Истина или заблуда?

ПУТ ПУТУЈЕ...ДУША

Веровање у реинкарнацију није само део учења неких вероисповести. Појединци тврде да оно има и научну основу.

Био је то неуобичајен сусрет. Џени Кокел и син кога годинама није видела сатима су причали о животу који су, двадесетих година прошлог века, заједно провели у Ирској. Да Џени није рођена 1953. године, и да њен син није већ зашао у седамдесете, сусрет не би ни био вредан помена. Овако, Џени се сећала догађаја који су се одиграли тридесет година пре него што се она родила.
 

БЕКСТВО ИЗ ТЕЛА

   Могућност реинкарнације значила би да људски ум надвлада смрт. За поједине научнике већ то је довољно да потврде бесмисленост учења о сеоби душа. Јер, како наводе, опстанак људског ума нераскидиво је повезан с радом мозга.
   Како онда објаснити појаву вантелесног рада мозга код особа које тврде да су у једном тренутку напустиле тело и посматрале шта им се догађа, као да то тело није њихово? О таквој појави посебно сведоче људи који су били у клиничкој смрти, изложени несношљивим боловима или они који су, мада под анестезијом, успевали да понове најситније појединости операције којој су били подвргнути.

   После дугих година упорног истраживања, Џени је напокон открила значење снова који су је прогањали од детињства. Откако ју је памћење служило, имала је осећај невероватне блискости са женом по имену Мери која је, пре трагичне смрти, живела у Ирској и одгајала велику породицу. Џени Кокел на крају је поверовала у оно што је наизглед било невероватно – у претходном животу она је заправо била Мери.

Јучерашња душа

   Џени Кокел преточила је своје упорно трагање и касније сусрете у аутобиографску књигу „Јучерашња деца”, објављену крајем прошлог века. У књизи описује све детаље који су је довели до Малахида, варошице северно од Даблина.
   Прихвативши замисао о претходном животу, Џени је све учинила да прво утврди ко је, потом и одакле је. Подвргла се хипнози која јој је помогла да се присети неопходних појединости. Некада давно звала се Мери, живела је у улици чије име почиње словом „с”, у кући власника с надимком Мек.
  

   Стигавши у место Малахид, из летописа и сведочења најстаријих житеља Џени је открила да је двадесетих година 20. века извесна Мери Сатон изродила многобројну децу у кући коју је изнајмљивала од Мекмахона, у улици Сордс. Највише ју је изненадило то што је Мери Сатон заиста трагично окончала 1932. године и што су јој сва деца после тога размештена по различитим сиротиштима.
   То није био крај приче. Џени Кокел успела је да уђе у траг Мериној деци, и с најстаријим сином по имену Сони уговорила састанак. Током сусрета Џени и Сони имали су о много чему да разговарају – готово су се утркивали препричавајући догађаје из далеке прошлости.
   Књига „Јучерашња деца” до данас се сматра једним од најбољих примера учења познатог као – реинкарнација.
 

ГДЕ ОДЛЕТЕШЕ?

   Тертулијан, један од најплоднијих ранохришћанских писаца (155–240), поставио је питање које и данас као главни доказ користе противници реинкарнације: како ограничен број душа може да се носи са сталним порастом броја становника? Или, једноставније речено, да ли нам понестаје број расположивих душа?
   Дејвид Бишеј, професор Универзитета у Балтимору, дао је сасвим прихватљиво објашњење. Оно не иде у прилог „неверним Томама” који су мањак душа користили као један од најважнијих доказа да је њихова сеоба немогућа. Наиме, како он каже, време од смрти неке особе и касније сеобе душе тог човека није одређено. То само значи да није важно што је свет све многољуднији јер нека душа с почетка првог миленијума може да се усели у тело детета које се данас родило, али је душа неког јуче преминулог исто тако можда већ нашла друго тело. А пошто нико не зна где одлазе наше душе, ако уопште одлазе, и шта раде тамо где су, још је мање јасно у ком тренутку се уселе у нечије тело.

    То учење о поновном улажењу душе у тело, после смрти тела у коме је било, саставни је део верског уверења око петсто милиона људи хинду вере и још преко двеста милиона будиста, Сика... Али, замисао о реинкарнацији прихватале су и прихватају и особе из сасвим других вероисповести и култура. Зна се, тако, да су амерички генерал Џорџ Патон (1885–1945), глумица Ширли Меклејн (1934), као и велики индустријалац Хенри Форд (1863–1947) веровали у отелотворење душе.

Поново рођени

    Реинкарнацију настоје да објасне научници различитих области, од биохемичара до физичара. Основно питање на које је тешко дати одговор јесте: како је могуће да мисли и осећања преживе и да после смрти једне особе наставе да трају у сасвим другом телу?
   Неверници ће одмах рећи да је то немогуће. По њима, људи слични Џени Кокел живе у свету маште, самозаваравања и присвајају сећања других. Јер, како даље објашњавају, постоји велика вероватноћа да је у сваком месту у Ирској живела нека жена по имену Мери, која је изродила много деце, што није било нимало необично почетком прошлог века. А  називи толиких улица почињу словом „с”.
   Нису сви научници склони да тако лако одбаце примере попут Џениног. Један од њих је Јан Стивенсон, професор Универзитету Вирџиније. Дуги низ година он је марљиво прикупљао податке о људима који тврде да су већ били на овом свету. Успео је да подробно проучи петсто случајева реинкарнације, а свој допринос дао је у истраживању судбине још хиљаду особа које тврде да су „поново рођене”.
    Примери су заиста сасвим различити. Од једног Ескима који је уверен да је отелотворење ујака мајчине баке, до неког Турчина убеђеног да у њему живи душа локалног гангстера.
   На оптужбе да су сви ти људи појединости о наводном прошлом животу прикупили из књига, летописа или прича савременика, особа чији су живот присвојиле, професор Стивенсон има спреман одговор:
   „Немају они само заједничка сећања, често деле чак и исте телесне недостатке.”
   Тридесетдвогодишњи Лех Пал Џатав, рођен у индијској покрајини Утар Прадеш, од раног детињства причао је о претходном животу у оближњем месту Нагла Тал. Професор Стивенсон закључио је да је Џатав вероватно отелотворење душе извесног Хукума Синга, који је несрећним случајем изгубио све прсте на десној шаци. Не само да се сећао невероватних појединости из Синговог живота, Џатав је рођен без прстију на десној руци.
   „Случај Леха Пала Џатава само је један од многобројних”, тврдио је професор Стивенсон. „Можда реинкарнација није једино објашњење таквих невероватних подударности, али је сигурно најприхватљивија за већину случајева.”

                                                 Варљива сећања

   Ни овакви примери нимало нису поколебали научнике који сасвим одбацују веру у сеобу душа. Човек који се роди с неким недостатком или белегом на телу од детињства почиње да верује у приче како то не може да буде случајност.
   „Деца лако прихватају мишљења и ставове својих родитеља”, објашњава професор Крис Френч, шеф катедре Одељења за психолошке аномалије лондонског колеџа Голдсмит: „Ако од раног детињства слушају мајку и оца који тврде да недостатак с којим су се родили сигурно указује да су ’наследили’ нечију душу, убрзо ће и сами поверовати да је то истина.”
   Научници попут Френча наглашавају да се, у великом броју случајева, породице или пријатељи особа које су размениле душе знају одраније. Ако се, када се нађу заједно, често прича о човеку који је преминуо, дете несвесно може да присвоји препознатљиве особине и ставове тог човека и да касније тврди како то из њега проговара душа преминулог.
 

БИЛА САМ ФАРАОНОВА КЋИ

   Још 1937. године из штампе је изашла необична књига под називом „Крилати фараон”. Критичари и стручњаци за ту тематику сврстали су је међу обимне историјске романе наглашавајући да је ауторка темељно проучила грађу о првосвештеници – краљици у старом Египту. Ауторка, тада привлачна тридесетогодишњ Џоан Грант, тврдила је да није вршила никаква историјска истраживања већ да је у питању истинита прича, односно њене успомене из претходног живота када је била првосвештеница – владарка, пре више хиљада година.
   Џоан Грант је, иначе, рођена у раскошној едвардијанској породичној кући у Хејлингу у Хемпширу. Још као дете знала је да је живела много живота пре овог, и често је причала збуњеним родитељима о својим претходним инкарнацијама користећи при том необичан израз: „То је било пре него што сам била Џоан.” Наравно, старији су закључили да је код ње посреди једино веома жива машта, али она је испољавала још много необичних способности које су натерале неке од одраслих да се замисле над тврдњама ове девојчице.
   Кад јој је било девет година, Први светски рат био је још у јеку, патила је од честих ноћних мора везаних за њега, иако, сасвим сигурно, није могла да схвати шта је заправо рат. Једног јутра 1916. године сишла је на доручак и испричала оцу, који је седео са једним пријатељем управо пристиглим с бојишта, о необичном сну који је имала те ноћи. Села је за сто и једва успела да се сабере. На крају је почела да прича:
    „Ја знам да ми се нећете смејати. Ноћас сам била са човеком који се зове Мекендру. Али, он је убијен. Могу да вам опишем ознаке његовог пука, али не могу да се сетим имена пука. Знам једино да није енглески. И могу да вам кажем како се зове ров у ком су били војници.”
   Човек који је био у посети остао је згранут јер је, по Џоанином опису, препознао да је реч о канадском пуку. Касније је послао писмо њеном оцу Џеку:
   „... Што се тиче Џоан, за име бога, немој се ругати детету. Немам никакво објашњење за то што сам урадио, али проверио сам све што је рекла. Батаљон пука нашао се у средишту ноћног напада свега неколико сати пре но што нам је Џоан испричала о томе за доручком. Мекендру је био међу убијенима. Тачан је чак и назив рова који је навела...”
   Писмо је само потврдило оно што је Џек већ знао о својој кћерки: да је она некако упућена у чињенице о разним догађајима, независно од времена и места. У сваком случају, Џек је био научник и није себи дозвољавао слободна тумачења за необјашњиву моћ далековидости свог детета.
   Кад јој је било шеснаест година, Џоан Грант је у својој кући упознала још једног значајног посетиоца свога оца. Писац Херберт Џорџ Велс (1866–1946) деловао јој је као човек врло широких схватања, па је одлучила да му исприча о својим претходним животима. Велс је саветовао девојци да о томе не прича.
   „Сачувај то за себе, Џоан, све док не будеш довољно снажна да се суочиш са нечијим подсмехом, и док не будеш спремна да напишеш све чега будеш могла да се сетиш.” А затим је додао: „Мислим да је веома важно да постанеш писац.”
   Џоан је 1936. године добила древну египатску амајлију скарабеја и убрзо открила да је сваки пут када би је држала у руци била у стању да се сети догађаја из „свог” давног живота у Египту када је била Секита, фараонова кћи, а касније првосвештеница и краљица. Откривене успомене Секите биле су тако живе да је Џоан била у стању да их стави на хартију као „постхумну аутобиографију” којој је дала назив „Крилати фараон”.

   Ипак, постоји нешто у чему се слажу и противници и присталице реинкарнације. Људи који верују да у њима станује нечија душа изузетно су отворени и искрени. Ако је тако, зашто би имали потребу да се лажно уживе у туђа сећања? Психолози верују да и за то имају објашњење. Деца која одрастају у култури чији је саставни део учење о сеоби душа одмалена су под притиском да такву појаву беспоговорно прихвате.
   Ерландер Харалдсон, професор Универзитета у Рејкјавику, обелоданио је истраживање које је спровео међу децом Друза, верске секте у Либану. Малишани који су тврдили да су нечије отелотворење разликовали су се од вршњака који кажу да немају туђу душу. Исказивали су необјашњиве страхове, узнемиреност, несигурност, често би без одређеног разлога знали да плану.
    Професор Харалдсон закључио је да већина такве деце показује знакове  поремећаја познатог у медицини као посттрауматски стрес. Тај стрес вероватно је последица неког немилог догађаја, можда чак и физичког насиља најближих.
    За оне који сасвим одбацују замисао о реинкарнацији овакав закључак потврда је да није случајно што се код неких људи јавља потреба да измишљају приче о бившем постојању. Живећи у измаштаном свету, такве особе лакше подносе стварност која је за њих сувише сурова да би је прихватили.
    Пошто није могуће изрећи коначну пресуду, закључак може бити само један: учење о реинкарнацији старо је више од пет хиљада година и, у немогућности да се докаже да ли је оно истинито или није, нека одлуку донесу они који у њега верују. Неверници већ имају своје мишљење.