Живот (ни)је бајка – Артур Кларк, писац

ПРОРОК СВЕМИРСКОГ ДОБА

Оно што је за њега била научна фантастика, одавно је већ опипљива стварност...

Као дечак уживао је у сваком слободном тренутку на сеоском газдинству у Сомерсету, Велика Британија. Дању је сакупљао фосиле које је налазио шетајући енглеским пределима, а ноћу посматрао звезде. Свемир га је одувек опчињавао. О њему је читао у научнофантастичним часописима, али и стварао слику засновану на сопственој машти. Захваљујући овој задивљености свемиром, Артур Кларк (1917–2008) почео је да пише. За дуге плодне каријере створио је на десетине прича, бројне романе и есеје. Због појединих предвиђања која су се поклопила са стварним истраживањима и открићима годинама, па и деценијама касније, добио је надимак „Пророк свемирског доба”. Убрајали су га у „велику тројку” научне фантастике, заједно са писцима Робертом Хајнлајном (1907–1988) и Исаком Асимовим (1920–1992).
   Родом из града Мајнхед у Сомерсету, Артур Кларк је рано детињство провео у оближњем сеоцету Бишопс Лајдард где се опробао у првим истраживачким походима у природи. Када није седео у школској клупи, читао је омиљену научнофантастичну литературу. Књига која је нарочито утицала на то шта ће га даље занимати био је роман британског писца Олафа Стејплдона „Последњи и први човек” (1930), са суморном сликом човекове будуће судбине. У тинејџерским данима Кларк је постао члан „Астрономског удружења”, а затим и сарадник у часопису „Уранија” за који је написао више текстова о свемирским летелицама и путовању у свемир. Следећа станица био је Лондон и „Британско интерпланетарно друштво”. У престоници је објавио прве приче у аматерским часописима.

Из васионе у морске дубине

   Са почетком Другог светског рата Кларк се заједно са многим суграђанима прикључио одбрани земље. Између 1941. и 1946. године служио је у Краљевском ратном ваздухопловству као стручњак за радаре. Учествовао је у изградњи првих система за рано узбуњивање и аутоматско навођење пилота. Своја искуства забележио је полуаутобиографском делу „Глисада” (1963). После рата школовање је наставио на Краљевском колеџу у Лондону где је магистрирао математику и физику.
   Након тога имао је више времена да се посвети писању и његове приче од 1946. године почињу да излазе у озбиљнијим часописима. Тада је први пут постао председавајући у „Британском међупланетарном друштву”, па поново од 1951. до 1953. године. У то време настају романи „Песак Марса” (1951), „Острва на небу” (1952) и „Крај детињства” (1953). Током 1953. упознао је Американку Мерилин Мејфилд. Оженио се са њом у јуну, а већ у децембру су се развели. Касније је рекао:
   „Био је то кључни доказ да нисам за брак, али мислим да сваки човек то мора да проба бар једном у животу.”

КЊИГЕ

Артур Кларк објавио је више од 20 романа, неколико збирки кратких прича и многобројне есеје и стручне текстове. Међу најуспелија дела научне фантастике убрајају се „Песак Марса” (1951), „Острва на небу” (1952), „Ка спуштању ноћи” (1953), „Крај детињства” (1953), „Пад месечеве прашине” (1961), „2001: Одисеја у свемиру” (1968), „Сусрет с Рамом” (1973), „Матица земља” (1975), „Рајски водоскоци” (1979).

   Осим тајни васионе, Кларка је одувек занимало и пространство океана. Роњење и подводно истраживање привлачили су га колико и свемир. Зато је 1956. године одлучио да се пресели на острво Сри Ланку у јужној Азији, где му је океан био „надохват руке”. И ту је убрзо показао истраживачке способности. Током једне подводне експедиције са фотографом Мајком Вилсоном наишао је на рушевине храма Конесварам, старог више од две хиљаде година. Отворио је и своју школу роњења. Месно становништво и власти временом су га заволели и поштовали као „домаћег”. Када му је у посету дошао Роберт Хајнлајн, још један од великих писаца научне фантастике, Ратно ваздухопловство обезбедило му је хеликоптер како би са гостом могао да путује по земљи.
   Сусрет Артура Кларка и америчког редитеља Стенлија Кјубрика (1928–1999) може слободно да се назове историјским тренутком, бар када је светска кинематографија у питању. По завршетку филма „Доктор Стрејнџлав” (1964), Кјубрик је постао опседнут ванземаљским животом. Желео је да се управо тиме бави његово следеће остварење. Недостајао му је добар писац научне фантастике. Када су му у студију предложили Кларка, редитељ се неко време премишљао. Знао је да писац борави на Сри Ланки па га је замислио, како је сам рекао „као пустињака и лудака који живи на дрвећу”. Било је потребно мало убеђивања, али на крају је пристао.

Муке с „Одисејом”

   Кларк и Кјубрик састали су се у Њујорку 1964. године. Редитељ је предочио своју замисао – желео је да створи научнофантастично уметничко дело које ће код гледалаца изазвати радозналост, страхопоштовање, па чак и ужас. Писац је понудио шест кратких прича које су одговарале таквој замисли. Кјубрик је изабрао „Стражара” као „језгро” за сценарио који ће заједно написати. Занимљиво је да је ову причу Кларк послао на такмичење „Би-Би-Сија” 1951. године, али је одбијена са лошом оценом.
   Након првог сусрета два уметника, договорено је да се упоредо ради на сценарију и роману. Тако су учињени први кораци ка стварању књиге и филма „2001: Одисеја у свемиру”. У наредним месецима заједно су истраживали и читали научну и антрополошку литературу. У помоћ су позвали и америчког астронома Карла Сагана, како би им препоручио најбољи начин за приказивање вештачке интелигенције. Требало је да роман буде објављен пре завршетка филма, али хаотични распоред снимања и рокови који су морали да се поштују учинили су да се „Одисеја” најпре појави на платну 1968. године, а тек неколико месеци касније као роман.

ПРЕДВИЂАЊА

   Највећим Кларковим доприносом науци сматра се замисао да би вештачки сателити који круже геостационарном орбитом могли да се користе у навигацији и телекомуникацији. Његов рад на ову тему дуго је кружио међу стручњацима у „Британском међупланетарном друштву”, а објављен је 1945. године. Када су вештачки сателити постали стварност, Међународна астрономска унија је у пишчеву част геостационарну орбиту назвала „Кларкова орбита”.
   У једном од бројних есеја забележио је да ће сателитска телевизија омогућити да се избришу границе међу земљама, јер ће стотине канала бити доступно широм света. Током интервјуа снимљених између 1964 и 1976. године описивао је бројне технолошке новине које ће се појавити годинама касније. На неки начин је предвидео интернет, рекавши да ће једног дана постојати бежична веза која ће омогућити људима да лакше долазе до података и обављају многе свакодневне послове. Увидео је и којом брзином иде развој рачунара, па је веровао да ће они временом бити довољно мали да могу да се користе у сваком дому. На њему би, тврдио је, људи могли да проверавају рачуне у банкама, резервишу карте у позориштима и још много корисних ствари. Управо оно што данас многи од нас раде.

   Приче се не подударају у потпуности. Док се Кларк трудио да сваки детаљ објасни речима, Кјубрик је више пустио да говори слика. Причало се да је Кларк напустио салу током приказивања филма после једне од многобројних дугих сцена без дијалога, у којима се наизглед ништа не дешава. Искуство са редитељем који на крају увек истера своје за Кларка је на махове заиста било тешко. У књизи „Изгубљени светови 2001” (1972) писац је открио неке од појединости са снимања филма, нарочито нове замисли које му је Кјубрик свакодневно износио. Управо оне су на крају довеле до тога да буду изостављени, или измењени, неке врло важне појединости из романа. Како било, оба ствараоца су захваљујући овој сарадњи добила још већи број поштовалаца међу љубитељима научне фантастике. Наставак књиге под називом „2010: Друга одисеја” (1982) такође је екранизован, овога пута у режији Питера Хајмса.

Порука за будућност

   Седамдесетих година Кларк је потписао уговор о издавању три књиге, што ниједан писац у оквиру жанра до тада није остварио. Роман „Сусрет са Рамом” (1973), о ванземаљској свемирској летелици која улази у Сунчев систем, добио је све значајније награде, а и данас се сматра једним од најбољих Кларкових дела. Велики успех постигли су и романи „Матица земља” (1975) и „Рајски водоскоци” (1979). Због многобројних свемирских пустоловина и проналазака које је описао у причама, америчко Удружење писаца научне фантастике прогласило га је „великим мајстором” 1986. године.
   У приватном животу прилике су се погоршале крајем осамдесетих, када је утврђено да Кларк болује од постполио синдрома, изазваног вирусом којим се највероватније заразио још 1962. године. Због болести је већину времена био везан за инвалидска колица. И даље је био у свом дому у Сри Ланки, али пошто су му кретање и путовања били ограничени, јавности се углавном обраћао путем снимљених порука. Због великог доприноса књижевности британска краљица Елизабета II прогласила га је витезом 1998. године.
   У децембру 2007. године, када је прославио деведесети рођендан, Артур Кларк је у видео-поруци пријатељима и обожаваоцима широм света упутио последњи поздрав. Преминуо је три месеца касније. Само неколико сати пре његове смрти, сателит „Свифт” опазио је огроман блесак гама-зрачења, односно експлозију из удаљене галаксије, која је била толико јака да је могла да се види са Земље голим оком. Љубитељи научне фантастике верују да није случајно што је ова „порука” из свемира стигла баш на дан када је велики писац напустио свет.