За читање и уживање – Артур Кларк

ОПСЕДНУТИ

Сунце је сад било тако близу, да је ураган зрачења потискивао Сворма у тамну ноћ свемира. Ускоро ће доћи време кад више неће моћи да се приближава; ветрови светлости на којима је Сворм јахао од звезде до звезде нису могли опстати у околини овог дивовског извора топлине и радијације. Ако убрзо не буде нашао неку планету, где би могао да утоне у мир и сигурност хладне сене, мораће да напусти и ово сунце, као што је то учинио и са многима раније.
   Шест ледених спољних светова већ је био испитао и одбацио. Хладноћа на њима искључивала је сваку помисао о органском животу, или су се ту налазила бића за која Сворм није показивао никакво занимање. Ако је хтео да преживи, морао је да нађе уточиште слично ономе које је оставио у свом уништеном далеком дому. Пре много милиона година Сворм је почео свој пут према звездама одбачен стравичном експлозијом сада већ давно мртвог сунца. Па ипак, сећање на изгубљени завичај било је још оштро и јасно – бол која никада неће минути!

Испред њега била је планета чија је сенка лелујаво клизила кроз ноћ избраздану далеким пламеним језицима. Чула која је Сворм развио у току дугог пута усмерила су се према малом свету и открила да су на њему добри услови за живот.
   Немилосрдан сноп радијације сасвим је ишчезао када је диск планете заклонио сунце. Спуштајући се слободно кроз гравитацију, Сворм се кретао благим луком све док није стигао до спољних слојева атмосфере. Први пут када се спуштао на непознату планету био је готово избезумљен, али сада је сву масу сажео незамисливом вештином врло дугог искуства, све док се није склупчао у сићушну лопту. Брзина се лагано смањивала и на крају је остао да непомично лебди између планете и свемира.



   Провео је много година јашући ветрове стратосфере од једног пола до другог, или пуштајући да га бешумни плотуни зоре заталасају према западу од излазећег сунца. Свуда је налазио на живот, али не и на интелигенцију. Постојали су створови који су пузали, летели или скакали, али није било таквих који би говорили или градили. Кроз десет милиона година овде ће се можда појавити бића са умом, која би Сворм могао да запоседне и искористи за властите циљеве, али сада се још није опажао никакав знак интелигенције. Он није могао ни да претпостави који ће од безбројних облика живота на овој планети бити мезимче још нерођене будућности, а без умова које би запосео, он је био тек немоћан конгломерат електричних набоја, узорак поретка и самосвести у универзуму хаоса. Властитим снагама Сворм није могао да управља материјом, али када би се сместио у ум неке интелигентне врсте, ништа не би било моћније од њега.

Ово није био ни први ни последњи пут да је на ову планету дошао неки посетилац из свемира, мада нико од њих није имао тако необичну и преку потребу. Сворм се морао суочити с узнемирујућом недоумицом. Могао је да се још једанпут отисне на пут, с надом да ће на неком другом свету наћи услове које тражи, или је можда требало да ипак остане овде и да се учаури у времену, све док нека врста не достигне ниво на ком ће моћи да послужи његовим циљевима.
   Пузао је попут магле кроз сене, пуштајући да га ветрови-луталице разносе на све стране. Незграпни, ружни гмизавци овог младог света нису опажали његов пролазак, али је зато он опазио, забележио и преиспитао њих, покушавајући да нађе упориште за будућност. Избор је био мршав међу сви тим бићима; нико још није показивао ни најслабији трачак свесног разума. Па ипак, ако напусти овај свет да би потражио срећу на неком другом, могао је бесциљно лутати свемиром све до краја времена.

И коначно је донео одлуку. Постојао је начин да изабере истовремено обе могућности. Већи део Сворма наставиће пут кроз звезде, док ће његов мањи део остати на овом свету као семе засађено с надом у будућу жетву.
   Почео је да се врти око властите осе, док му се течно тело пљоштило у дугачак диск. Сада се таласао на самој граници видљивости попут бледе, нестварне утваре; био је то дивљи огањ који се само тренутак касније расцепио на два Сворма од којих је сваки био целина за себе, с целокупним сећањем првобитног тотала, његовим жељама и потребама.
   А затим је уследила последња размена мисли између родитеља и детета међусобно сличних попут близанаца. Ако све буде у реду с обоје, они ће се поново срести у далекој будућности у овој долини на рубу високих планина. Онај ко буде остао, долазиће на ово место у правилним размацима у току многих наредних векова, док ће онај ко настави трагање послати овамо гласника нађе ли бољи свет. А тада ће се поново ујединити, али не више као бескућни прогнаници који узалуд лутају по равнодушним звездама.

Светлост зоре разлила се преко младе, необликоване планине када се Сворм-родитељ подигао у сусрет сунцу. На рубу атмосфере захватио га је сноп радијација и неодољиво завитлао далеко од мале планете да поново почне бескрајно трагање.
   Онај ко је остао такође се латио свог готово безнадежног задатка. Била му је потребна животиња која није била тако ретка да би је болести или несрећа збрисале с лица земље, нити тако малена да никада не би могла физички да господари овим светом. Такође би морала да се врло брзо размножава да би њеном еволуцијом могло што боље да се управља.
   Трагање је било дуго а избор тежак, али, коначно, Сворм је одабрао свог будућег домаћина. Попут кише која понире у сасушено тло, увукао се у тела малих гуштера и почео да управља њиховом судбином.
   Био је то врло тежак задатак, чак и за биће које никада није упознало смрт. Безбројне генерације гуштера нестајале су у прошлост пре но што се врста помакла корак напред. У међувремену, Сворм је увек одлазио у договорено време на састанак у планине. Али сваки је поход био узалудан: са звезда није стизао гласник који би известио о бољој срећи на неком другом месту.



   Столећа су се продужила у миленијуме, а ова у еоне. Према стандардима геолошког времена, гуштери су се сада брзо мењали. Више нису били гмизавци већ топлокрвна бића покривена крзном, која су рађала живе младунце. Још су изгледали млади и слаби, с тек зачетим умом, али су у себи носили семе будуће величине.
   Па ипак, нису се само жива бића мењала како је време полако пролазило. Континенти су се раздвојили, а планине су се спустиле у равнице под тежином неуморних киша. Током свих тих промена, Сворм није одустајао од свог циља; осим тога, кад год би дошло време, одлазио је на договорено место, које се већ одавно променило, стрпљиво чекао неколико тренутака, а затим се враћао. Можда је Сворм-родитељ још трагао или га је можда – била је то тешка и стравична помисао – достигла нека непозната судбина тако да је сасвим заборавио на састанак. Преостајало му је само да чека и да се нада да ће сирова, жива материја ове планете кренути стазом интелигенције.
   И тако су прошли еони...

* * *

   Негде у замршеним лавиринтима еволуције Сворм је направио кобну грешку и кренуо лошим правцем. Протекло је сто милиона година откако је дошао на Земљу и био је врло уморан. Није могао да умре, али је могао да дегенерише. Сећања на древни ток и тајанствену судбину почела су полако да слабе: интелигенција му се неопазице осипала, док су се његови домаћини лагано успињали путем који је водио ка самосвести.

По некој космичкој иронији, дајући први импулс који ће једнога дана донети интелигенцију овом свету, Сворм је сам себе погубио. Достигао је последњи ниво паразитизма: више није постојао изван својих домаћина. Више никада неће моћи слободно да језди око света, ношен ветром и сунцем. Да би на време стигао на стари састанак, морао је полако и стрпљиво да путује у хиљадама малих тела. Па ипак, у њему се задржала незаборавна навика, потицана жељом за поновним уједињењем, која је постајала све јача сада када је упознао сву горчину своје судбине. Само ако се Сворм-родитељ врати и опет га упије у себе, моћи ће да се нада новом животу и снази.
   Ледењаци су се спустили и поново повукли; неким чудом, мале животиње које су пружале уточиште избледелој страној интелигенцији, избегле су смртни загрљај леда. Океани су преплавили копно, а врста је и то преживела. Успела је чак и да се прилично намножи, али то је уједно био и њен крајњи домет. Овај свет никада неће бити њено краљевство – једноставно зато што је у срцу једног другог континента неколико мајмуна сишло с дрвета и почело да диже погледе према звездама, с првим искрама радозналости.
   Свормов ум био је распршен у милионе сићушних тела, немоћан да се поново уједини и организује своју вољу. Његова целовитост сасвим је нестала, а памћење потпуно избледело. Кроз највише милион година, оно више неће постојати.
   Преостало му је само нешто – слепи нагон који је још у размацима, што су због неке чудне заблуде постајали све краћи, водио милионе Свормових кућишта у долину која је одавно престала да постоји.

* * *

   Лагано клизећи по уској прузи месечине, мали моторни чамац прошао је покрај отока с треперећим светиоником и ушао у фјорд. Ноћ је била тиха и ведра; звезда Даница стајала је ниско на западу, а светла удаљене луке пресијавала су се лаганим дрхтајима на мирној површини воде.
   Нилс и Кристина били су савршено срећни. Седећи у предњем делу чамца, с нежно преплетеним прстима, посматрали су шумовите обронке обале утонуле у тишину. Високо дрвеће било је непомично на месечини, лишће није лелујао ни најслабији дашак ветра, а уске крошње сабласно су се дизале из околних сена. Читав свет био је уснуо; само се мали чамац усуђивао да наруши чаролију која је зачарала ноћ.
   А онда, наједном, Кристина се трже и Нилс осети како јој се прсти јаче стиснуше око његових. Усмерио је поглед у истом правцу где и она, преко утихле воде, на непомичне чуваре високих шума.
   „ Шта је било, драга?”, упитао је забринуто.
   „Гледај!”, прошапута девојка једва чујним гласом. „Тамо испод јела!”
   Нилс поново подиже поглед и блажени спокој ноћи мину у истом часу, уступајући место заборављеним страхотама које су покуљале из изгнанства у подсвести. Испод високих стабала земља је била оживела; тамносмеђа плима лагано се спуштала низ падину брда и урањала у црну воду. Био је то мали, отворени пропланак обасјан месечином, који нису пресецале сенке. Већ на први поглед запажала се промена: изгледало је као да се површина тла лагано слива надоле, попут малог слапа који жури у сусрет мору.

А тада се Нилс насмеја и кошмарна визија распрши се у тишини летње ноћи. Кристина га погледа, збуњена али примирена.
   „Зар се не сећаш?”, упита је он. „Читали смо о томе јутрос у новинама. Они то раде сваких неколико година, и то увек ноћу.”
   Поче је миловати по коси, ослобађајући се напетости која је владала последњих минута. Кристина подиже поглед према њему и на уснама јој заигра осмех.
   „Па наравно”, рече она. „Баш сам глупа!” Очи јој се поново управише према копну и израз лица постаде јој тужан. „Јадна мала створења!”, промрмља. „Питам се зашто то раде.”
   Нилс равнодушно слеже раменима.
   „Нико то не зна. И ово је у инвентару загонетки природе. У сваком случају, не треба се много узбуђивати због тога. Погледај, још мало па смо у луци!”
   Док су се удаљавали према треперавим светлима, где је лежала њихова будућност, Кристина је бацила последњи поглед према трагичној, безумној плими која се још таласала на месечини.
   Задовољавајући нагон чије им значење никад неће бити јасно, уклете легије леминга налазиле су заборав испод лелујавих валова.

(1955)

Број: 3441 2018.