Црно-бело у колору

ОТЕЛО НЕ СТАНУЈЕ ОВДЕ

Глумац Ајра Олдриџ ушао је у историју као први црнац који је заиграо у европском позоришту   

Становнике Лондона у априлу 1833. године изненадио је летак насловљен „За јавност”. Ишао је од руке до руке док није стигао у готово све делове града. Аутор се побунио због тога што је извођење једног Шекспировог комада постала део прљаве политичке игре. Наиме, неки злонамерни и расистички настројени грађани намеравали су да спрече приказивање „Отела” у театру „Ројал” зато што у њему глуми – црнац. Намера је била да се на све начине са позорнице отера човек који је био увреда за гледалиште само зато што је рођен у Африци. Писац летка, с друге стране, позвао је људе да подрже глумца Ајру Олдриџа у што већем броју. Они који су га подржавали ипак су превагнули, тако да је представа одржана без даљих невоља. Захваљујући њима, Олдриџ је играо још много пута у Шекспировим комадима.
   Глумац је заправо био Американац афричког порекла рођен у Њујорку 1807. године. Као тринаестогодишњак уписао је „Афричку слободну школу” коју је основао покрет за укидање робовласништва и ослобађање робова. Потом се заинтересовао за глуму. Почетком двадесетих година 19. века прикључио се глумачкој дружини црнаца која је саградила свој театар у Њујорку,  1821. године. Већ тада је осетио шта значи другачија боја коже. Обесправљеност је била присутна на сваком кораку. Белци којима се није свидела замисао афричког позоришта упадали су на представе, премлаћивали глумце, подметали пожаре. Често су полицајци били ти који су изазивали нереде.

Са Шекспиром на ти

   Олдриџ је 1824. године схватио да не може више да живи у таквом окружењу, па је с још једним глумцем отпловио у Енглеску. Када је стигао у Ливерпул, одмах је осетио да атмосфера није ни налик оној у Њујорку. У јеку индустријске револуције земље Европе пролазиле су кроз многе промене, а то се повољно одразило и на позориште. У Великој Британији више није постојала трговина робљем, бар не по закону, тако да су глумци из свих крајева света добили прилику да покажу своју даровитост. Здравије окружење помогло је и Олдриџу да изгради каријеру какву ниједан црнац у театру до тада није имао.
   Пошто није имао искуства у озбиљним позориштима, нарочито у једној престоници, досетио се да биографију учини мало занимљивијом, па је говорио људима да је потомак афричког принца. Позоришни менаџери радо су га примали јер су веровали да је „обојени човек” занимљивост која не може сваки дан да се види. Понекад је користио псеудоним Кини. Неки су га звали и „Афрички Росције”, по чувеном глумцу из старог Рима. Ушао је у историју у октобру 1825. године као први црнац који је заиграо у европском позоришту. Такође је први који је играо ликове у неким од најзначајнијих комада Вилијама Шекспира: „Отелу”, „Ричарду III”, „Млетачком трговцу”, „Краљу Лиру”.
   Убрзо је постао веома омиљен, па је са глумачким дружинама наступао у другим енглеским градовима, као и у Ирској, Немачкој, Русији.  Забележен је податак да је током турнеје 1858. године боравио и у Србији. Његове наступе гледали су и обични грађани и племићи. Нажалост, нетрпељивост оних који и даље нису желели да прихвате црнце као једнаке чланове друштва, могла је повремено да се осети. Само није била тако честа као у САД.

                                                Русији, с љубављу

   Позив на прекидање представе 1833. године био је један од таквих случаја. Друга врста напада могла се прочитати у новинама које су понекад биле окрутне коментаришући Олдриџове улоге. После премијере „Отела” један новинар га је описао као дивљака без способности да разуме снагу речи које изговара на позорници.  Додао је и да је ужасно гледати како таква појава насрће на нежну глумицу која је тумачила Дездемону. Његов колега приметио је да црнац има тако обликована уста да је готово немогуће да говори енглески језик како треба. Дешавало се да га опишу као „обичног роба”, а неки су сматрали светогрђем саму чињеницу што има икакве везе са Шекспиром.
   Нису сви имали овако немилосрдне речи за Ајру Олдриџа. Већина гледалаца уживала је у његовој глуми, и многи су га видели као појаву која изазива и занимање и страхопоштовање. Захваљујући њима остао је у Енглеској, купио имање и чак поднео захтев за британско држављанство. Пред крај живота с породицом је највише времена проводио у Русији. где је такође имао велику подршку јавности.Ж
    Непосредно пре смрти, у августу 1867. године, помишљао је да још једном отпутује и види завичајну Америку. Жеља му се није остварила. Умро је током гостовања у пољском граду Лођу. Сахрањен је на градском гробљу, али тек после 23 године подигнут му је споменик какав заслужује. Његов гроб од тада одржава чешко Друштво позоришних и филмских уметника.    Европа је Ајру Олдриџа заборавила убрзо после смрти. Ипак, вести о његовим успесима, споро, али сигурно стизале су до Америчког континента. У црначкој заједници постао је легенда. Од друге половине 19. века појавило се више глумачких дружина које су носиле његово име: у Филаделфији, Вашингтону, Њу Хејвену. Једна од њих наступала је пред мешовитом публиком, што је дотад било незамисливо.
   У знак сећања на његов живот и рад, у Енглеској је 2007. године подигнута спомен-плоча у Лондону, а прошле године и у Ковентрију, где је био први црнац менаџер позоришта 1828. године.