За читање и уживање / Исак Бабељ

ПОСЛЕ БИТКЕ

Ево историје моје свађе са Акинфијевим. Тридесет првог смо јуришали код Чесника.
   Ескадрони су се окупили у шуми крај села и у шест часова увече полетели на непријатеља.
   Овај нас је очекивао на узвишици, три врсте удаљеној. На дозлабога уморним коњима пројурисмо три врсте, и, успевши се на брег, спазисмо мртвачки зид црних мундира и бледих лица. Били су то козаци, који су нас издали још у почетку пољске кампање и које је формирао у бригаду есаул (козачки капетан прве класе, прим. прев.) Јаковљев. Постројивши коње у каре, есаул нас је чекао са исуканим сабљама. У устима му је блистао златан зуб, црна брада лежала му је на грудима као икона на мртвацу. Противнички митраљези су отварали ватру двадесет корака удаљени од нас, рањеници падоше на земљу у нашим редовима. Ми их погазисмо и ударисмо на непријатеља, али његов каре не уздрхта, те се дадосмо у бекство.
   Тако су савинковци однели краткотрајну победу над шестом дивизијом. Однели су је зато, што браниоци нису устукнули пред лавом ескадрона у јуришу. Есаул је овог пута издржао напад и ми смо се повлачили, не обојивши сабље бедном издајничком крвљу.
   Пет хиљада људи, читава наша дивизија, јурила је низ падину. Непријатељ је остао на брегу. Није могао да поверује у своју фантастичну победу и није се одлучио на потеру. Стога остадосмо живи и без губитака сјурисмо у долину, где нас дочека Виноградов, политички комесар шесте дивизије. Виноградов се устумарао на побеснелом коњу и враћао у битку козаке који су се повлачили.
  – Љутове, – викну он кад ме спази – враћај борце, или тешко теби!
   Виноградов је кундаком маузера ударао жрепца који је клецао, крештао је и позивао љу де.   Ја га се ослободих и приђох Киргизу Гулимову, који је јахао недалеко од мене:
  – Назад, Гулимове – рекох – окрени коња...
  – Кобилин реп окрени – одврати Гулимов и окрете се. Он се окрете препредено, опали и опрљи ми косу изнад уха.
  – Твоју окрени – прошапта Гулимов, ухвати ме за рамена и поче другом руком да вади сабљу.

Сабља је чврсто стајала у корицама, Киргиз је дрхтао и обазирао се, стезао ме за раме и све ближе обарао очи.
   – Твоја напред – понови он једва чујно, – моја ће за тобом... – и лако ме удари у груди оштрицом испружене сабље. Спопаде ме мука од близине смрти и њене тескобе, дланом одгурнух Киргизово лице врело као камен под сунцем, и загребах га колико сам могао дубоко. Топла ми крв зашушта под ноктима, заголица их, одвојих се од Гулимова задихан, као после дугог пута. Мој измучени пријатељ, коњ, ишао је ходом. Јахао сам не видећи пута, јахао сам не обазирући се, док нисам срео Воробјова, командира првог ескадрона. Воробјов је тражио своје поверенике за смештај и никако их није налазио. Стигох с њиме у село Чесники и тамо поседасмо на клупу заједно са бившим возаром Револуционарног трибунала Акинфијевим. Поред нас прође Сашка, болничарка тридесет првог коњичког пука, и два командира приседоше на клупу. Командири су дремали и ћутали, један од њих, контузован, непрестано је климао главом и намигивао буљавим оком. Сашка оде да о њему извести болницу и врати се нама, вукући коња за узде. Кобила јој се опирала и клизала у мокрој глини.
 

                                                                               Казимир Маљевич ''Црвена коњица'' 1928 – 1932.

  – Куда то једриш? – рече Воробјов болничарки – Поседи с нама, Саша...
  – Не седам ја с вама, – одговори Сашка и удари кобилу у стомак – не седам ...
  – А зашто то? – повика Воробјов смејући се.
  – Или си се ти, Саша, предомислила да пијеш чај с мушкарцима?...
  – С тобом сам се предомислила –окрену се жена командиру и баци узде далеко од себе – предомислила сам се, Воробјове, да пијем чај с тобом, јер сам вас видела данас, јунаци, и твоју сам ругобу видела, командире ...
   – А кад си видела – промрмља Воробјов – требало је да пуцаш...
   – Да пуцам – очајнички рече Сашка и скиде с рукава болнички завој – овим да пуцам? И ту нам се придружи Акинфијев, бивши возар Револуционарног трибунала, са којим нисам пречистио давнашње рачуне.
   – Немаш ти, Сашка, чиме да пуцаш – рече он мирно – тебе због тога нико не окривљује, али ја само желим да окривим оне који свуда забадају нос, а метке у пиштољ не стављају... Полазио си у напад – повика одједном Акинфијев на мене и грч му прелете преко лица – полазио си и ниси стављао метке... из каквог разлога?
   – Остави ме се, Иване – рекох Акинфијеву, али он није устукнуо и прилазио је све ближе, сав искривљен, падавичар и без ребара.
   – Пољак је на тебе пуцао, а ти на њега ниси... – мрмљао је козак, клатећи се и повијајући изубијани кук. – Из каквих разлога?...
   – Пољак је на мене пуцао – одговорих дрско – а ја на Пољака нисам...
   – Значи да си жутокљунац? – прошапта Акинфијев устукнувши.
   – Значи да сам жутокљунац – рекох још гласније. – Шта ти хоћеш, Иване?
   – Xoћy то да си свестан – повика Иван у дивљачком тријумфу – ти си свестан, а ја за жутокљунце имам писан закон, они се могу слати на онај свет, они поштују Бога...

Исак Емануилович Бабељ (1894–1940) руски је писац из Одесе. Прве кратке приче објавио је уз залагање Максима Горког. С јесени 1917. године, после неколико месеци проведених на румунском фронту, дезертирао је и отпутовао у Петроград, где 1918. године постаје преводилац у Чеки, тајној полицији нове власти. У пролеће 1920. године послат је у 1. коњичку армију под командом Семјона Буђонија. Доживљаји из овог раздобља послужили су као основа за збирку прича „Црвена коњица”, из које је и прича пред читаоцем. Сам Буђони био је згрожен начином на који су ове приче описивале красноармејце. Јачањем државне цензуре, Бабеља све мање објављују, док 1939. године најзад није и ухапшен, подвргнут мучењу и стрељан 1940. године у Москви.
Окупљајући гомилу, козак је без престанка викао да сам жутокљунац. Почео сам да се повлачим, али ме он стиже, и стигавши ме, удари ме песницом у леђа.
   – Метке ниси стављао – прошапта Акинфијев обамирућим гласом, над самим мојим ухом, и узврпољи се, покушавајући да ми палчевима рашчепи уста – ти Бога поштујеш, издајниче...
   Трзао је и кидао ми уста, гурао сам падавичара од себе и ударао га по лицу. Акинфијев се стропошта на земљу поребарке и, павши, удари се тако да му потече крв.
   Онда му приђе Сашка са опуштеним дојкама. Жена поли Ивана водом и извади му из устију дугачак зуб, који се климао у црним устима као бреза на сувој кошави.
  – Петлови се брину само за то – рече Сашка – да један другоме чупају кресте, а мени дође да очи склоним од вашег данашњег јунаштва...
   Она то рече с тугом и одведе са собом изубијаног Акинфијева, а ја се упутих у село Чесники, које се клизало на неуморној галицијској киши.
   Село је пливало и расло као у бајци, гримизна глина лила му је из тужних рана. Прва звезда заблиста над мојом главом и утону у облацима. Киша ошину беле врбе и утиша се. Вече узлете ка небу као јато птица и тама надену на мене свој мокри венац. Изнемогох и, погурен под надгробном круном, кренух напред, молећи судбину за најпростији од дарова – дар да убијем човека.
   Галиција, септембра 1920. г