је много за своје 94 године.
   Његов отац био је певач, мали Шахнур имао је на кога да се угледа. Живописно тумачење песама које је певао његов отац оставило је јак, такорећи неизбрисив траг на Шахнура, будућег вишејезичног певача. Већ у деветој години, по отварању „Кавкаског ресторана” његовог оца, Шахнур је решио да школу замени школом живота. Виспрен и даровит, почео је да пева и глуми, прво у ресторану, а касније и на великим позорницама и великом платну (са девет година остварио је улоге у филмовима „Un Petit Diable à Paris” и „La Guerre des Gosses”).
   Био је то почетак званичне каријере и време за промену имена у Шарл Азнавур. То име је њему и његовој сестри Аиди помогло да у свом стану у току Другог светског рата као чланови Покрета отпора сакрију и спасу многобројне јерменске и јеврејске породице од нациста.
   Како се живот нормализовао, тако се и код Шарла поново јавила жеља за певањем. Почео је да пише песме. И то не било какве песме, већ песме прожете сликама из живота који уопште (а и када је?) није био нежан. Горку лирику често је водио до ипак срећног разрешења, но све би то остало у области поезије да Шарл није имао глас којим је одушевио и своју колегиницу Едит Пјаф, која га је, осим што је певала његове песме, охрабривала и да сам настави са певањем. И управо она му је омогућила и „први” јавни наступ. Шарл Азнавур је данашњим речником био њена предгрупа. Чест је случај и да предгрупа „украде шоу”. Пут је почео да се назире...

Стави тихо Азнавура

   Први сингл „Jézébel / Poker” објавио је 1952. године. Успех тог сингла допринео је снимању још два и напослетку деби албума „Charles Aznavour chante... Charles Aznavour”. Француска шансона поново је рођена, а Шарл Азнавур је био њен бард.
   Није се задржао само на француском језику. Своје песме писао је и певао на још седам језика: немачком, енглеском, шпанском, италијанском, руском, јерменском и португалском, што му је омогућило да допре до свих светских тржишта, која су стрпљиво чекала на нове песме овог тенора.
   Нису дуго чекала. Изузетно живахан Шарл Азнавур је малтене даноноћно компоновао и снимао песме. Осим што је својим композиторским даром обогатио каријере поменуте Едит Пјаф, Жилбера Бекоа и Жилијет Греко, Азнавур је током живота стигао да напише преко хиљаду песама и да објави чак 51 студијски албум. Његових концертних докумената било је упола мање, али сви до једног сведочили су о сагласју шансоњера и његове одане публике, публике која је током свих ових година купила преко 180 милиона примерака албума и остала одушевљена песмама као што су: „She”, „Je M’voyais DÉJÀ”, „Emmenez Moi”, „Hier Encore”, „Comme Ils Disent”, „La Mama”, „For me Formidable”, „La Boheme”, песмама осликаним на штафелају емоција.
   За живота зарадио је титулу „француски Френк Синатра”. Реј Чарлс, Боб Дилан, Лучано Павароти, Пол Енка, Хулио Иглесиас, Елтон Џон, Џонатан Ричман, Фред Астер и многи други певали су његове песме, а не он њихове. На тај начин се Шарл Азнавур захвалио свима онима који су говорили да не зна да пева, да не зна да пише, да је низак, ружан и да никада неће направити каријеру. А осим музичке, имао је и филмску, са преко 80 остварених улога од којих су најпознатије оне у филмовима „Shoot the Piano Player”, „Candy” и „The Tin Drum”.
   Сво то време није заборављао ни земљу свог порекла, због које је основао и добротворну организацију за помоћ Јерменији, што му је донело сва највиша државна признања и почасти у Јерменији, чији је амбасадор у Унеску био од 1995. године. Са звездом на холивудском Булевару славних, три брака и шесторо деце, тврдио је да „није стар, већ да има много година”.
   Године му нису никада сметале, турнеје је одржавао редовно, уосталом, то му је и по „Си-Ен-Ен” избору донело титулу „Највећег забављача 20. века”, испред Елвиса Преслија и Боба Дилана. Иако је почетком године отказао неколико концерата због лошег здравственог стања, тврдоглав какав је био, није хтео да одустане, хтео је да одржи самом себи давно дат завет да ће у пензију отићи концертом на свој стоти рођендан. Испоставило се да је последњи концерт одржао 17. септембра ове године у Токију у 94. години, једном руком на микрофону, а другом ван џепа сакоа, и гласом коме време не може ништа. Ипак, због болести наставак турнеје био је отказан...

Првог октобра ове године, у свом дому на југоистоку Француске, срце Шарла Азнавура престало је да куца. Француски председник Емануел Макрон је преко друштвених мрежа поручио да је „широм света омиљен Шарл Азнавур био дубоко Француз, иако дубоко одан својим јерменским коренима, делећи радости и патње три генерације”, и да ће га „надживети његово ремек-дело – боја и сјај гласа”. Према Макроновим речима, јерменски и француски народ деле исту жалост због Азнавуровог одласка. Другог октобра у Јеревану завладао је мук. Заставе су биле спуштене на пола копља. Петог октобра уз државне почасти у Паризу, погребна поворка кренула је пут Алеје великана ка последњем почивалишту чувеног француског шансоњера, глумца и дипломате јерменског порекла. Merci Maestro.