Мали водич о вирусима

ПРИЈАТЕЉИ КОЈИХ СЕ ПЛАШИМО

Јесте ли знали да свакога дана око 800 милиона њих падне на сваки квадратни метар планете Земље? И не, нису сви опасни по наше здравље!

Професора Кертиса Сатла са канадског Универзитета Британске Колумбије деценијама је мучило исто питање: како то да се исти вируси појављују у различитим и истовремено веома удаљеним деловима света?
   „Пре око двадесет година почели смо да налазимо генетски сличне вирусе у веома различитим срединама широм планете”, рекао је професор.
   Сатл, који предаје имунологију, микробиологију и ботанику, а чији се истраживачки рад највише усредсређује на вирусе и њихов утицај на околину, недавно је окупио научнике и повео их у Шпанију, на планински венац Сијера Невада. Тамо су поставили кофе – и чекали да изброје вирусе који падају са неба. Они су, испоставиће се тачно, претпоставили да сојеви и сојеви вируса круже планетом, и то на висини мањој од 10.000 метара.
   Резултати, објављени у фебруару у „Часопису Међународног друштва за микробну биологију”, били су, у најмању руку, запањујући. Наиме, свакога дана, на сваки квадратни метар наше планете падне око 800 милиона вируса!

Вишеструке улоге

   Ово изванредно откриће објашњава загонетку која је опседала Сатла – како то да се истоветни вируси појављују у међусобно удаљеним деловима света.
   „Сасвим је могуће да вирус оде у атмосферу на једном континенту а онда се смести на другом”, каже Сатл.
   Студија професора Сатла и његових колега прва је која је заправо избројала број вируса који падне на тло. Они за циљ нису имали да се баве грипом и другим болестима, већ да боље разумеју и објасне вирусосферу, свет вируса на нашој планети.
   Већина таквих вируса заврши у ваздуху ношена или морским честицама које стварају таласи, или, у мањој мери, пешчаним олујама. И док већина научника сматра да вируси настају на Земљи и да се потом преносе у атмосферу, има и оних који верују да вируси, заправо, настају баш у атмосфери, па се одатле спуштају на Земљу. Има и оних који кажу да вируси настају у свемиру – та замисао назива се panspermia. Ипак, шта год да је од овога тачно, вируси су дефинитивно међу најраспрострањенијим облицима живота.
   Осим професора Сатла, ова тема занима и друге научнике, па су тако прошле године три стучњака за ову област подстакла научну заједницу у САД на покушај бољег разумевања вирусне екологије. То су Џошуа Вајц, професор биологије са Института за технологију у Џорџији, Стивен Вилхелм, професор Департмана за микробиологију на Универзитету у Тенесију, и Метју  Саливан, асистент на микробиолошком департману на Државном универзитету Охаја.
   „Вируси мењају улогу и еволуцију свих живих бића. До које мере то чине још је тајна”,  тврде ови истраживачи.
   За вирусе се погрешно верује да су искључиво лоши по сваки организам који нападну. Њихова улога у нашем окружењу је вишеструка: они су важни за наш одбрамбени систем и цревну флору, за копнене и морске екосистеме, утицај на климу и еволуцију свих врста. Вируси садрже веома разнолике гене, од којих су неки још непознати научницима, и преносе их другим врстама.
   Вируси су често корисни организму-домаћину кога нападну, о чему сведочи следећи пример: научници су нашли прастари вирус који је у прошлости напао копнене кичмењаке, човекове претке. Потом су утврдили да се трагови баш тог вируса налазе у делу нашег нервног система који игра значајну улогу у људској свести. Нека истраживања показују и да између 40 и 80 одсто људског генома може да буде у вези са давнашњим најездама вируса!

Са животиња а људе

   Значај вируса за целокупан живот на Земљи је огроман. Они помажу очувању равнотеже екосистема тиме што мењају састав заједница микроба. Када цветови токсичних алги почну да се шире океаном, нападну их вируси и оне експлодирају и умиру, чиме се њихово даље ширење спречава за један дан.
   Међутим, веома инвазивни вируси могу да доведу до веома брзих промена, чак и до нестајања читавих врста. Добар пример за то је вирус Западног Нила, који је променио састав птичјих заједница у великом делу САД, убио вране а истовремено сачувао гавранове. Са тренутним ширењем вируса птичјих богиња (avipoxvirus) којег преносе комарци у планинске шуме, предвиђа се изумирање многих врста птица.



   Када врсте нестану, новонастале промене протресу читав екосистем. Школски пример за то је вирусна сточна куга (rinderpest). Наиме, италијанска војска пренела је у Северну Африку стадо говеда, испоставиће се заражених, па се 1887. године вирус толико раширио по континенту да је усмртио велики број копитара од Еритреје до Јужноафричке Републике. У неким случајевима нестајало је и по 95 одсто стада.
   „Вирус је напао антилопу, гнуа и друге велике животиње које пасу широм целог екосистема”, објашњава Петер Дасак, председник Ecohealth Alliance, која ради на каталогизацији свих вируса који могу да пређу са животиња на људе.
   „То није погодило само животиње. Пошто оне пасу траву а изумрле су у великим бројевима, то се одразило на растиње – дрвеће је почело да расте на местима где би га иначе почупале животиње”, додаје Дасак. „Велика стабла акације на висоравнима Африке сва су исте старости и биле су тек клице када се сточна куга појавила а дивље животиње угинуле”, каже др Дасак. На другим местима, још мање испаше је створило пријемчиво станиште цеце мува, које носе паразите, изазиваче болести спавања. 
   „Овакве врсте еколошких промена могу да трају вековима, чак и миленијумима”, каже др Дасак.
   Захваљујући свеобухватном вакцинисању, сточна куга потпуно је искорњена 2011. године.

Питоми у дивљини

   Благотворно дејство вируса још је мање познато међу биљкама.
   „Постоје велика питања о томе шта раде вируси у дивљим системима”, каже Мерилин Росинк, која проучава вирусну екологију биљака на Универзитету Пенсилванија стејт. „Никада нисмо нашли штетно деловање вируса у дивљини.”
   Тако, на пример, једној биљци нађеној у геотермалним подручјима парка Јелоустон потребна је гљива како би могла да расте у тако суровој околини – а гљиви је, заузврат, потребан вирус.
   Ситне мрље вируса на биљци која даје киноу веома су важне за њен опстанак.
   „Мале мрље вируса помажу биљци да одолева суши, и оне не изазивају болест.”
   И професор Сатл је убеђен да вируси нису наши непријатељи:
   „Постоје гадни вируси који могу да вам нашкоде, али је важно препознати да су вируси и други микроби апсолутно саставни део екосистема”, закључује Сатл.

(преузето из часописа „Елементи” који издаје Центар за промоцију науке)