Време као клопка

РАТ И... САТ

Време тече увек једнако – или ипак не. Постоји објективно време, али и субјективно које живи човек. Најбрже време иде када каснимо, најспорије кад нешто чекамо. У Великом рату војници су ово најбоље видели.

Време никоме није текло исто те 1914. године. Војници су похрлили у регрутне центре, весело задуживали униформе у Паризу, Берлину, Бечу, на Хиподрому у Београду. Међу првима су заратили Парижани и Берлинци у такозваним граничним борбама. А само неку недељу пре тога мислили су да ће рат бити нешто најлепше што им се икад догодило. Испраћени су уз параду, посматраче  на терасама и шпалире на улицама, борбене и родољубиве песме; девојке су им задевале цвеће у цеви пушака и време је тих првих дана мобилизације за све регруте зараћених страна у Великом рату ишло веома брзо.
   А онда се све променило и време је кренуло да тече врло, врло споро. Први војници схватили су да су ухваћени у замку и да рат неће личити на мало марширања и парадирања уз војну музику. Сви који су својим драганама на булевару Шанзелизе или булевару Унтер ден линден обећали победнички повратак до Божића 1914. године схватили су колико су погрешлили.
   Блато, студена куша, вашке и, преко тога, смрт – смрт у најразличитијим и најстрашнијим облицима. Све то зауставило је психолошке часовнике и сваки војник већ на почетку 1915. године мислио је да живи само садашњи тренутак. Увече сам жив – сутра је нови дан. Изгинули су ми сви пријатељи из вода, а ја сам неокрзнут: то је срећа на лутрији живота. Залези! Потрчи! Промашили су те куршуми. Сутра је нови дан.
   Ко би у таквом окружењу мислио на сатове. Ипак, војници су их носили. Већина војника Француза, Немаца и Аустријанаца их је имала; у српској војсци махом официри и подофицири – и сви ти сатови били су џепни, окачени о сребрни ланац и стављени у унутрашњи џеп мундира.
   До почетка Великог рата мушкарци готово по правилу нису носили друге сатове осим џепних. Немци су у џеповима најчешће имали швајцарски „шафхаузен”, Американци „волтам”, Французи „савонет”. Ипак, џепни сатови показали су се као непрактични. Војник није у исто време могао да носи оружје и гледа на сат. Осим тога, иако су имали поклопце, лако су се разбијали приликом брзог легања у заклон, или током броби прса у прса. Поклопац се често ломио, стакло разбило, а часовник просуо своја вретена и опруге као да је и он погинуо у борби...
   Тада на позорницу ступају ручни часовници. Иако њихова производња почиње  неколико година пре Великог рата, прву масовну примену ручни часовник има у првом светском сукобу човечанства двадесетог века.

А како је све почело?

   Прву потребу за ручним чосовницима исказали су пионири ваздухопловства. Бразилац Алберто Сантош, један од првих ваздухопловних асова, замолио је свог париског пријатеља Луја Картјеа да за њега направи часовник који ће се погодно носити око ручног зглоба и бити користан током лета. Било је то у време када су европски дани већ почели да миришу на барут, али старе навике и тада су тешко умирале, баш као и данас. Један савременик записао је:
   „Носити сат око зглоба руке исто је као и носити га у устима”!
   И стога се и у Велики рат кренуло с неколико стотина хиљада џепних сатова и практично ни са једним ручним. Али, ручни сатови су се приближавали фронту незаустављиво. Први ручни сат који је добила британска војска био је познат међу војницима под називом „рововски сат”. Први амерички војници такође стижу опремљени првим „волтамовим” војним ручним часовницима. Предности употребе оваквих часовника одмах су се показале. Официр је у исто време могао да држи непријатеља на нашину и гледа у сат. То је било од пресудне важности приликом усклађивања времена напада.
   Али ни они сумњичавци који су тврдили да је ношење ручног сата исто толико непогодно као и да се држи у устима, нису мировали. Први ручни чацовници имали су ломљиво стакло, па су њихови противници тврдили да приликом детонација у близини војника часовник може да се распукне, а стакло сата  распе као гелери војнику у лице!
   Произвођачи су зато направили прво непробојно стакло сата, а „волтамове” занатлије отишле и корак даље и, како се види и на слици, направиле не само домишљат, већ и врло складан оклоп бројчаника од дванаест лепезастих металних отвора који подсећају на цвет. Моду „оклопних” сатова прихватио је и Картје. Када је видео прве „Реноове” тенкове који се упућују на ратиште, овај славни париски произвођач драгуља и сатова направио је свој „тенковски оклоп за сат” који ипак није био тако складан као „волтамов” и више је, како рече један савременик, личио на поклопац за пећ бубњару него за ручни сат.

Сат за „цурице”

   Међутим, и једна статусна тешкоћа у почетку је спречавала ширење ручних сатова међу војницима. Мало пре Великог рата, ручне сатове носиле су углавном жене, па су праве мушкарчине међу војницима (они са џепним сатовима) исмевале своје другове са ручнима сатовима као „цурице”. Но, упркос томе „цурице”, а међу њима и најчувеније војсковође, попут британског заповедника Дагласа Хејга, све чешће су носиле ручне сатове. Зато на тржиште сатова пред крај Великог рата улазе и касније чувени произвођачи „ролекс”, „лонжин”, „зенит”, „омега”, и многи други.
   Време је тако у Великом рату почело прецизно да се мери, али да ли је оно војницима протицало субјективно брзо или споро? На ово питање сваки војник морао је да одговори за себе. Зна се да је током овог крвавог сукоба било још (зло)употреба часовника. У домишљатом нервирању противника француски војници отишли су најдаље. Током 1916. године забележено је неколико случајева истовремене звоњаве будилника на различитим деловима Западног фронта. Будилници су звонили тачно у подне и излуђивали немачке војнике који су прво мислили да је реч о још једном нападу хемијским оружјем, а потом, када су видели да звоњава не упућује ни на шта, почели су да распредају најразличитије приче о томе зашто будилници звоне, укључујући и ону да звоњава обележава оне који ће погинути тога дана...
   Имати сат или не – недоумица можда није била тако драматична као имати гас-маску или не, али је често значила разлику између живота и смрти. Колико су дуго преживели први ручни часовници из Великог рата? Има их повремено и данас на аукцијама. Постижу цену од 150 евра (за покварене), до чак неколико хиљада евра за прве примерке „ролекса” са стрелицом која показује сате. Наравно ако су исправни и још показују време.